Razgovor za Novu Novu POETIKU
Vladimir Tomić razgovara sa Ivanom Bogojevićem povodom romana „Velika uloga“
Šta se dešava kada čovek poveruje da mu pripada veća uloga od one koju mu je život namenio? Gde prestaje lična ambicija, a počinje zaslepljenost sopstvenom veličinom? U romanu „Velika uloga“ Ivana Bogojevića, kroz sudbinu Gvozdena, njegov odnos s ocem Ljudevitom i protivrečni svet Šarengrada, otvaraju se pitanja žudnje, moći, slobode, ideologije i ljudske prirode.
O romanu, njegovim junacima i društvu koje neprestano menja svoje maske, sa Ivanom Bogojevićem razgovarao je pisac i urednik Vladimir Tomić.
Vladimir Tomić: 1. Zašto ste za središnju metaforu romana izabrali upravo „veliku ulogu“ i šta ona znači različitim junacima?
Ivan Bogojević: Velika uloga je osećanje da čovek mora da skoči u kovitlac života i da iz njega izvuče najveću korist za sebe. Kao metafora, ona je skopčana sa životom, ali je u isto vreme i više od zažarene volje za uspehom. Više je i od društvene legitimacije i etičke promene kojoj svedočimo. U njenom središtu je žudnja a u srcu žudnje pojedinac koji odbija da prihvati unapred određenu meru koju mu diktira društvo i njegovi novi apostoli. Iz tog sukoba rađa se drama. Istorijski gledano, Velika uloga je posledica duge i briljantne evropske tradicije koja izvire iz nezadovoljstva, kreativnosti i strasti za znanjem, ali se pod određenim okolnostima pretvara u svoju suprotnost. Dakle, njena priroda je dvostruka i u toj dvostrukosti leži njen šarm i snaga. U ovom romanu ima elemenata antičkog hibrisa, dakle oholosti, obesti i drskosti, ali i orijentalne vahale – onog faustovskog osećanja da čovek lebdi svetom i nigde ne pripada.
Vladimir Tomić: 2. Ko je Gvozden: pouzdan svedok svog vremena, čovek koji sebe neprestano opravdava ili pripovedač koji od vlastitih poraza pravi lični mit?
Ivan Bogojević: Gvozden je metafizički marginalac. On je usred drame jer nasuprot njegovoj ambiciji stoji Veliki Mehanizam, kao kod Šekspira. Njegov instinkt veoma je dubok. Emotivnost mu je naglašena. Intuicija takođe. Ali on je na margini svake slike sveta zato što ga ne zadovoljavaju odgovori na pitanja koja postavlja sebi i koja ga postepeno opsedaju.
Vladimir Tomić: 3. Kako je nastao Šarengrad i u kojoj meri on predstavlja konkretnu sredinu, a u kojoj univerzalni model provincije, vlasti i kolektivnog pamćenja?
Ivan Bogojević: Šarengrad je mesto gde su telesno i humor u konstantnom dijalogu. On je kao konopac između provalije po kom nesigurno hodaju akrobate. Grad je jedan od junaka unutar romana. Osoben mehanizam koji proizvodi značenja, protivrečnosti i posledice.
Vladimir Tomić: 4. U romanu se smenjuju komunisti, nacionalisti, kriminalci, lokalni moćnici i lažna elita. Šta se u društvu zaista menja, a šta ostaje isto ispod novih ideoloških maski?
Ivan Bogojević: Pitate me šta čovek nalazi kada skoči u kovitlac života? Na opšte iznenađenje, nalazi ponavljanje. Sve počinje i završava se na istom mestu, sa istom ili sličnom scenografijom. Junaci stiču iskustva koja ih dovode do saznanja da moć menja formu i oblike, ali da su mitologizacija i apstrakcija konstante. Čovek mora da materijalizuje ulogu koju igra kako bi u nju poverovao.
Vladimir Tomić: 5. Odnos Gvozdena i njegovog oca Ljudevita jedna je od najsnažnijih linija romana. Da li sin pokušava da pobegne od oca ili tokom života nesvesno ponavlja njegove slabosti?
Ivan Bogojević: Sin, poput oca, želi da do kostiju zagrize stvarnost. Da oseti slast života. Ali, avaj, čovek ne zna svoje granice, a pred istinom svi ostajemo zapanjeni. I oca i sina oblikuje zla mašta, stavlja ih pred slične izazove, ali ih vodi do suprotnih zaključaka.
