Redakcija: Ovaj prilog nije klasičan intervju, već urednički dijalog koji prirodno nastavlja epistolarni duh samog romana „Odlivak (o)sećanja – Pamtenik vremena”. Objavljujemo: „Reč urednika”, pitanja za autorku i odgovor Mirjane – Adi Ranković u formi pisma. Tekst je prenet u celini, bez sadržinskih izmena.
Urednički osvrt
Piše: Vladimir Tomić
Prvo što primećujem kod ovog rukopisa jeste upravo epistolarni stil, jer i sam sam imao bezbrojne mejl i druge vrste prepisaka. Čak sam otvorio jedan sopstveni folder nazvan kao poslata i nikad poslata pisma…
I možda baš zbog toga „Odlivak (o)sećanja” doživljavam kao knjigu koja se ne pravi od zapleta, nego od tragova. Pismo, mejl, odgovor posle tri dana, odgovor posle tri meseca, pa nagla rečenica koja preskoči pristojnost i pogodi pravo u stomak. Taj materijal svi imamo po folderima, ali ga retko ko ume pretvoriti u čitljivo iskustvo. Ovde se to pokušava svesno i uporno: da prepiska postane arhiva jednog odnosa, a arhiva postane priča koja se može čitati i kad više nema „uživo” glasa.
U prvom delu, osovina je 2003. godina, Kina i SARS, sa relacijom Beograd–Peking kao fizičkom i emocionalnom daljinom. U pismima se smenjuju dve vrste stvarnosti: ona sitna, svakodnevna, logistička, i ona unutrašnja, jezička, gde rečenica služi da izdrži ono što se ne može izdržati bez reči. Upravo tu knjiga pokazuje jednu stvar koja mi deluje presudno: odnos ne raste zato što se desilo „nešto veliko”, nego zato što se ljudi hvataju za reč kao za rukohvat. Jedan od najupečatljivijih mikro-događaja u prvom delu je banalna pobeda nad tehnikom, a zvuči kao mali praznik bliskosti: „Prošla proba!”, pa onda „Ovo čudo je proradilo!”. Ta vrsta radosti je prepoznatljiva svakome ko je ikad pokušao da sačuva odnos preko kablova, provajdera, nestabilnih signala, tuđih vremenskih zona.
Prvi deo nosi i jasnu književnu ambiciju, jer prepiska nije jedini sloj. U tekst ulaze Petrove prozne celine, u kojima se atmosfera zgušnjava, prizori postaju gotovo filmski, a jezik ide u ritam koji nije „mejl ritam”. „Bambusov ples” je dobar primer: u njemu se doživljaj Kine ne svodi na razglednicu, nego na scenu, telo, muziku, tradiciju, pa onda i na tamniji sloj, prizor mrtve majke, sveću, pesmu, i onu jezu kada veselje odjednom promeni boju. Taj umetnuti narativ ne predstavlja ukras. On donosi ono što prepiska često ne ume: gustinu slike, miris, težinu trenutka koji se pamti u telu.
U tom prvom delu dopada mi se i to što se glasovi ne izravnavaju. Mirjanin glas je sklon razmišljanju, citatu, moralnom samopropitivanju. Petrov glas ume da bude nagao, samosaboterski, pa onda i lirski precizan. Već na početku prepiske vidi se njegova svest o ličnom porivu da sruši ono što je lepo stvorio: piše o „nagonu” da uništi lepo čim ga napravi. Ta iskrenost je važna jer objašnjava kasniju dinamiku odnosa, ritam približavanja i odmicanja. U jednom pismu o brezama, Petar iznenada pretvara botaničku činjenicu u psihološku rečenicu, bez moralizovanja: breza ne živi sama, treba joj društvo, pa onda taj detalj postaje ogledalo ljudske usamljenosti.
Drugi deo menja težinu knjige. Ako prvi deo nosi energiju dopisivanja u realnom vremenu, drugi deo donosi autorkinu potrebu da taj materijal odbrani od zaborava i od smrti. Tu se više ne piše samo „Petru” nego se piše i vremenu, i sebi, i čitaocu, i onome što autorka vidi kao višu instancu reči. Na samom početku drugog dela autorka jasno kaže da piše kao zapisničar, da joj je pisanje način da razume, da „ne razume”, da „ne zna”, pa da kroz reč dođe do saznanja. Zatim ide još dalje, do identitetske rečenice koja zvuči drsko, ali u kontekstu postaje logična: „Nisam književnica – knjiga sam.” Time se uspostavlja drugo čitanje čitavog projekta: rukopis ne pretenduje na „uglađen roman”, nego na oblik života koji je završio u rečenicama.
