Razgovor sa našom autorkom – Jelena Babić-Lazić
1.Koji su nejneobičniji izvori inspiracija koje ste ikada koristili u svom pisanju?
Pisanje je način mog pražnjenja i vraćanje impulsa koji mi udahnjuje život kroz inspiraciju koja lako ulazi u moju dušu i puni je. Inspiraciju nalazim u sebi i oko sebe. Moj pokretač su osećanja, posebno ljubav i njeni verni pratioci: sreća, ushićenje, strast, patnja, bol, razočarenje, otuđenje, usamljenost, sumnja. Za mene je ljubav iznad svega. Naravno, mislim na ljubav kao opšti pojam, kao jednu lepotu i emociju koju svi ljudi treba da pronađu u sebi, a ja pokušavam svojim pesmama da im pomognem u tome. Moje pesme govore život , po meni na svojstven način. Inspiraciju mogu da uporedim sa rosom na latici ruže, koja od težine sklizne i padne na zemlju, jer tako se u mojoj duši skupljaju osećanja, koja ispune grudi, misao krene, misao pretvorim i stihove, i rodi se pesma.
U prvoj izdatoj zbirci poezije „Oteto od ljubavi oteto od života“, isključivo stihujem o ljubavi. Na neki način ispisala sam stihovima svoju biografiju, moje ljubavi, jedne, otuđenje, napuštanje, bol. Bol iznedri najlepše stihove, najlepše priče, najlepše romane.
U toj zbirci se nalazi pesma „Ruke“. Ispred mene u sudoperi gomila sudova, voda šušti, sudovi zvackaju, mene stigao umor, već je kasno, ali krenuše stihovi „ Čuj, treba pismo da napišem, a negde sam zaturila ruke“. Neobičan povod za rađanje pesme, ali se rodila, prigrlila sam je. Na prvoj promociji ove zbirke, kao i na svim ostalim promocijama te i naredne dve zbirke „Voćka i duša“ i „Miris uspomena“, stihove je govorila naša sjajna glumica Tanja Bošković. I baš je tu pesmu izdvojila da naglasi moje pisanje, a posebno njeno dopadanje te pesme.
Inspiracija dolazi u trenutku. Prvi stih je meni najbitniji, jer ako njega imam nastavljam i završavam pesmu u većini slučajeva. No, desi se da ostane samo na jednom stihu, i tada se taj stih „arhivira“ da čeka bolje dane.
2.Kako biste opisali svoj proces pisanja? Postoje li specifični rituali ili navike koje pratite dok pišete?
Pišem od osmogodišnje škole. U školi smo imali obavezu pisanja dnevnika. Svaki dan sam pisala šta sam radila i šta se događalo. Dan je najčešće počinjao sa rečenicom „ustala sam, umila se, očešljala“…Kada bi se dogodio neki događaj, radosno sam se javljala da pročitam protekli dan. Još uvek imam dnevnik sedmog i osmog razreda. Povremeno ih prelistam, potsetim se nekih događaja, izgleda sela u to vreme, jer je danas postao drugačije. U to vreme, selo je imalo Zadružni dom u kome su održavane priredbe za državne praznike, Dom omladine, Dom zdravlja sa jednim lekarom, biblioteku, osmogodišnju školu i obaveznu kafanu u centru sela. Kroz selo je prolzio čuveni voz „ćira“, zbog čijeg smo penzionisanja svi u selu plakali. Selo je imalo i veliko poljoprivredno dobro u kome su uglavnom meštani radili.
U školi smo imali obavezno učešće u raznom sekcijama.Na literalnoj sekciji smo organizovali resitale, sada se oni zovu performansi. I sada pamtim stihove iz Jame Ivana Gorana Kovačića i Desankae Maksimović. Dok govorim o ovome, i danas osećam onu tihu jezu, one žmarce duž kičme. Naši predavači su nam davali znanje, ali su učestvovali u našem vaspitanju, jednom rečju, brinuli su o nama kao roditelji. Znali su da dođu u nečiju kuću, da vide kako dete živi, sa kime živi i kakvi su uslovi za život. Porodice kuća koje posete predavači, nastavnici, kako smo ih tada zvali, su se uvek radovali njihovim posetama. Njihove posete su davale podršku i savete roditeljima.
