Vuk Spasić
Harmonije haosa
GANG
Život otuda, svuda je isti.
Zar ne čuješ, bistri, kako protiče Gang?!
… Da, smrt je odavno postala sve,
a život trag kad neko mre,
što drag beše maločas pre!
I da l’ nas se tiče?!
A šta ako ne?!
Život – otuda, svuda je Gang…
Zbirka pesama Harmonije haosa Vuka Spasića otvara prostor u kome se sudaraju san i java, lična patnja i društveni nemir, mitološko i svakodnevno, svetlost i mrak. U njenom središtu nalazi se napetost koju naslov već najavljuje: kako u svetu rasutih vrednosti, unutrašnjih lomova i istorijskih rana pronaći oblik, glas, makar i krhku mogućnost harmonije.
Spasićeve pesme ne traže mirno čitanje. One putuju kroz Tokio, Madeiru, Atinu, Gang, Eden i Beograd, ali ta mesta prevazilaze puke geografske tačke. Ona su unutrašnje klime, simboli sećanja, ljubavi, poraza i zapitanosti nad čovekom. U razgovoru za Novu Novu POETIKU, redakcija sa autorom govori o haosu, snu, svetlosti, jeziku, mitu, ljubavi, nasleđu i mestu poezije u svetu koji se neprestano raspada i ponovo sastavlja.
Redakcija Nove Nove POETIKE razgovara sa Vukom Spasićem
1. Naslov Harmonije haosa odmah otvara napetost između nereda i skrivenog poretka. Da li je za Vas haos pre svega stanje sveta, stanje čovekove duše, ili način na koji se pesma rađa pre nego što pronađe sopstveni oblik?
Kao što Vaše pitanje implicira, haos jeste nešto što može da se sagledava u različitim kontekstima. On svakako postoji u modernom svetu i danas smo svedoci tih neuređenosti, odsustva humanih poredaka, dezintegracija kvalitetnih vrednosnih sistema… Još uvek kao ljudski rod svedočimo razaranjima, ratovima, istrebljivanjima, uništavanju prirode i drugim atavizmima i tekovinama varvarizma i bezumlja, a i sami posmatramo i osećamo u našoj sredini kako egzistencija u kapitalizmu svodi mnoge ljude na robove čiji se rad vrednuje u iznosima koji su nekada i manji od onih koji su im dovoljni tek toliko da prežive. Oko nas na ulicama gledamo beskućnike koje je naše „ljudsko” društvo izneverilo, znamo za teško bolesnu decu čiji životi zavise od novca koji se prikuplja SMS donacijama i gledamo još svakojaku drugu patnju i nepravdu koju trpi obični svet… Svedočenje zlu nam podriva veru u više dobro i višu pravdu, ali mnogi ipak biramo da verujemo… Kada se pojedinac osvrne na prošlost čovečanstva, on i ne opaža da su kroz istoriju postojali sistemi koji su bili idealno humani i pravedni, te i ne vidi da smo u određenim segmentima napredovali u odnosu na neka vremena koja sa ove distance označavamo kao teška ili mračna… Poreci koje održava nasilje za mene jesu tek zauzdani haos koji samo čeka svoju priliku da eksplodira, dok bi harmonija u ovom kontekstu društvenih prilika bila postojanje tog idealnog sistema u kome nema gladnih, u kome nema izneverenih, u kojem ne bi bilo nikakvog nasilja, represije, eksploatacije, korupcije i drugih negativnih pojava koje nas okružuju. Takav sistem jeste utopija, upravo iz razloga što ljudi nekada nisu ljudi; jer ljudi često nemaju baš onakve kvalitete kakvi se obično pripisuju ljudskim bićima, a to su u prvom redu empatičnost, racionalnost, samosvest, samokontrola, solidarnost… Takođe, kroz istoriju znamo da su postojali, a i danas postoje ljudi koji od ljudskog imaju samo čovečiji izgled, a koji su zapravo žalosne egzistencije koje u svom centru imaju jedino njih same i njihove individualne prohteve. Poznato je da takvi antisocijalni pojedinci često bezdušno i svim sredstvima grabe ka pozicijama koje donose novac, moć i uticaj… Od Cezara koji je doveo do smrti stotina hiljada Gala pa do nekih savremenih političara koji bez griže savesti rade i na štetu pripadnika svog naroda u cilju sticanja izvesne koristi i privilegija. Nismo svi ni podjednako inteligentni, informisani i empatični. Sve pomenuto i ko zna šta još sve kreira taj destruktivni haos u jednom društvu, pa i u jednom svesnom i saosećajnom pojedincu koji upija i tumači društvo u kome živi i koji usled osvešćivanja svog okruženja može da upadne u patnju pa čak i da strada. Neki iz te razvijene patnje pobegnu u poroke, neki u eskapizam, neki u rad i stvaralaštvo… Kada se zasebno sagleda i takav jedan pojedinac, on svakako da i u sebi može da nosi mnogo haotičnih i destruktivnih dilema i lomova, među kojima su i oni egzistencijalističke prirode, ali sada nije dobra prilika da govorim o tome… Pronaći harmoniju pred sopstvenim haosom i haosom sveta jeste naročito izazovna umetnost…
2. U više pesama san nije beg od stvarnosti, nego gotovo njena druga materija. Kada kažete „Sve je san…”, da li mislite na san kao utehu, obmanu, proročanstvo ili na jedino mesto gde stvarnost pokazuje svoje pravo lice?
