Vladimir Tomić je pisac i urednik u izdavačkoj kući Nova POETIKA. Njegov književni rad karakteriše specifična lirska gustina i insistiranje na otvorenoj formi, gde se granice između esejistike, proze i poezije brišu. Kroz dijalog sa tradicijom, naukom i mitom, Tomić gradi prostor u kojem se preispituju savremeno iskustvo i uloga umetnosti.
Njegova zbirka priča „Sveti Bordel i druge priče“, objavljena u septembru 2025. godine, predstavila je autorov prepoznatljiv postupak: smeštanje arhetipskih figura i velikana kulture u prostore običnog, svakodnevnog života. Sada, dok se priprema nova zbirka „Plavi Betoven“, koja nastavlja poetiku simboličkog mišljenja i traganja za „melodijom kroz pukotine“, donosimo razgovor o korenima ovih priča i onome što čitaoce očekuje u budućnosti.
Susret titana i banalne svakodnevice
Dragana Bečejski: Često smeštaš grandiozne figure poput Dostojevskog ili Disa u prostore koji su nam bolno poznati: beogradsku železničku stanicu ili zadimljenu kafanu. U priči o Dostojevskom, on primećuje da su pogledi ljudi u Beogradu isti kao oni u Petrogradu ili Sibiru. Da li je taj spoj univerzalnog očaja i lokalnog asfalta bio način da pokažeš kako su velika pitanja duha zapravo uvek prisutna u najobičnijim trenucima čekanja?
Vladimir Tomić: Iako se svet menja poput reke u koju nikad ne možeš ući dva puta, kako nas tome uči Heraklit, nikada se ne menja činjenica da se radi o reci. Reka je uvek reka. Ta priča o Dostojevskom je zapravo omaž ne samom piscu, nego načinu na koji sam ja čitao njegova dela tokom tinejdžerskih dana. Ključna dela poput Zapisa iz mrtvog doma, Idiota i Zapisa iz podzemlja pročitao sam bežeći iz škole; umesto da se vratim kući, zadržavao bih se u tadašnjoj novoizgrađenoj železničkoj stanici u Leskovcu samo da bih ih dovršio. Ovde sam namerno uveo beogradsku stanicu, na kojoj sam takođe beskrajno mnogo puta bio, ali poenta je u univerzalnosti tog osećaja. I danas će neki srednjoškolac tako čitati ne nužno Dostojevskog nego bilo kog drugog autora, jer književnost preživljava kao i sve druge oblasti koje čovek stvara.
Dostojanstvo propadanja i liturgija tela
Dragana Bečejski: Centralni motiv „Svetog Bordela“ sugeriše pomirenje greha i svetosti, gde telo nije prokleto već predstavlja obred. Šarl Bodler u tvojoj priči posmatra to mesto kao svetilište, a ne kao bordel. Gde povlačiš liniju između banalnog zadovoljstva i te „liturgije tela“ koja, kako kažeš, postoji samo u tišini, kada niko ne gleda?
Vladimir Tomić: Šarl Bodler me je odmah kupio još u tinejdžerskim danima onom prvom pesmom „Čitaocu“ iz zbirke Cveće zla, gde opisuje veliko ljudsko licemerje. Njegovo „Ti moj brate nalik na mene“ u maestralnom prepevu Branimira Živojinovića i dan-danas pamtim kao prvi snažan utisak. Bodler mi deluje kao neko ko nije hteo pristati na laž. Poznato je da je on posećivao bordele i živeo poročno, ali sam stekao utisak da je pokušavao da pomiri Svetost sa onim primalnim u ljudima, o čemu ova priča i govori. Van te priče o Bodleru, svetost često zatičemo tamo gde je najmanje očekujemo.
Naučni umovi u poetskom zanosu
Dragana Bečejski: U tvojim pričama se pojavljuju i naučnici poput Hajzenberga ili Laplasa, ali oni ne govore jezikom suvih formula. Hajzenberg na krovu opservatorije tvrdi da je univerzum pesma i ples između stvarnog i mogućeg. Šta te je privuklo ideji da kvantnu fiziku i astronomiju koristiš kao alat za lirsko opisivanje neuhvatljivosti istine?
Vladimir Tomić: Nisam fizičar, ali istorija nauke je moj hobi od malih nogu. Pratio sam iz istorijskih knjiga promene naučnih paradigmi sa velikim žarom, od Kopernika do kvantne mehanike, za koju Nils Bor kaže da vas, ako vas nije šokirala, niste je razumeli. Priča o Laplasu je direktno inspirisana radio-predavanjem koje sam davno čuo o tome ko je prvi došao do ideje crne rupe, iako je tada niko nije tako zvao. Hajzenbergov princip neodredivosti mi je zanimljiv u smislu filozofije nauke, kao dokaz da univerzum ne nudi gotove odgovore, već se savija prema našem učešću u njemu.