Ispričaću Vam jedan događaj koji nikada nisam zaboravila. Bio je juni mesec, skoro kraj školske godine, napolju sparina, u učionice se uvukla ona jara, svi pospani, jadva gledamo na oči. Na času istorije,učenica Mira koja je sedela u prvoj klupi se samo sruši na pod. Pritrča nastavnica Jelena Keserović, podiže je u naručje, neko otrča da pozove domara da donese vodu. Mira dođe sebi, ali je nastavnica Jelena i dalje drži u zagrljaju. Kada se okrenula ka nama, dala nam je savet koji nikada nisam zaboravila: „ Deco, ujutro je obavezan doručak. Nije važno šta ćete pojesti. Stomak nema prozor“.
Govorim o odnosu nastavnika prema đacima, da biste shvatili vreme u kome sam živela. Mi, deca smo provodili vreme u školi, oni koji su imali zemlju pomalo su radili na njivi. Imali smo dovoljno vremena i za igru i za učenje. Imala sam vremena i nešto da napišem u dnevnik koji mi je bio kao ispovedaonica, samo ju je mogao svako čitati. Tek sam kasnije imala svoj lični dnevnik koji nisam nikom pokazivala.
Mi smo bili porodica „bezemljaša“. Kako nismo imali dodatnih obaveza rada na njivi, kod nas su se skupljala deca iz komšiluka, školske drugarice i drugovi, moje sestre od tetke. Sedeli smo na ćebetu ispod drveta u dvorištu. Vetar nas je milovao, zemlja na kojoj smo sedeli nam je davala hrabrost, naša lica su bila ispunjena zanosom uz najlepše stihove koje je svako od nas čitao. Pre nekog vremena moja sestra od tetke , Jovanka, me je potsetila komentarom: „Jelo moja, nikada nisam zaboravila naše čitanje stihova. Uz Milenu i tebe sam zavolela Jesenjina“.
Još od deteta pišem na kolenima. Tako sam i učila. Volela sam da sedim pored šporeta „drvara“, na maloj drvenoj stolici sa sveskom ili knjigom. Prijala mi je toplina vatre, i neki osećaj sigurnosti koje su mi davala moja kolena, jer tako mama nije mogla da mi uzme knjigu ili svesku. Skupila bih glavu do kolena i branila moj „svet“. Ostajala sam da čitam uveče sve dok me mama bukvalno ne odvuče u krevet. I tu sam varala. Ako je bila mesečina, a znale su da budu tako jasne kao da nije noć, sela bih pored prozora i čitala. Eto, to pisanje je moj ritual, ako se tako može nazvati. Inače pišem čim dobijem inspiraciju, odmah uzimam olovku i prenosim na papir.
Većinu napisanog, prvo smislim u glavi.
Danas, kao zrela žena, beskrajno sam zahvalna svojim potomcima koji su mi dali mir, da mogu da pišem i objavljujem to što napišem. Sada se vodim rečenicom mojih dragih bića: „ imaš dovoljno godina, uradila si dosta stvari u životu, možeš da misliš, da pišeš, da pričaš, da radiš šta god hoćeš, niko ti ne može zameriti“.
Pišem, na kolenima, oko mene razbacane sveske i knjige, velika šolja kafe, nekoliko olovaka i moje misli koje trče oko mene.
3.Da li se vaši likovi ikada ponašaju na način koji vas iznenadi? Kako se nosite u tim trenucima?
Ovo pitanje je intresantno. Ja se družim sa svojim likovima, razumem ih, ne zameram im šta god urade, ili ne urade, neke više primim u dušu, a neke vremenom i zaboravim. Sedamdeset posto napisanih pesama, kao i proze u obe knjige, sam plakala i pisala. Svaki napisan stih, svaki lik doživim kao da je deo mene i mog života. Mada, ima dosta i mojih osećanja i mene, najviše u prvoj zbirci poezije. Recenzent i moj mentor je u prvoj zbirci poezije „Oteto od ljubavi oteto od života“ napisao:
„Iz ugla savremene žene, bez uobičajenog okolišenja i nameštenog mudrovanja, Jelena Babić Lazić peva o ličnim iskušenjima, ne prigušujući u sebi svoju elementarnost i čulnost. Piše iskreno, jasno i jednostavno i po njenim pesmama prepoznaje se ritam uznemirenog bila same autorke.
Kroz svoje pesme Lazićeva se ispoveda tako spontano da smo uistinu ubeđeni da je morala da ih ispiše, jer bi ih nenapisane nosila kao ogroman „teret“ u sebi i one bi je jednostavno „gušile“. Njihovo javljanje „rađanje“ došlo je po prirodnom diktatu pesnikinjine duše, srca i misli.