San je prostor u kome vladaju oprečnosti i nespojivosti. San je, kako znamo, mesto sabiranja i sučeljavanja čovekovih dubokih podsvesnih želja i potisnutih strahova. Nekada snovi predstavljaju predele u kojima nas pronalazi zlo koje inače nije moglo da nas pronađe na javi. Nekada je san ono što na javi zovemo ciljem. Nekada čovek, zbog težine prilika na javi, može jedino u snovima da se oseća istinski srećno, ali treba biti obazriv jer neuspešna potraga za tim snovima na javi može da odvede čoveka do neverovatne tuge…
3. Vaše pesme često putuju kroz mesta koja su istovremeno stvarna i unutrašnja: Tokio, Madeira, Atina, Gang, Eden, Beograd. Kako birate te prostore? Da li su oni geografske tačke, mentalne klime ili maske kroz koje govorite o istom nemiru?
Rekao bih da prostori koje ste pomenuli iskrsavaju u pesmama kao emanacije različitih uspomena i za njih vezanih osećanja. U pesmama ove lokacije predstavljaju simbole koji označavaju sećanja na neke drage ljude, izgubljene ljubavi, pretrpljene poraze i neke lepe dane čije je lepote duh tek zakasnelo osetio. Ova mesta stoje kao utemeljene potrebe da se čvrsto i postojano lokalizuju pomenute uspomene, a kako bi i duhu bilo lakše da ih ponovo pronalazi i posećuje.
4. U pesmi „Izvini, Eno, neću doći danas…” ljubav se pojavljuje zajedno sa vojskom, maršem, zidinama, porazom i Markovom crkvom. Koliko je u Vašoj poeziji ljubav intimno osećanje, a koliko bojno polje na kome se čovek suočava sa sopstvenim porazima?
U slučaju neuzvraćenih osećanja, ljubav je čin da se krene dalje. Samo uzvraćene ljubavi ostaju plemenite. Mnoge neuzvraćene ljubavi su prerastale u monstrume… Sa ljudskim srcima bi uvek trebalo postupati izuzetno oprezno, nežno i precizno, tek onako kako bi inače postupao i neki vešt i savestan kardiohirurg.
5. U „Orfeju” mit silazi iz uzvišenog prostora u gotovo bolno svakodnevnu sliku: „Obešen / Ko krivi veš”. Da li Vam je bilo važno da antički i biblijski motivi u zbirci ne ostanu ukras, nego da se uprljaju savremenim iskustvom?
Vešt i ukusan spoj svakodnevnog i uzvišenog u književnim delima može da uzvisi svakodnevicu čitalaca. Intelektualna i estetska uzvišenost čine neko delo umetničkim delom, dok mu oslonci u svakodnevici pružaju izvesnu relevantnost i aktuelnost.
6. U pesmama „Krv. Crveno. Krvavo…”, „Ah!” i „Apatija” čovek se često ukazuje kao biće nasilja, slepila, zavisti i samoprevare. Da li je poezija za Vas pokušaj da se čovek odbrani od zveri u sebi, ili makar da je pogleda bez skretanja pogleda?
U svim pesmama koje ste pomenuli, pa i u pesmi „Atina”, postoje preispitivanja vezana za to šta je čovek. Jednoznačno određenje čoveka je možda i nemoguće valjano sročiti jer, kako kaže jedna izreka: „Ima nas raznih u Božijoj bašti”. Poznato je tumačenje ljudske prirode kao nečega što se prostire duž spektra čiji su oprečni krajevi životinjska i božanska priroda i možda po toj niti ponovo treba tražiti odgovore… Možda bi u potrazi za odgovorima trebalo iskoračiti sa ove ose na liniju neke nove dimenzije…
7. Pesma „Atina” ima oblik niza misli koje deluju kao oštri zapisi o čoveku, Bogu, politici, jeziku i moći. Kako za Vas funkcioniše granica između pesme i filozofskog fragmenta? Kada misao postaje stih?
