Dok većina njegove generacije svet posmatra isključivo kroz ekrane telefona, trinaestogodišnji Jakov Jakić iz Valjeva bira drugačiji put – on stvarnost posmatra kroz prizmu književnosti, sporta i duhovnosti. Jakov je atipična pojava: posvećeni je sportista koji sanja profesionalnu fudbalsku karijeru, ali istovremeno i autor koji piše „bukvalno od predškolskog uzrasta”.
Njegov talenat rano je prepoznat prvom nagradom na međunarodnom konkursu „Tabla”, a o njegovom specifičnom pogledu na svet već su izveštavali brojni mediji. Pred vama je intervju koji je redakcija Nove Poetike vodila sa ovim mladim, ali izuzetno zrelim autorom, nakon čega sledi njegova pesma „Daljina”.
RAZGOVOR SA AUTOROM
Razgovor vodila: Redakcija Nove Poetike
Sagovornik: Jakov Jakić (13)
Nova Poetika: Pišeš od predškolskog uzrasta, što je retkost za dečake tvojih godina. Sada, kada imaš 13 godina i više iskustva, da li ti je pisanje i dalje samo igra, ili polako postaje tvoj način da „izbaciš” iz sebe ono što osećaš i vidiš u svetu oko sebe?
Jakov Jakić: Često imam različite povode za pisanje. Nekada u glavi imam sjajnu ideju koja nije izazvana dešavanjima oko mene. Pisanje je umetnost, ali ne voli svako isti tip umetnosti, te kada pišem pesmu ili priču, u glavi pokušam da pronađem idealnog čitaoca, kao što prodavac traži idealnog kupca. Na primer, idealni čitalac pesme „Daljina” bio bi neko ko voli tužne, ljubavne pesme.
Sa druge strane, još od davnih vremena pisci su želeli da kroz svoja dela opišu svet oko sebe. To su radili kroz alegoriju, satiru i razne druge književne alate. Tako i ja, kroz simboliku likova i događaja, volim da opisujem svet oko sebe. Trenutno pišem knjigu „Kockar” (za koju se nadam da ćete uskoro imati priliku da čitate), a inspiracija za nju mi je bila bolest zavisnosti koja je danas sve češća, ali većina ne uviđa da tu pripadaju i igre na sreću. Pisanje je čudnovato zato što je promenljivo. Kada pišemo dok smo tužni, čitalac oseti našu tugu. Isto je i kada smo srećni, i kada nam je dosadno, i tako dalje…
Nova Poetika: Tvoja pesma „Daljina”, koju ovde predstavljamo, bavi se temama rastanka i ljubavi. Mnogi bi rekli da takve stihove piše neko mnogo stariji. Kako uspevaš da razumeš i opišeš tako teška osećanja – da li ih pronalaziš posmatrajući ljude oko sebe?
Jakov Jakić: Mnogo volim psihologiju i čitam razne knjige na tu temu. Odatle potiče moje poznavanje i razumevanje emocija. Takođe, svakodnevno se suočim sa takvim osećanjima i vidim druge kako se suoče sa njima. Već sam tinejdžer, nema šta od mene da se krije. Ne mogu odrasti ako ne znam za ta osećanja. Da li je rano za te teme? Po meni nije. U ovom periodu se već dešavaju i mnoga zaljubljivanja, prevare, osude društva. Ne mogu se skrivati iza majčina skuta i praviti se da je sve med i mleko.
Nova Poetika: Spoj fudbala i poezije je možda najintrigantnija stvar kod tebe. Želiš da budeš vrhunski fudbaler, a istovremeno pišeš. Kako ta dva sveta funkcionišu zajedno? Da li ti sportska disciplina (znamo da ti je Ronaldo uzor po radnoj etici) pomaže da budeš bolji i fokusiraniji u pisanju?
Jakov Jakić: Kod mene, ta dva sveta su se stvorila iz želje da stalno imam nešto da radim. Moje mišljenje je da stalno ima previše slobodnog vremena koje može da se popuni raznim hobijima. Fudbal sam počeo da treniram sa svojih šest godina, dakle treniram već sedam godina. Na fudbalu sam naučio dosta toga o disciplini, timskom radu i takmičarskom duhu. To mi dosta pomaže u pisanju, a verujem i da će pomagati. Na terenu se susrećemo sa raznim problemima koji mogu da se pretoče u priču poput: samopouzdanja, pada motivacije, teških perioda koji ponekad naiđu, gubitaka i raznih drugih stvari.
Nova Poetika: Ranije si izjavio da svet vidiš kao mesto borbe dobra i zla, te da dobri ljudi ne smeju dozvoliti da ih to „pojede”. Da li pisanje doživljavaš kao svoje oružje u toj borbi?
Jakov Jakić: Mnogo zla ima (a oduvek je i bilo) u svetu. Pisanje je jedan od načina da se skrene pažnja na to zlo. To su radili pisci u raznim vremenskim epohama. Na primer: Džordž Orvel. Orvel je kroz svoje romane „1984” i „Životinjska farma” na satiričan način govorio o Ruskoj revoluciji i Staljinovoj vladavini. Pisanje je jedan od načina da se narodu „otvore oči” i izazove reakciju i traženje rešenja.