Drugi deo uvodi i jedan ključni okidač: pandemiju 2020. i povratak iste geografske tačke, Kina, ali sada kroz SARS-CoV-2. Autorka to opisuje kao ponavljanje istorije sa ličnim posledicama: „S njim se ponovo pojavio i Petar”, pa čak i dramatičnije: „Vaskrsao iz nigđine!”. Ovo je momenat kada rukopis prestaje da bude samo prepiska iz 2003. i postaje knjiga o ponovnom susretu, o susretu koji dolazi izvan plana, izvan „logike” vremena. U drugom delu susret prevazilazi običan događaj, i postaje mehanizam sećanja: autorka vrlo otvoreno kaže da je „središte ponovnog susreta” u (o)sećanjima, u onome kakvi su bili i kakvi su postali.
Uz taj povratak dolazi i najtvrđi sloj drugog dela: odnos prema smrti. U jednom snažnom pasusu autorka kaže da su joj javili da je Petar umro, ali da pisma govore suprotno, kao da je „nedovoljno mrtav, iliti živ”, pa tek kao mrtav počinje da pripoveda. To nije jeftina metafora. To je opis onoga što svi znamo, ali retko kažemo jasno: čovek ume da postane prisutniji u nama nakon gubitka, kroz rečenice koje pamtimo, kroz dokumente koje prelistavamo, kroz razgovore koje nastavljamo u glavi. Drugi deo se tu ne ustručava da bude direktan, ni da bude religiozan u odnosu prema reči. Autorka piše da joj je pisanje „molitva”, „pobožnost”, „sveti čin”, i da se kroz reči nosi sa ranama. Taj stav objašnjava zbog čega je drugi deo širi, zašto se rečenice granaju, zašto citati dolaze u talasima: autorka ne tretira tekst kao „proizvod”, nego kao rad na smislu.
U oba dela postoji rizik koji čitalac oseti već posle nekoliko desetina strana: preobilje reči, preobilje referenci, ponekad preobilje intenziteta. Neko će želeti da se to „svede”. Neko će baš u tome prepoznati tačnost emocionalnog stanja. U ovom rukopisu, taj višak često liči na rečnu vodu posle dugog sušnog perioda. Kada brana popusti, ne izlazi samo „suština”, izlazi i mulj, i šljunak, i sjajni kamenčići. Za urednički pogled važno je da taj tok ostane čitljiv, ali je podjednako važno da se ne ubije ono zbog čega knjiga postoji: osećaj da se neko zaista setio, da je nekoga zaista bolelo, da je nekoga zaista držala reč.
Zato bih „Odlivak” predstavio čitaocima ovako: ovo je knjiga o prepisci koja preživi vreme i knjiga o vremenu koje se vraća kroz prepiske. Prvi deo pokazuje kako odnos nastaje i kako ga nose mejlovi, prozni inserti, sitnice, strahovi jednog doba, pa i onaj trenutak kada se radost meri time da poruka „prođe”. Drugi deo pokazuje šta se desi kada isti materijal posle mnogo godina dobije novo svetlo, novo istorijsko okruženje, i novu, težu temu, smrt i povratak kroz reč.
Ako čitalac uđe u knjigu sa očekivanjem „radnje koja juri”, verovatno će se umoriti. Ako uđe sa spremnošću da čita kao što se čitaju tuđa pisma, polako, sa pauzama, sa mestima gde se preskače, pa vraća, dobiće iskustvo koje ima posebnu vrstu intimne istine. U tom iskustvu ne pobeđuje „savršena forma”. Pobeđuje trag. Pobeđuje pokušaj da se jedan odnos, jedno doba i jedan povratak sačuvaju od toga da postanu samo maglovita rečenica koju sutra više niko neće umeti da ponovi.
Pitanja za autorku:
- U oba dela ključnu ulogu imaju pisma i mejlovi. Šta se u vašem iskustvu može reći pismom, a šta se ne može reći ni telefonom ni „uživo”, bez obzira na hrabrost?
- Prvi deo je vezan za 2003, Peking i SARS, drugi deo za 2020. i KOV-2. Kako ste vi lično doživeli taj osećaj ponavljanja istorije, i šta vam je ta paralela otvorila u pogledu odnosa, straha i bliskosti?