Ponekad je tehnički veoma izazovno upakovati složenije misli u stihove pesme te, ako su te misli dovoljno vredne, možda se i može oprostiti pesniku ako ih samo zabeleži bez naknadnog uobličavanja, povezivanja, rimovanja i ukrašavanja. Dakle, filozof je pesnik kome je mrsko da rimuje i ukrašava.
8. U zbirci se stalno vraća slika svetlosti koja nije laka: zrak, zvezde, neoni, svitanje, svetlost koja se udiše u tami. U „Inhalaciji” pišete da „sami u tami inhaliramo svetlost”. Šta je ta svetlost: nada, poezija, ljubav, vera, ili samo kratki dokaz da mrak nije uspeo do kraja?
Svetlost je za mene sve što ste pomenuli u Vašem pitanju, uz izvornu čistotu duha koju trošimo u toku našeg obitavanja po zemlji. Svetlosti je malo, teško se sakuplja, ograničava i zadržava i ona je u mojoj poeziji prisutna ili u obliku kakvih tankih niti koje, polazeći od neba, krče njihove putanje kroz mrak sve do zemlje ili je pak prisutna kao optička varka ili možda čak i zbilja koja se nazire na kraju nečije odiseje?!
9. Pesme „Poezijo Srpstva!”, „Tekovina” i „Konkvistadori, kondori, zmajevi” otvaraju pitanje nasleđa, zemlje, časti, predaka i kolektivne rane. Kako izbeći da pesma o narodu postane parola, a da ipak ostane dovoljno snažna da kaže nešto o jeziku iz kog dolazimo?
Pitanje ukupnog nasleđa jednog naroda je složeno identitetsko pitanje. Nažalost, pitanja kolektivnog identiteta i pitanja našeg duhovnog, istorijskog i kulturno-umetničkog nasleđa su dugi niz godina zlonamerno korišćena u javnom diskursu (obično od strane političara) kao naročita sredstva za manipulaciju i kontrolu masa, širenje verske i nacionalne mržnje, sredstva za prikupljanje političkih poena u izbornim kampanjama i ko zna još u kakve nečastive svrhe. Od izvedbi narodnih pesama na mitinzima stranaka, oblačenja zloupotrebljene dece u narodne nošnje na dočecima funkcionera pa do toga da se uživo na televizijama prenose paradoksalne manastirske posete političara (obično totalnih antihrista), jesu pokušaji trivijalizacije našeg nasleđa i njegovog svođenja na parole koje ste pomenuli. Taj maligni odnos mnogih osoba iz javnog života prema našem nasleđu i njegovo asociranje sa partijama i destruktivnim ideologijama ga je nažalost zaprljalo u očima mnogih sugrađana, kao i pogrešni postupci ili izostanci postupaka pojedinih predstavnika institucija koje bi trebalo da neguju to nasleđe i da kroz njihovo delovanje ispoljavaju vrednosti tog nasleđa… Sve su to pitanja za široku javnu diskusiju, dok moje rodoljubive pesme predstavljaju izraze zapitanosti o tome šta smo „mi” i kako danas tretiramo našu prošlost i njenu zaostavštinu.
10. U Vašoj zbirci oseća se mlad pesnik koji ne želi da smanji svet da bi ga lakše izgovorio. Da li se plašite viška, velikih reči, mitova, krvi, Boga, smrti i kosmosa, ili baš u tom riziku prepoznajete prostor u kome poezija počinje da diše?
Poezija je velika samo ako peva o velikim stvarima.
ATINA
Čovek je životinja koja najbolje glumi čoveka.
Čovek je životinja koja, u odnosu na sve druge životinje,
najbolje glumi čoveka.
Čovek je životinja koja često bezuspešno glumi čoveka,
a neretko bi želela i da glumi Boga.
Čovek – Bog spram životinje. Životinja – spram Boga.
Čovek razočaran u čovečanstvo progovara: „Ako je Bog zaista
stvorio čoveka prema svom liku, nipošto ne želim da odem u raj!”
Savest mu ipak odgovara: „Bog stvara decu prema svome liku,
ali mnoga deca izgube svoj lik”.
Tek kada na Zemlji pronađem čoveka, počeću da tražim Boga.
Unutrašnjost tela i unutrašnjost duha kod mnogih ljudi
mirišu isto. U svetu pacova, da bi jedan pacov ostao
upamćen, zaista mora da bude naročita pacovčina.
Sve iza mene je pepeo
Sve ispred mene je magla.
Neostvaren san je ostvaren košmar.
Svet oblikuje slab duh. Jak duh oblikuje svet.
Ko upravlja stomacima, obično upravlja i glavama.
Politika je veština da se rečima uzme ono što bi inače
moralo da se uzme mačem.
Reči ljudi umiru.
Reči bogova postaju citati.
Nema proizvoda u korpi.