PREDZORJA – FILIP JOVIČIĆ

„Predzorja” su zbirka poezije koja nastaje u onom naročitom času između noći i jutra, kada se svet još nije raspršio u svakodnevicu, a duša jasnije čuje ono što dan često potisne. Filip Jovičić upravo tu smešta svoje stihove – u prostor tišine, predosećaja, sećanja i nade. Njegova poezija govori o čoveku koji traga za smislom, za pripadanjem, za ljubavlju i za unutrašnjim mirom, dok istovremeno nosi teret prolaznosti, samoće i neostvarenih želja.

U ovoj knjizi posebnu težinu imaju dve velike celine koje se međusobno prožimaju – predzorje kao unutrašnje, misleće i granično stanje duha, i zavičaj kao duboki duhovni prostor čovekove pripadnosti. Jovičićev zavičaj nije samo mesto na mapi, već živa unutrašnja geografija: Šumadija, Morava, dedovina, grobovi predaka, polja, šume, staze detinjstva, majke koje čekaju, stare kuće, zapuštena ognjišta i tišina koja pamti više od ljudi. Zbog toga „Predzorja” nose i intimni i kolektivni ton – kao ličnu ispovest i kao pesničko svedočenje o korenima, gubitku i vernosti onome odakle se poteklo.

Jovičićeva lirika kreće se između ljubavne čežnje, setnog samoispitivanja i duboke vezanosti za prošlost. U njoj se često susreću mladost i starenje, nada i odustajanje, uspomena i slutnja, put i povratak. Pesnik ume da peva o neostvarenoj ljubavi, o samoći koja polako nagriza čoveka, o potrebi da se pronađe toplina doma, ali i o onom tihom unutrašnjem glasu koji uprkos svemu nastavlja da veruje u svetlost posle najduže noći. Zato ova zbirka ne tone u beznađe – ona ga poznaje, ali iz njega izvlači pesmu.

Posebna vrednost knjige leži u spoju jednostavnog izraza i snažnog emotivnog dometa. Jovičić piše jasno, pitko i neposredno, ali ispod te prividne jednostavnosti stalno radi dublji sloj osećanja. Njegovi stihovi ostaju bliski čitaocu zato što ne glume uzvišenost, već govore iz iskustva, iz sećanja, iz rana i iz verovanja da reč i dalje može da sačuva ono što život rasipa. U tom smislu „Predzorja” su poezija tihe ispovesti, ali i istrajne unutrašnje borbe.

Ovo je knjiga za čitaoce koji traže savremenu poeziju okrenutu duši, korenima i onim trenucima kada čovek zastane pred sobom. „Predzorja” se čitaju polako, kao razgovor sa sobom u času kada tama popušta, a novi dan još nije sasvim stigao. Upravo u toj zoni između tame i svetla Jovičićeva poezija nalazi svoj najdublji ton. U završnim osvrtima zbirka je određena kao intimno putovanje kroz tišinu, nove početke, zavičaj, uspomene i nadu, dok se na koricama naglašava da je reč o poeziji za one koji veruju da se i posle najdužih noći pojavljuje svetlost.