Prošle godine (25. decembra), Nova Poetika je objavila rezultate konkursa „Zlatni hrast“, uz presedan: po dva ravnopravna dobitnika za prvo, drugo i treće mesto. Među dobitnicima druge nagrade je i rukopis „Luk, benzin, Instagram“.
U nastavku naših razgovora sa nagrađenim autorima, donosimo intervju o ovom delu. Autor je zamolio da se njegovo ime i prezime u ovom tekstu ne ističu, pa ga potpisujemo jednostavno kao: Autor.
REČ UREDNIŠTVA
„LUK BENZIN INSTAGRAM” radi na pogonu kontrasta gde se mirna belina pejzaža i crnilo unutrašnjeg materijala sudaraju bez amortizera pa pesma deluje kao putovanje kroz sopstvenu nervnu oluju. Subjekt gradi samomitologiju od alkohola, besa i sećanja, ali ispod te grube kore stoji precizna trauma oličena u rečenici „ti si ubijen dok si bio dete” koja objašnjava i ton i potrebu da se svet napadne pre nego što napadne on.
Delo se služi kulturnim ikonama kao što su Bukovski, Skorseze i Vagner kao alatima za raspravu sa sopstvenim uzorima i sopstvenim porazima, a „bolest” postavlja kao jedinu moguću i gorku vezu među ljudima.
Najjači domet pesme je kada psovka prestane da bude poza i postane simptom, kada jezik pokaže koliko košta preživeti u svetu koji se pravi normalan.
KRATAK ODLOMAK IZ RUKOPISA
otvorio sam još jedno pivo
ovog trenutka bio sam žedniji
otpio sam dosta gutljaja
i
pogledao kroz prozor vagona
krave žvaću u snegu
potoci stoje
šuma ćuti u beloj tišini
odžaci puše
kuće trunu
oblaci sivomermerne boje
vreme me čeka
stići ću vreme, ali
biće kasno
otpio sam još jedan gutljaj
ponovo kasnim
tamara će biti ljuta
PITANJA ZA AUTORA O DELU
- U uvodnim slikama pejzaž je „smrtno beo” a misli „crne kao mak”. Da li je taj kontrast nastao iz konkretnog iskustva putovanja ili je od početka zamišljen kao struktura cele poeme?
Autor: To je struktura mog poimanja ili doživljaja sveta izvan mene i sveta unutar mene. Od najranijeg detinjstva uvek sam bitisanje oko mene doživljavao kao nešto lepo, zabavno, potrebno, ali za mene zabranjeno. To verovatno ima veze sa time kako sam odrastao i pod kakvim uslovima. Tako da, zapravo, cela zbirka se i bavi time, ja loš, svi oko mene dobri. A uistinu, samo ne postoji razumevanje između te dve realnosti.
- U sceni sa „gospodom” insistiraš da „svaka reč ostaje na svom mestu”. Koliko je u ovom tekstu „mesto reči” rezultat discipline, a koliko namerne sabotaže književne pristojnosti?
Autor: Nikad nisam voleo da budem pristojan, a uglavnom to jesam, priznajem počinjem da se oslobađam toga. Pristojnost je paravan, ali znači za postizanje kolektivnog mira da smo pristojni. Tada stvarnost izgleda podnošljivija. Kada sam počeo da pišem, kao tinejdžer, nisam psovao u pesmama, tek nakon otkrića gospodina Bukovskog počinjem da psujem, i uživam u pisanju psovki. Zapravo, konkretno u pesmi, nagovaraju me da izmenim reči da bih „prošao“ bolje, ali ja sam zadrt u svom sirovom uzražavanju.
- „Bolest nas spaja” i teza da bez bolesti gubimo svet zvuče kao etički manifest. Da li ti je „bolest” pre svega metafora za ranjivost ili govoriš o stvarnom iskustvu telesnog i psihičkog stanja?