- U tekstu se oseća napetost između „dokumenta” i književne obrade. Kako ste birali granicu, šta ostaje sirova činjenica, a šta ulazi u oblikovanje koje traži literatura?
- U knjigu ulaze Petrove prozne celine koje imaju drugačiji ritam i drugačiju atmosferu od prepiske. Kako ste odlučili gde se one „seku” u epistole, i šta ste želeli da se dogodi u čitaocu kad naglo pređe iz mejla u narativni prizor?
- U prvom delu odnos se gradi u realnom vremenu, sa svim tehničkim sitnicama, nesporazumima i prekidima. Šta vam je taj spor, ponekad nesiguran tok komunikacije otkrio o tome kako ljudi grade poverenje kada su daleko?
- U drugom delu knjiga dobija teži sloj, pisanje prelazi u obraćanje preko odsustva i smrti. Kako ste vi doživeli taj prelaz, kada prepiska prestaje da bude samo razmena poruka, a postaje razgovor sa onim koga nema?
- Koliko vam je bilo važno da ostavite stvarna imena i „stvarni” ton, i kako ste se nosili sa pitanjem odgovornosti prema drugim ljudima koji ulaze u priču, makar i na rubu?
- Vaš glas je refleksivan, pun citata i unutrašnjih digresija, dok Petrov glas ume da bude nagao, slikovit, ponekad samosaboterski. Da li ste tokom rada na rukopisu osećali da ta dva glasa ulaze u dijalog, ili u spor, i šta je iz tog sudara nastalo?
- Naslov spaja „odlivak” i „pamtenik”. Kada biste morali da objasnite čitaocu bez teorije, kroz jednu sliku ili jedan primer, šta je za vas odlivak, a šta pamtenik, kako bi to glasilo?
- Ako bi neko prvi put čitao oba dela i pitao vas „šta je ovo na kraju”, kako biste vi odgovorili u jednoj do dve rečenice, a da ostanete verni tonu rukopisa i njegovoj emociji?
Odgovor na urednički osvrt kao i na postavljena pitanja povodom romana „Odlivak (o)sećanja – Pamtenik vremena”, Mirjane-Adi Ranković
Poštovani gospodine uredniče,
Moram priznati da u principu zazirem i prezirem svaki intervju, svaku promociju. Čitajući Vaš tekst „reč urednika” povodom mog romana „Odlivak (o)sećanja – Pamtenik vremena”, mada ste to činili po poslovnoj dužnosti, veoma cenim Vaš trud i strpljenje u iščitavanju ovog dela što je ravno podvigu: nije lako savladati 946 strana. Lako je knjigu pretrčati, treba je prepešačiti, nogu pod nogu, pažljivo gledajući ispred sebe. I zbog toga pristadoh da nešto napišem i tako ne ostanem ona Pepeljuga u svom skrovitom zapećku, čekajući da me pronađe neki princ – čitalac, i da knjiga ne ostane ispod radara, neprimećena i nepročitana. Inače, delo će čitati samo retki, kako ono reče Handke, da mu je taj jedan čitalac vredniji od hiljada njih. Zato biraj autora kao što biraš prijatelja. Malo je pravih poklonika oltara književnosti, svi hodočasnici radije hrle u pakao supermarketa i tržnih centara. Vaš osvrt mi je vrlo značajan. Jer svako čita na svoj način i vidi ono što pisac nije video ni razumeo. I njega to raduje. Takođe i ona autorova i urednikova poklapanja u razumevanju dela ukazuju na njegovu opštu vrednost. Ovo će joj biti jedini marketing – izlazak na sveopštu književnu pijacu.
U izdavaču Nova Poetika pronađoh lice nasmejanog Boga. Posle tolikih izdavača koji odbiše da štampaju delo iz njima tek razumljivih razloga (najčešće da su dve godine unapred na čekanju za izdavanje nove knjige!?) moj izdavač je imao hrabrosti da objavi ovaj roman nekog tamo prevodioca, a koji je najmanje pisac. Lepo reče Toni Morison: „Nije dovoljno biti genijalan pisac. Literaturi su takođe podjednako neophodni i genijalni izdavači. A to su svi oni koji imaju ne samo znanje, nego i petlju.” I zaista, ko bi se bavio tako glomazno prustovskom knjigom, u vremenu kada se čita samo skraćeni, osakaćeni tekst. Istina se pokazala potpuno drugojačija. Njen prvi čitalac bila je moja gimnazijska profesorka engleskog jezika Katarina Dimitrijević (85 godina!) Ona mi je posle prvog čitanja poručila da kreće ponovo da je čita. Pročitala je roman, za tih dva meseca, tri puta. Auh!