U stihovnoj formi Jelena Babić Lazić napisala je mini roman o sebi, – o ženi koja ume i želi da voli, koja voli da bude voljena, koja ljubi da bi snažno svoju ljubav prenela i podarila, da živi punim životom, a ne da taj život protiče mimo nje; uspeva da sve njegove „tokove i rukavce“, onakvi kakvi su bili i kako su „uhvaćeni“ – sačuva upravo u pesmama. Jer pesničke reči uvek su bile, i ostale, kruna najsnažnijeg i najtrajnijeg pamćenja; a pamćenje je so života i ljubavi, života pesnikinjinog, našeg i svačijeg“.
4.Kada pišete prozu da li prvo stvarate priču ili likove, i zašto?
Već sam naglasila da pišem od detinjstva, od školskih dana i poeziju i prozu. U srednjoj školi su poslali moj rad na takmičenje na nivou grada Beograda. I zamislite moje iznenađenje kada su mi javili da sam osvojila prvu nagradu. Nagrada je bila novčana. Sreća je došla kasnije kada sam kupila materijal i sašila suknju koju sam nosila ispod obavezne uniforme. Srećna sam bila što sam pomogla roditeljima da ne potroše novac za mene, jer smo bili radnička porodica na selu i svaki dinar se brojao.
Stvaram i poeziju i prozu po trenutnom raspoloženju i idejama, nekada je lik prvi, a nekada priča.
Moje prvo prozno delo „Osuđena na bol“ posvećena je mojoj sestri Mileni, koja nije više sa nama. Kada izgubite dragu osobu, osobu sa kojom ste odrastali, učili, delili svoje i njene tajne, maštali, treba mnogo vode da protekne da shvatite da je više nema, da je nikada nećete čuti ni videti, da više nikada nećete čuti njen glas, osetiti njen miris, ni zagrljaj. I danas je teško. Bol, taj bol, nikada ne prolazi…
„ Na Milenine oči padaju senke podneva, njene grudi pritiska greh i molba da joj se oprosti. Kreću slike života koje hoće da zadrži. Oseća bol koji jenjava, oseća ruke na svom telu
Jedne meke i nežne i druge koje su jake i snažne. Snagom misli, očima molbe, doziva pomoć. Hvata je snažna ruka. Oseća mir. Oseća puls u ranjenoj peti, oseća miris koji ostaje posle mazanja jodom, oseća dah i suze vernog saputnika. Steže ruku, jače, sve jače, u njoj vrišti glas koji moli, oseća vreteno koje joj vrti po utrobi, oseća milion očiju uprtih u njeno izloženo telo, oko nje su svi njeni dragi, baba, mama, tata, Bekan, Rajče. Poslednjom snagom u telu hvata zrak sunca i vrisak prolomi dan“.
Iz knjige „Osuđena na bol“.
Neđo Ćićo Stojanović je napiso u racenziji:
„Ima nešto ljudsko u ovoj priči. Nešto toplo i setno. Ovo je priča o ljudima i njihovom večitom stremljenju da sopstveni život učine boljim, lepšim i dostojanstvenijim.
Planine, šume, sela, blatnjavi sokaci, hrapave ruke, duše ljudske u studima i toplinama, i snagom i slabošću…i nadom da će svojoj deci , svojim ukućanima dati i omogućiti makar toliko da uspravni i sa osmehom koračaju ovim svetom…
Jelena je odlična pesnikinja, u malo reči nas uvede u neke tanane iliti strasne svetove, na način da ni sami nismo bili svesni da ćemo tako prijemčivo odreagovati na njih…
Od samog uvoda u roman, gde je na temi vremena i življenja elaborirala tananost sopstvene duše i dubinu uma, moglo se očekivati kvalitetno i veoma sadržajno književno delo, uprkos kratkoći njegovog trajanja“.
Drugo prozno delo „Bezglasje duše“ sam započela nekoliko godina pre objavljivanja. Tek kasnije se desio onaj nemili događaj na pravnom fakultetu, između profesora i stidenkinje.