Vladimir Tomić: 6. Zašto je bilo važno da Gvozdenov jezik spoji ulični žargon, vulgarnosti, filosofske ideje, istorijske digresije i lirske slike?
Ivan Bogojević: Zato što više nije dovoljno da junaka sa scene spustite u parter, među gledalište. Onaj koji je isti kao oni koji ga okružuju nema ništa važno da kaže. Morate kopati dalje i spustiti ga u kotlarnicu, pošto je u podzemlju već bio.
Vladimir Tomić: 7. Mnogi likovi u romanu žele da postanu heroji, proroci, revolucionari ili gospodari tuđih sudbina. Otkud potiče ta potreba čoveka da sopstvenom životu dodeli veću ulogu nego što može da iznese?
Ivan Bogojević: U našoj fascinaciji nemogućim. Žudnja pokreće junake. Na prvi pogled, sve je „priča“, ali prošlost i budućnost su žrtve stilizacije, a samo sadašnjost pati od Velike uloge. Kada junaci poveruju u svoje projekcije, ostaju praktično bez izbora. Sve što preostaje je da onome što igraju dodele revolucionarnu, sakralnu ili pučku dimenziju.
Vladimir Tomić: 8. Zašto se u romanu postepeno umanjuje slika čitavog društva? Da li je Gvozden u zatvoru izgubio slobodu ili je tek tamo počeo da shvata koliko je ranije bio neslobodan?
Ivan Bogojević: Kako se priča razmotava, Velika uloga i Veliki mehanizam stupaju u ogoljen konflikt. U zatvoru Gvozden otkriva da postoji poredak stariji od ulice, ali taj poredak nije zakon.
Vladimir Tomić: 9. Profesor je jedan od retkih likova koji razumeju prirodu svog moralnog pada. Zašto znanje i kultura nisu bili dovoljni da ga zaštite od zla koje je prepoznao?
Ivan Bogojević: Zato što danas više nije dovoljno popeti se na ramena velikana da bi se videlo dalje. Ono što postoji, postoji upravo zato što se može osporiti. U isto vreme, više nije sasvim jasno ko je Velika životinja, a ko igra Veliku ulogu. U toj pukotini smestila se Profesorova tragedija.
Vladimir Tomić: 10. U romanu ima mnogo nasilja, ali se fizička snaga pred bolešću, starošću i smrću otkriva kao poza. Da li je razgrađivanje kulta sile bilo jedno od polazišta pri pisanju?
Ivan Bogojević: Nisam od onih koji nude konačne odgovore. Za mene je pisanje proces koji unapređuje postojeće i otkriva nove perspektive sa kojih posmatra stvarnost. Kada je o kultu sile reč, čovek je izgrađuje i razgrađuje već sedam hiljada godina. Praktično, on je aporija; nerešiv problem jer njegov izvor nije u duhu ili karakteru epohe, već u ljudskoj prirodi. Ono što je mene u ovom romanu zanimalo je šta se sa ljudima dešava kada od svoje prirode pokušaju da naprave ideologiju.
Vladimir Tomić: 11. Kakve uloge u romanu imaju humor i groteska? Da li su one način da se stvarnost lakše podnese ili sredstvo kojim se njena surovost još jasnije pokazuje?
Ivan Bogojević: Humor i groteska bacaju inokosno svetlo na karaktere i događaje. Sa jedne strane, oni stišavaju žudnju, a sa druge je raspaljuju. U romanu su humor i groteska, uz muziku i karneval, četiri veze između grada i njegovih žitelja.
Vladimir Tomić: 12. Roman se završava očevom rečenicom: „Sine moj, ljudi žive i umiru zaslepljeni“. Čime su, po vašem mišljenju, zaslepljeni Gvozden, njegov otac i čitav svet Šarengrada?
Ivan Bogojević: Zaslepljeni su verom da su ono što nisu. Ludom žudnjom za uspehom koja sama po sebi nije dovoljna. Žudnja po sebi ne otvara nijednu perspektivu i ne lomi nijednu prinudu. Naprotiv, ona mitologizuje sebe i falsifikuje stvarnost.
Roman „Velika uloga“ – naručivanje
Ako želite da nabavite svoj primerak romana „Velika uloga“ Ivana Bogojevića, knjigu možete poručiti preko onlajn knjižare Nove Nove Poetike.
Nabavite svoj primerak romana „Velika uloga“
Razgovor vodio Vladimir Tomić.
Nema proizvoda u korpi.