Postavili ste mi podosta pitanja koja, u suštini, imaju svoje odgovore u samom delu. „Šta je pisac hteo da kaže?” Sve ono što je napisao. Tražite da objasnim svoje pisanje. Da li slikar objašnjava svoju sliku? Pesnik svoju pesmu? Ako rukopis ovog dela nečim ne zrači, onda sve napisano ništa ne znači. Ako pisac umetnik nije ničim oduhovio materiju, ona je mrtvo slovo na papiru. Smatram da je uloga pisca da oduhovljava. Pisanje doživljavam kao misiju.
Da pođemo od naslova romana. Sam naslov knjige vredi mnogo knjiga. Mogao bi biti i „Do prošlosti i natrag…”. „Odlivak” je kalup, „Pamtenik” je kalendar, vreme. Događanje, dokument zapisan i oduhovljen u vremenu. Roman kao sećanje (o)sećanjima. „Drvo ne živi bez korena, ni čovek bez sećanja”, kaže izreka. Lamartinovi stihovi pesmoslove: „U svojoj prirodi ograničen, u težnjama beskrajan, čovek je svrgnuti Bog koji se seća nebesa.” I „svako sećanje je mala besmrtnost”, veli E. Kučević, a Fokner da „prošlost nikad ne umire. Ona čak nije ni prošla.” Sve naše umovanje svodi se na to da popuštamo (o)sećanju. Kako reče Paskal: „Srce ima svoja umovanja koje um ne poznaje.” Svaka osoba koja nam je nešto značila, promenila nas je dva puta, kada je došla i onda kada je otišla. Dati nekome ili nečemu na značaju znači pružiti mu šansu za novi život. Knjigom. Jer život je tako čudesan, zapravo bio bi kada bi mu dozvolili da bude. Stvarima treba dati vreme da se dese. Mi smo raskršća i slojevi onih pre i posle nas. Precima i potomcima, ali i preminulim znancima i savremenicima dugujemo svoje biće. I kada me pitate „šta je ovo na kraju”, rekla bih: „Kada verujemo, otvaramo vrata mogućnostima za koje ne znamo da postoje.” Vera je osećanje smisla, bez kojeg smo skloni da sve prepustimo propadanju, čak da uništimo. Petrov slučaj. On je tako voleo da umire, voleo je da postoji delimično, neprisebno, da potone u probnu smrt i tako druge uistinu usmrti. I da dodam: lepota ovog romana je u neuhvatljivosti njegovog kraja u nadrealnom. Tako svet čine sanjari. Ne postoji nešto poput kraja. Ni život nema kraja. „Najzad, čovekov razum teško dokrajči sve Božje delo.” I onaj koji priča, pisac, uvek je živ, u neku ruku besmrtan. Izlazi izvan vremena. Dakle, ljudi su reči. Tek tada postaju realni. Montenjeve reči čitaocu: „Sam sebe slikam” bile su uverenje da time slika čoveka uopšte. Tako i ja mišljah i činih.