Mit o Gvozdenom puku i senke istorije
Dragana Bečejski: Kada pišeš o Gvozdenom puku, vojnici prestaju da budu samo istorijske ličnosti i postaju „zemlja koja korača“. Koliko je za tebe važna ta transformacija nacionalne istorije u metafizički mit koji nas i danas čuva?
Vladimir Tomić: Na prvi pogled, priča o Gvozdenom puku deluje kao da mitologizujem taj puk, ali zapravo se ne radi o tome, niti pokušavam da prekrajam istorijske činjenice. Radi se o herojstvu ljudi koji su odjednom sa pluga morali da pređu na pušku. To opisujem i u jednoj drugoj pesmi posvećenoj puku koja se ne nalazi u ovoj zbirci, odajući počast tim ratnicima. U Svetom Bordelu namerno mešam istoriju, fikciju i mit kako bih ukazao na tu nadljudsku snagu običnog čoveka. Sličan metod sam upotrebio i za drugu priču iz te zbirke, za sasvim drugu vojnu jedinicu iz antičkog sveta, odnosno tzv. Svetu Četu Tebe.
Deca kao so na ranama sveta
Dragana Bečejski: Priča o „Juniorima templarima“ nosi jezivu sliku dece koja su so na ranama sveta. Posmatraš li ovaj krstaški pohod dece kao arhetip svake nevine žrtve koja uzalud veruje da je Bog jači od hladnog mora?
Vladimir Tomić: Priča je direktno inspirisana Dečjim krstaškim pohodom iz 1212. godine, predvođenim Nikolom iz Kelna. Moja poenta nije u tome ko je jači, nego kako društva zloupotrebljavaju velike pojmove poput Boga, uzrokujući smrt nevinih. Priča je oda njihovoj žrtvi, komentar o indoktrinaciji i odjek čudne melodije koju sam čuo u sebi istražujući taj događaj.
Prostor između pitanja i tišina koja ostaje
Dragana Bečejski: U više navrata, bilo kroz razgovor sa Karlom Jaspersom ili kroz lik Nikole na klupi, insistiraš na tome da je cena života „jedno pitanje koje ne smeš prestati da postavljaš“. Tvoja zbirka se završava uverenjem da književnost nije tu da daje odgovore, već da proširi prostor mašte. Da li se plašiš trenutka kada bi pitanja mogla presušiti ili veruješ da je ljudska svest inherentno nezasita?
Vladimir Tomić: Da citiram Jejtsa – u snovima počinje odgovornost. Za mene su mašta i snovi često važniji od onoga što nazivamo realnost, jer mi se snovi ponekad pojavljuju kao vizije istinitije od jave. Književnost, za razliku od filma, ne servira gotovu scenu; ona dozvoljava čitaocu da sam „mašta“ svoje slike i postane koautor vizije. Trudim se da moje priče izazovu taj proces kod čitalaca.
Daimon i miris Južne Morave
Dragana Bečejski: U priči „Daimon“, proleće u Grdelici miriše na vlagu reke. Koliko je tvoj zavičaj na jugu Srbije oblikovao tu specifičnu perspektivu gde se provincijska ulica pretvara u beskrajnu kulu od peska?
Vladimir Tomić: „Daimon“ je direktan prenos sna o mom stvarnom cimeru. Iako je on iz Vojvodine, u snu mi se ukazao kao starogrčki dajmon u ambijentu Grdelice. Povorka Roma koja se pojavljuje nosi atmosferu Kusturičinih filmova poput Arizona Dream, što se verovatno nesvesno inkorporiralo u san jer obojica volimo tu estetiku. Skoro svakoj važnoj osobi u svom životu posvetio sam neku priču ili pesmu.
Budućnost: Plavi Betoven
Dragana Bečejski: I za kraj, ono što će mnoge zanimati: spremaš novu knjigu, Plavi Betoven, koja još nije objavljena. Da li je ona nastavak Svetog Bordela i drugih priča ili potpuno druga knjiga? Šta bi čitaoci trebalo da očekuju, bez spoilera?
Vladimir Tomić: Mogu da očekuju kontinuitet u atmosferi, ali drugačiju konstrukciju. Plavi Betoven nije „drugi deo”, već nova kompozicija sa motivima koji su se već javljali, samo sada imaju drugačiju funkciju i drugačiju težinu. Više me zanima kako se čovek menja dok veruje da ostaje isti; kako mit ulazi u svakodnevicu bez fanfara; kako nauka, muzika i san mogu da budu jedna rečenica, jedan precizan rez.
Najkraće: ko je u Svetom Bordelu prepoznao moje pukotine u betonu, u Plavom Betovenu prepoznaće šta se događa kad kroz te pukotine počne da se čuje melodija. A onda se čitalac sam pita: da li je to spolja, ili iznutra.
Nema proizvoda u korpi.