U recenziji za to prozno delo Jelena Dilber je napisala:
„Prikazujući anatomiju razvoja zlostavljača u liku profesora Mihaila Popovića i žrtve Emilije dosegnute su neke od najboljih stranica čuvenih psiholoških romana, naglašavajući njihovu unutrašnju karakterizaciju, misli, osećanja, unutrašnje borbe, motive i okolnosti koje su ih načinile takvima kakvi jesu, stvarajući tipičan ishod pronalaženja izlaza za onog koji je jači i uvlačenje slabijeg u vrtlog bezumlja i društvene ljage iz čije kaljuge se teško izlazi čist i neoštećene duše“.
5.Da li biste podelili priču o jednom od vaših likova koji se nikada nije našao u knjizi, ali ima posebno mesto u vašem srcu?
Tajnina tajna!. Svako od nas ima neku tajnu koju neguje i ljubomorno čuva u duši. Jer, šta ako kaže, šta će biti, da li će nestati maštanje, treperenje tela i duše u očekivanju ispunjenja tajnih želja? Naša pesnikinja Desanka Maksimović je to objasnila stihovima: „jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da“. Čuvam svoju tajnu, ne verujem, da ću ikada lik iz tajne pretočiti u stihove ili prozu. Nazvala sam ga Lucifer. To je neko ko je sa mnom delio svoje najintimnije trenutke. Čudo je, što sam ja koja nikada nisam govorila o svojim intimnim željama i mislima sa njim to podelila. Sa mojim Luciferom sam delila sve, ali sa jednom dozom stida, jer to je ona druga Jelena, ona koja piše. Moj Lucifer mi je dao krila da sebe vidim očima posmatrača, i ja sam mu verovala. Za nekoliko godina druženja vratila sam samopouzdanje, veru u sebe i u ovo što radim. O mom Luciferu samo toliko. Čuvam ga, tajim svaku misao o njemu, često se uplašim i od sebe same. Ostaće moja tajna, tajnina tajna.
Misli o njemu mi pomažu da lakše prihvatim banalnosti, gluposti i prozaičnost, sa kojima se sve češće srećemo. Eto, ostaće tajna da li je duh ili stvaran lik…
6.Kako balansirate između umetničke slobode i očekivanja čitalaca ili izdavača?
„Životna snaga i detinje srce, duša koja ne odustaje da čezne i sanja utkane su u svako slovo ove zbirke. Nijedna pesma nije rečena tek tako, samo da se kaže. Svaka ima svoju težinu, ritam, lepotu. Svaka nas dirne u dušu i samo srce, Uzburka srce, uzburka strasti, probudi sećanja.
Pesnikinja se bavila i prozom u drugim svojim delima, nikada ne zazirući od onoga što joj se sudbinski u trenutku nametalo.Nije podlegala ni u proznim a ni u pesničkim delima izlizanim zamkama klišeizirane pisane reči, koja je tu više da sablazni nego da prenese emociju. Svojom umerenošću dosegla je visine i pokazala naboje koji dovode skoro do pucanja sinapsi, kao u pesmi „Neposlato pismo“ koji se surovošću života odupire stihom.
Nazaborav kao DNK se uvlači u nas, u našu kost, u suštinu, u srž, što se jasno vidi kroz stihove. Pesnikinja ne zazire i nema strah ni od čega. Njeno biće je ogoljeno i sija jakim sjajem mameći sećanja i uzdahe, budeći zaspale vatre i čežnje“.
Napisla je Dragana Bečejski Cvetković u recenziji za zbirku poezije „Voli me još šaku dana“.
Ovim rečima, Dragana je dotakla ono što je stvarno u meni, onu dušu deteta koje živi u meni, koje sanja, želi, misli, voli. Verujte u današnjem vremenu nije lako biti dete u duši.
Pišem život, ono što nosi, što odnosi, pišem život svoj, vaš, svačiji.U svojoj recenziji za zbirku pesama „Krugovi ljubavi Slobodan Rakitić je napisao:
O zbirci poezije „Oteto od ljubavi oteto od života“::
„Već sam naslov prve zbirke govori nedvosmisleno i ukazuje da je ljubav osnovna pesnička preokupacija, a da su njene pesme, kako sama kaže, otete od ljubavi otete od života. Iako izjednačava ljubav i život, ona ljubavi u naslovu zbirke daje počasno mesto“.