Pisac, ko je on? Pisac je čovek kao i svi drugi. U knjizi napisah „Ja (ni)sam pisac. Ja sanjar sam, snovatelj, bajkar…”. A to postadoh milostivim slučajem. I sve dok se nisam dohvatila pisanja, nisam bila sigurna da li zaista postojim ili sam izmaštani literarni lik. A „pisac je biće koje stoji između sveta i nadsveta, između dobra i zla, između reči i tišine. Njegov identitet nije čvrst: fluidan je, rastvoren u sećanjima, snovima, vizijama.” Pisanje shvatih i kao uzvišeni čin, kao piščevu liturgiju gde čitalac reči njih prima kao ispovest i pričest, i to kazivanje postaje i nešto više od samog pisanja. Shvatih da pisanje nije samo stvar ličnog ispunjenja, ono treba da se deli, jer svaka reč ima potencijal da dotakne druge. Čitanje moje knjige zamišljam kao razgovor čitaoca sa mnom, ne kao puko slušanje mojih reči. Razgovor osvetljava duše. Slučajno otkriće Petrove i moje prepiske u doba Kovida 19, uočih kako život prethodi književnosti. Tako projava tog teksta za mene beše sam znak neke više svesti, a ja bejah samo ruka pisara. Svoja sećanja sam materijalizovala zbog proždrljivosti zaborava. Nisam ih sterilizovala već sam samo uspela da ih podgrejem. Ta spontana režija slučaja nastanka jednog romana, pisca je bacila u ispitivanje tog fenomena. Iskazala je i autorove duhovne poglede. Na izgled, slučaj je bio uzrok da se ispuni tajna: otkrovenje naših proživljenih života. Jung tako zapisuje: „Sudbino, ime ti je slučaj!” Ako to prihvatimo kao takvo, onda bi slučaj potro povezanost stvari, jedinstvo u univerzumu. Ako postoji slučaj, onda Bog ne postoji. A meni je znak od Boga, stigao kroz epistole. Kad nam se Bog javi u liku drugih ljudi, treba biti mudar i prepoznati Ga. Ako mi je na jednoj strani Bog oduzeo Petra, na drugoj me je darivao ovom knjigom. Tako ne treba žaliti ni za čim. Orijana Falači je pisala kako je volela jednom. Pošto je on umro, napisala je roman „Jedan čovek”, u ime večne ljubavi. Tako i ja. Moj roman se nadrealno pisao sam od sebe, ređajući mi sve što mu je u snevanoj javi dojavljeno.
Veoma je bitan taj fenomen sna. On je tu da probudi i produbi (o)sećanje, dubinski ih analizira i da opomene čitaoca da uvek nađe vremena i zastane pitajući se: da li je bio neki znak pokraj puta. Tako, postoje snovi kojih se nikada nećemo odreći i postoje ljudi koje nikada nećemo zaboraviti. I dobre i zle. Onda se postavlja pitanje, imamo li pravo na sve istine o njima, ili neke moraju ostati zaštićene. Ja sam za rasanicu iluzija koje gajismo o njima. Jer ono što zvuči kao neverovatno, zapravo je istinito. Kakav apsurd! Objaviti da je „car go!” Kad maske padnu, da li nastaje tajac i muk, ili dolazi Nušićev smeh ili sudska presuda? Priznajem, dopada mi se vrlo ova bajka zbog njenog književnog nudizma. Imenovanjem likova u romanu ukazujem kako ovi sadašnji odražavaju društvo i pokazuju nešto društvu, i u kakvom društvenom okruženju zapravo živimo a da ne znamo. Evo, upravo smo svedoci jednog razgolićavanja „cara”! Epštajn je go! I cela ta društvena elita, od kraljevskih porodica, predsednika država, čuvenih naučnika, poznatih „zvezda”, filmskih, modnih, a možda i književnih, još nije sve ogoljeno i obelodanjeno. Trebaće svevreme. Užasno je koliko života ima u čoveku? I koji je pravi? U prilog citiram Ota Vajningera: „Ova knjiga znači smrtnu presudu; ona će ili pogoditi knjigu ili njenog autora.” Moja očekivanja su da mi sude kao Floberu za „Madam Bovari”. Možda bi to bila velika besplatna, masna reklama za jedan nezapaženi roman. Uostalom, to imenovanje junaka pravim imenima i nije moj izum. Bilo ih je, i te kako, pre mene.
Forma „pisma” ili „epistole” jeste vrsta pošiljke koja kao da je danas neprimetno izumrla. Reklo bi se da je ta smrt prirodni trenutak života, u ovom svetu novih tehnologija, veštačke inteligencije. Prepiskom otvarala sam samu sebe, ne znajući čemu to vodi. A skrivala sam svoju tajnu duboko u sebi, kao što se u bajkama dragi kamen skriva u srcu ptice. I „prešavši prag same sebe, ugledah prostranstvo još prostranije, čiji je kraj i početak Bog”, kako piše nobelovka Olga Tokarčuk. Cilj mog pisanja bio je da „pomirim sva vremena i sva mesta u jednu sliku koja će ostati nepomična i koja niti će ostariti niti će se ikada više promeniti.”