Nova Poetika: Često ističeš da ti je vera u Boga veoma važna. Koliko ti duhovnost pomaže kada naiđeš na prepreke u školi, na terenu, ili kada ti jednostavno nedostaje inspiracija?
Jakov Jakić: Osećam se veoma sigurno zato što znam da je Bog uvek sa mnom i znam da će mi pomoći i oprostiti kada grešim. To prisustvo osetimo u molitvi i u crkvi. Takođe ga osetimo kada učinimo neko dobro delo. Matej 7:7-8 kaže: „Ištite i daće vam se; tražite i naćićete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se”. Sve što nam treba, mi tražimo od Boga i on nam to da, samo ne na način na koji mnogi zamišljaju. Kada god naiđemo na neki problem duhovna zrelost i molitva nam pomažu da ga prevaziđemo. Tako je za školu, teren i pisaću mašinu.
Nova Poetika: Prilično si kritičan prema vršnjacima koji su konstantno na telefonima i u video igrama. Šta misliš da oni propuštaju dok gledaju u ekran i koju bi im aktivnost ili knjigu preporučio da ih „probudiš”?
Jakov Jakić: Naučno je dokazano koliko telefon može da naškodi. Svrha telefona bila je da u džepu imamo manju enciklopediju koja može i da obavlja razne druge funkcije. Sve je to evoluiralo u nešto mnogo opasnije. Za dan koji provedu na telefonu mogli su da se prošetaju, upoznaju svoj grad malo bolje, izađu sa drugarom/drugaricom napolje uz lep razgovor, nauče nešto novo, pišu, treniraju… Toliko je izbora! Ne mora to da bude mnogo komplikovano. Telefon je uredu ako ga mi koristimo u granicama normale, a ne da on koristi nas.
Preporučio bih razne knjige, različite za svakoga, pošto ne voli svako isti žanr. „Hari Poter” od Dž. K. Rouling je odličan za one koji vole fikciju, „Mali vojnik velikog rata” Zorana Milekića za one koji vole istoriju kroz romane, „Atomske navike” Džejmsa Klira za nekog ko želi da bude produktivan. Stripovi i mange su takođe sjajna stvar. Na svetu postoji oko 150-160 miliona knjiga, sigurno će se neko pronaći barem u jednoj ako zaista traži!
Nova Poetika: Gde vidiš sebe za deset godina? Da li te vidimo u dresu reprezentacije kako daješ golove, na sajmu knjiga kako potpisuješ svoj prvi roman, ili planiraš da spojiš te dve karijere?
Jakov Jakić: Sebi sam zacrtao jasan, neko bi čak rekao i pomalo strog, cilj. Želeo bih da školovanje završim u Americi, na „Harvardu” i da tamo živim i radim više poslova zato što verujem da bih to mogao da izvedem. Radio bih kao psiholog i osnovao svoju privatnu kliniku. Biću fudbaler i pisac. Sve to je nešto što volim, a mislim da je izvodljivo. Ima fudbalera koji su pisali knjige i sportista koji su uporedo radili više poslova.
Ranije u ovom intervjuu pomenuo sam da već pišem svoju prvu knjigu, te mislim da ću u periodu od 10 godina napisati nekoliko romana. Pre nekoliko dana sam sa majkom komentarisao kako bi mi bila čast da ja, ovako sitan, sedim iza gomile svojih knjiga i da mi drugi prilaze i traže moj potpis, sliku sa mnom ili kratak intervju, a još veća čast bi mi bili komplimenti i oduševljenja oko knjige. Ako sve to bude išlo po planu, nadam se i da ću uspeti da odem u Japan sa svojom porodicom, da upoznam njihovu kulturu još bolje i da svoja iskustva prenesem, ne samo njima, već celom svetu.
POEZIJA
DALJINA
Ljubav zna da zaboli
Baš tu, u duši,
Kada neko nekoga toliko voli,
Da se od svojih suza guši.
Šta su nekada bili,
To postaje prošlost,
I zašto ih je podelila
Ta surova okolnost.
On pamti njene oči,
Njen osmeh i grudi
I danas ga mnogo koči
Što se sam ujutru budi.
Ona ne prelazi preko svog bola,
Još pamti njegov stas,
I sve bi sada dala
Da opet čuje njegov glas.
Oboje su zagledani
U isto mesto u daljini,
Mesto gde je dvoje zaljubljenih
Ostalo u tmini.
Istog trenutka se sećaju,
I istog razloga,
Kada su se u nećkanju
Odvojili jedno od drugoga.
Sada neki jači povod
Razdvaja zaljubljene ruke dve
I razara nekoga
Ko je za ljubav dao sve.
Zar vredi iz svoje zemlje otići
Kada znaš,
Dobro znaš,
Da svoju ljubav više nećeš obići?
Ali ne možete nikoga kriviti!
Ona je plakala i molila
Ali je roditelji njeni nisu hteli čuti
Ni za to što su se dva srca slomila.
A on se, jadan, stvarno jadan,
Stalno vraća u taj tren gadan.
Priča kako više nikoga neće da voli
Jer nju ne može da preboli.
Zar se tako udalji jedan mladi par
I nikog više ne voli dok ne postane star?
Tako je kada nekoga voliš
I na njega stalno misliš
A on je, i po metru i po milji,
Neizbežno, u daljini.
Jakov Jakić
Nema proizvoda u korpi.