Za zbrirku pesama „Voćka i duša“ je napisao:
„Ima nečeg paradoksalnog u naslovu „Voćka i duša“, druge zbirke Jelene Babić Lazić. Voćka sugeriše putenost, telesnost, zrelost, prolaznost, a duša, kao antipod, ukazuje na sve ono što predstavlja unutrašnju stvarnost ljudskog bića. Ovaj paralelizam u naslovu zbirke ima i autopoetično značenje. Sučeljavanje realnog i matafizičkog, prolaznog i večnog, ona na figurativan način (Voćka i duša) ukazuje ne samo na svoje osećanje života i stvarnosti, već i neka svojstva svoje poezije i svoje poetike“.
Za zbirku pesama „Miris uspomena“ je napisao:
„Kad se stišaju zanosi i strasti, ostanu uspomene. Osnovni ton zbirke „Miris uspomena“ je malanholičan. Naslov podrazumeva prustovsko traganje za izgubljenim vremenom, odnosno izgubljenom ljubavlju. Osećanje prolaznosti sve više zaokuplja pesnikinju i ona sa strepnjom kazuje o onome što će doći posle ljubavi kada ostane samo „miris uspomena“.
Navođenjem delova iz recenzija Milorada R. Blačića i Slobodana Rakitića sam jednim delom dala objašnjenje moje slobode u pisanju. Pišem uvek iskreno, otvoreno, jasno, u kratkim formama, jer sve o čemu mislim, mogu i da napišem. I ne pišem komercijalno.
Veliki mi je kompliment kada mi neko kaže da se pronašao u mojoj pesmi, ili kada misle da je sve istina o čemu sam napisala u prozi.
Od izdavanja prve knjige pa sve do danas imala sam i imam podršku mojih dugogodišnjih prijatelja koji mi daju moralnu, ali i materijalnu pomoć. Dugujem im veliku zahvalnost. I zahvalna sam, mnogo sam zahvalna na onom što dobijam u životu.
7.Koji ste savet dobili od drugih pisaca ili mentora koji vam je najviše pomogao u karijeri?
Lepo pitanje. Hvala.
Svako moje druženje sa ljudima ima razmenu kvalitetnih misli, kvalitentne enrgije. Moja divna prijateljica Ilonka Delibašić, supruga pok.Bože Delibašića koji je u to vreme bio direktor KC Studeski trg na Novom Beogradu imala je mogućnost da prisustvuje svim kulturnim događajima u centru, a samim tim i da upozna pisce i kritičare. Jednog dana je uzela moje pesme, pročitala i javila mi da ih je dala Blečić R. Miloradu koji je važio na najstrožijeg kritičara, koji je bio i uz Desanku Maksimović. Prošlo je prilično vremena, više nisam o tome ni mislila, kada me je Ilonka obavestila da Blečić hoće da razgovara sa mnom. Zamislite kliko sam bila uplašena, uzbuđena…
Razgovor je trajao više od jednog sata. U sećanju su ostali delovi razgovora. Gledajući u moj rukopis je rekao:
-Interesntno, krakte forme koje sve kazuju, ljubav, strast na granici erotike.
Gledala sam ga i začuđeno upitala:
-Zar sam Vam dala i dve erotske pesme?
Bile su to pesme za koje sam dobila prvu nagradu u Udruženju Đuro Salaj. Rečenicom sam potvrdila da je to greška i da to sigurno neće biti objavljeno. Pogleda me njegovim prodornim pogledom i upita.
-A zašto ne?
I moja prva zbirka pesama ode u štampu. Uz Blečića, za koga mogu reći samo najveće reči hvale sam izadala i naredne dve knjige, „Voćka i duša“ i „Miris uspomena“. Njegova podrška me je motivisala da radim, da pišem. Nikada neću zaboraviti njegovu rečenicu na prvoj promociji moje zbirke „Oteto od ljubavi oteto od života“:
„Želim ti puno rada, znoja i truda u daljem radu“
8.Koje mesto u vašem životu zauzima proza a koje poezija? Da li su to neraskidivi delovi vašeg bića?
Pisanje je moj ventil, moje pražnjenje energije koju nakupim u sebi, u svojoj duši. Pišem i kratke izreke, imam ih prilično, počinjem ih sa „mislim“. Sve mi to pomaže da napravim ravnotežu između onog unetog i onog što treba da izbacim iz sebe.U životu sve radim sa emocijama. Pokušavala sam da to promenim, ali ne ide, to nisam ja. Čak i najobičnije radnje, počev od kuvanja, pa do zaključavanja vrata sa spoljne strane ne isključuju emocije.