Kažete, romanom vlada „preobilje reči”, preobilje referenci, preobilje svega, i neko bi poželeo da to „svede”, skrati, ukloni. Nobelovka V. Šimborska nas tako podseća u svojoj pesmi „Nečitanje” da živimo u vremenu nečitanja, u vremenu slike i sažimanja: „U Prustovim delima /sedam tomova – imajte milosti/zar se to ne bi moglo sažeti, skratiti/ili pokazati u sličicama?” Današnjem razmaženom i okamenjenom čitaocu valja sve sažvakati, prilagoditi njegovom ukusu, ugoditi mu. Tako danas, roman se ne mora čitati ni u skraćenoj formi, možete ga slušati (da li je to napredak?), a ja ne dam da se klasična knjiga preda. Odbraniće je zaljubljenici čitanja, a možda i veštačka inteligencija nekom novom dosetkom. Ako je knjiga proglašena za izum epohe, a očigledno odumire, autor romana se zalaže da oživi ono jevanđeosko i ljudsko, „ne živi se samo o hlebu, već i o božanskoj reči.” Tako je ovaj roman himna knjizi, liturgija za knjigu. Zato je roman tako glomazan „raspričan”, „razromaren”, iz knjižice prerastao u knjižurinu. Tu je važan kontekst pandemije Kovida 19, kada se imalo vremena na pretek, do beskonačnosti, do beskraja. I kada je bila potrebna neka vrsta brane ili odbrane od te pošasti. Pisanje je bila moja borba protiv smrtonosne zaraze.
U romanu ispitujem mnoge fenomene koji me i dalje zaokupljuju u životu. Pored fenomena Reči, pisanja, čitanja, fenomena sna i jave, sudbine i slučaja tj. Božje promisli, pa fenomena sreće, smisla života i smrti, fudbalskog fenomena, fenomena putovanja i baštovanstva, fenomena baleta, pa fenomena pogleda, značenja imena, i na kraju, posebno fenomena Ljubavi, koji je i na početku. Jer prema Sv. Pismu, u početku je bila Reč. Ova činjenica govori da je Reč – stvaranje. To je moć reči. I Reč je – Logos. A Logos je Ljubav. Ljubavlju se Gospod imenuje. Ljubav je čovekova mogućnost da dospe do svesti o samom sebi, o svojoj ličnosti, o svojoj individualnosti, o svojoj duši. Ta mogućnost je u njemu da u ljubavi prema nekom dospe do svoga boljeg ja. Tako ja svoje (ne)srećne ljubavi ne zatvaram u manastir svoje sobe, već ih obznanjujem svetu. Radi istine, koja je, uprkos svemu, i dobro i lepota. Jer „ljubav prema Bogu se može zvati ljubav prema istini, prema dobrome, prema lepoti”, kako reče O. Vajninger. Znam da ništa što je čoveku dato nije samo za njega. Sve što imamo Bog nam je dao. I povodom mog slučaja, pitam se, zašto najveću sreću u ljubavi doživljavaju nesrećno zaljubljeni? Pisah o svojoj ljubavi do groba i posle groba. Zašto je svaka sreća pokojnik? Piše negde da nesreće zemaljske imaju neko potpunije značenje, tamo kod Gospoda, i smisao nedostupan nama koji patimo. Valja još tragati za tim skrivenim smislom. Bajka još nije gotova.
Pitate me i o mom prevodilačkom radu. Prevodila sam uglavnom literaturu iz oblasti baletske umetnosti, što možete videti na koricama mog romana. Pred pandemijom Kovid 19 odustadoh posle neslavnog otimanja jednom mog prevoda dela „Carlo Blasis”, a naručeno od samog izdavača i urednika Theatricona, Lyrica. Izdao je delo 2018. a da me nije ni obavestio. Zašto? Izvršio je neke neznatne promene, (u rečima, vremenima, itd), prosto ga plagirao i prisvojio. Da je bilo imalo poštenja, mogao je to biti prevod u dvojcu. Kada su Milorada Pavića, pisca, pitali posle njegovog najlepšeg prevoda „Evgenija Onjegina”, zašto je napustio prevodilaštvo, odgovorio je: „Zato što je to za mene bilo ravno transfuziji, davanju krvi. Snagu koju bih potrošio na prevođenje odlučio sam da dam stvaranju sopstvenog opusa.” Tako i ja odlučih.
I za kraj, posle toliko teških i važnih tema, da razgalim potencijalnog čitaoca i začinim ovaj tekst sa malo zdravog humora koga u romanu ima, čija funkcija nije u unižavanju već u olakšanju životnih nedaća, koliko da se patnje prekrate, sa mojom posvetom na njemu: Da budeš mudar, da budeš jak, da oteraš brige, evo ti dobre knjige!
Nema proizvoda u korpi.