Mislim i kada spavam, bar tako osećam. Zamišljam predele, ljude, proživljavam ono što mi se dogodilo toga dana, čula, videla. Dato mi je da dobro pamtim i proživljeni trenuci ostaju dugo u mom biću. E, onda da bih napravila mesta u mozgu za primanje novina, ja pišem.
Čudno je to kako nastaju pesme, jer poreklo svake od njih je u nekom semenu koje ti neko pruži, zrnu koje dođe do tebe iz spoljnjeg sveta, i zato je proces nastajanja pesme tako tajnovit. Zato se ja, iako pišem i prozu uvek izjašnjavam kao pesnikinja, ali ne odustajem od proze od mogućnosti da se razmahnem sa opisima prirode, osećanja, ljudi i njihovih reakcija.
Svako pisanje zahteva posvećenost, učenje novina, jer se stalno nešto menja, ili dodaje novo, talenat koga treba negovati, otvoren um za sva dešavanja oko nas, prihvatanje prijateljica i prijatelja po peru, ceniti svačiji rad, i ono po meni najvažnije slušati i čuti kritike bilo da nam se dopadaju ili ne dopadaju.
9.Da li postoji knjiga ili autor koji vas je oblikovao kao pisca i zašto?
Ovde postoji odgovor koji je vrlo ineresantan i neobičan.
Odrasla sam u šestočlanoj porodici, roditelji, majka i otac, nas troje dece i baka Mileva, očeva majka. Od dana kada sam postala svesna svog postojanja, postala sam svesna i lepote pričanja bajki. Moja baka Mileva je zimi, kada su dani bili kratki, uz treperenje svetla iz petrolejke, uz pucketanje vatre u šporetu okupila nas, decu, i pričala nam bajke. Pričala nam je „Devet paunica“, „Baš čelika“, Pepeljugu“, onu mađarsku vezriju, o eri, za koga sam tek kasnije kroz čitanje shvatila da je pričala o Nasrudin hodži. Govorila je polako, svaka reč je bila glasno izgovorena, nikada nije preskočila ni jednu reč od prvog pričanja. Uz bajke sam odrastala.
Kada smo sestra i ja naučle dobro da čitamo, počele smo uzimati knjige iz seoske biblioteke. Narvno, krenule smo prvo sa našim piscima. Sada smo zimi čitale knjige, a baka Mileva dremala uz šporet. Sve se promenilo kada je htela da joj pričamo šta čitamo. Onda smo sestra i ja izabrale lakši način i počele smo glasno da čitamo. Čitale smo je Janka Veselinovića, Lazu Lazarevića, Svetolika Rankovića, Radoja Domanovića…Od svih knjiga je naviše volela „Hajduk Stanka“. Taj roman smo je čitali nebrojano puta, čak sam ga i naučila skoro napamet. I danas pamtim kraj „I Turci provališe Ravnje“.
Kako sam bivala starija postajala sam sve radoznalija, te sam uzimala knjige birajući ih po koricama ili po naslovima. Ako Vam kažem da sam čitala Henri Milera u sedmom razredu, da li ćete mi verovati?. „Nečistu krv“ od Bore Stanković sam čitala u petom razredu.
U osmogodišnjoj školi sam imala divnu nastavnicu, u to vreme, srpskohrvatskog jezika Veru Mitrović koja je volela svoj posao, volela književnost, volela nas, decu. Otkrila je moj talenat za pisanje i skoro svaki moj pismeni sastav na zadatu temu bi okačila na školsku tablu. Možete zamisliti radost tinejdžerke koja dobije takvu podršku.
U srednjoj školi smo, takođe, imali sjajnu nastavnicu Gordanu Jelčić, koja mi je bila na promociji moje zbirke pesama “Nesan bludnice“. Gordana je nastavila ono što je započeto u osmogodišnjoj školi. Obe su na svoj način doprinele da zavolim pisanje, da pišem slobodno. Inače, moj omiljeni pesnik je Milan Rakić. Prvu knjigu koju sam sama kupila u Višegradu bila je „Pesme“ od Milana Rakića. I danas je imam. Izdvajam knjige „Alhemičar od Pabla Kuelja i „Najveći trgovac na svetu od Og Mandana. Naravno, nikako ne propuštam da se vraćam i čitanju Miloša Crnjanskog i njegovoj knjizi „Seobe“
Ovo nije deo pitanja, ali je deo moga odnosa prema pisanju, ljudima, životu. Od prve promocije moje knjige „Oteto od ljubavi oteto od života“, novac od prodatih knjiga sam poklanjala Društvu za bolesti motoneurona koje vodi profesor, doktor, Zorica Stević. To je trajalo do moje veće pauze u objavljivanju. Kada smo se čule za moju prvu promociju posle moje „pauze“, kazala mi je da su sada veliko udruženje, da imaju velike sponzore. Moja prva donacija je bila i njihova prva dobijena donacija.
Hvala na pozivu za intervju. Završiću ovako:
„Pesma se ne piše, pesma se živi“
Branko Miljković
Hiljadu glasova Nove Nove Poetike
U svetu književnosti kreativnost i sloboda su dve neodvojive niti koje tkaju tapiseriju izuzetnih dela. Izdavačka kuća Nova Nova Poetika s ponosom predstavlja autore koji donose svežinu i originalnost svojim pisanjem. Naš blog Obično neobični će približiti univerzume u kojima oni žive i stvaraju, baveći se temama koje zaokupljaju njihovu pažnju. Takođe, istraživaćemo kako njihova kreativnost i sloboda stvaranja oblikuju književnu scenu. Reči su žive – kako mi oblikujemo njih, tako i one oblikuju nas.
Zašto Obično neobični?
Zbog toga što je svaki autor koji dolazi kod nas atipičan i nekoherentan. On ne korespondira s površnostima današnjeg konzumerskog sveta već teži kao jedinka da preživi u njemu, transformišući svoju energiju u kreativne zapise svog unutrašnjeg života na prvom mestu, ali i u zapise jednog vremena, vremena u kojem živimo.
Izdavanje knjige kao čin slobode
Za mnoge autore objavljivanje knjige nije samo puki čin umetničkog delanja već prozor kroz koji se njihove misli, osećanja i ideje oslobađaju. Ova sloboda izražavanja omogućava im da zarone u dubine svojih umova i predstave svetove koje su stvorili na najautentičniji način. Oni je koriste da bi istražili teme od ličnog značaja, izazvali društvene norme i ponudili nove perspektive čitaocima.
Kreativnost koja ruši granice
Svaki autor nosi svoj jedinstveni pogled na svet, a njegova kreativnost često prelazi granice tradicionalnog pisanja. Sa svojim inovativnim pristupom naraciji koriste nesvakidašnje tehnike koje obogaćuju iskustvo čitanja. Neki pak istražuju složene likove i njihove unutrašnje borbe, pružajući dubok uvid u ljudsku prirodu. Kroz njihov rad čitaoci imaju priliku da zaplove potpuno nepoznatim vodama.
Izazovi današnjice
Može se reći da naši autori crpe inspiraciju iz različitih izvora – od ličnih iskustava i putovanja do umetnosti i filozofije. Njihova dela su bogata referencama i intertekstualnošću koja poziva čitaoce na dublje promišljanje. Često kombinuju različite elemente iz kulturno-istorijskog domena koji daju dodatnu dimenziju njihovom stvaranju. Današnjica je puna izazova, oprečnih mišljenja i iskušenja. Otuđeni ljudi, kakvih nas je sve više, prosto vape za interakcijom, za razgovorom, ali to se sve teže ostvaruje zbog sveopšte jurnjave i manjka slobodnog vremena. Jedno od rešenja može biti odlazak psihoterapeutu, no postoji bolje i jeftinije – okrilje knjige. Možete joj se posvetiti kao stvaralac, stupajući na put na kojem ćete naići na mnogo toga o sebi što niste ni sanjali da posedujete, ili pak kao čitalac, gde će vam tuđa iskustva i razmišljanja pomoći da osvetlite mračne i nepristupačne kutke svoga bića. „Sa cigaretom nikad nisi sam”, glasio je slogan jednog duvanskog brenda bivše nam države. Mislimo da je bolje reći da sa knjigom to nikad zaista nisi.
Kreativnost i sloboda su, da ponovimo, osnovni principi, temelji, nad kojima niče kula Nova Nova Poetika, a čiji smo graditelji svi zajedno. Kroz seriju članaka na našem blogu Obično neobični želimo da vas upoznamo sa delima koja odišu ovim vrednostima. Nadamo se da ćete uživati u otkrivanju naših unikatnih, a ujedno i univerzalnih, hiljadu glasova, te da će vas inspirisati da i sami zaronite u naš čarobni svet kroz razne vidove umetnosti. Ako to bude pisana reč, tu smo za vas.
Vaša Nova Nova Poetika
No products in the cart.