Autor: Bolest jedino može da nas bez pogovora ujedini kao ljude, mada i tu ima kompromisa sa „kukoljem u žitu.“ Mislim da nas bolest, generalno bolest, kao negativan manifest naše prirode, može podsetiti koliko smo nemoćni ustvari, i koliko volimo da se ponašamo moćno iz ne znam kojih sve razloga, kada smo zdravi, i kada ne mislimo o bolesti. Mislim da jedino bolest može učiniti makar prividno kolektivnu slabost i psihičko resetovanje. Kada bolest kao takva ne bi postojala, odnosno kada bi telo bilo besmrtno, ne bi postojala svest o tome šta je duša, i ne bi smo imali kočnicu u glavi.
- Bukovski je istovremeno uzor i meta kroz psovanje, takmičenje i opsesivno vraćanje. Šta tačno „uzimaš” od Bukovskog, a šta pokušavaš da srušiš u sebi kroz obračun s njim?
Autor: Bukovski i ja imamo puno toga zajedničkog. Kada sam ga otkrio, sasvim slučajno, to je bilo u drugom ili trećem razredu gimnazije, bio sam šokiran. On piše upravo ono što sam hteo da pročitam, odnosno ja bih voleo da sam napisao ono što čitam. Bilo je to konfuzno. Mnogo toga nas povezuje, pre svega, ono što smo proživljavali u detinjstvu. Ima razlike neke, ali pisao je onako kako se osećao, i ja sam taj osećaj prepoznao. Od Bukovskog sam preuzeo jedino šemu pisanja. Sam način izražavanja, i pesma kao forma, je moj proizvod. U pesmama gde spominjem gospodina Bukovskog, ja ga uglavnom prezirem. Zašto? Zato što sam dopustio da ima preveliki uticaj na moje samoodređivanje tokom života, kao da sam se takmičio sa njim ko će biti bolji Bukovski. Prezirem ga jer je sa istim tegobama ušao u stvaralaštvo. I doveo do toga da ne prestajem da mislim o onome što je proživeo i upoređujući to sa mojim životnim doživljajima, osećam se kao da ne mogu da ga stignem.
- Motiv „bande u Bruklinu” i ideja „seče” kao pročišćenja deluju kao fantazija reda kroz nasilje. Da li je to ironijska provokacija ili ozbiljna misao o civilizacijskom raspadu?
Autor: Nijedna revolucija nije započeta bez nekog oblika nasilja, ali nasilje protiv kog je započeta revoljucija je dehumanizujuće. I svakako da je revolucija potrebna. U pesmi poručujem svetu da nam je potrebno pročišćenje, a za pomoć sam se „obratio“ i Martinu Skorsezeu, čiji su radovi puni nasilja, ali on u njima opravdava svoje likove. Jezive su stvari koju su nam se dogodile, a zbog kojih smo počeli da činimo bilo šta što je društveno neprihvatljivo. Do civilizacijskog raspada je daleko, pitanje je može li on biti sprečen.
- Nadrealni segment sa motelom i „mojom glavom” deluje kao jezgro teksta. Kako je nastala rečenica „ti si ubijen dok si bio dete” i zašto je smeštena baš „iza levog uva”?
Autor: Naravno, govorim o nasilju i zlostavljanju koje sam proživeo kao dete od strane svoga oca. Zato kažem u pesmi ti si ubijen dok si bio dete. Mislim da je još u detinjstvu ugušeno u meni sve ono što je život trebalo da mi učini ako ne lepim, bar podnošljivim. Sada se trudim kao odrastao čovek da se oslobodim omče oko vrata koja mi je namaknuta dok sam bio dete. Zašto baš iza levog uveta? Sasvim slučajno. Moglo je to biti ispisano bilo gde na mom telu, ja sam izabrao uvo. Da sam napisao U DUŠI, onda to ne bi bilo vidljivo i ne bi bilo važno, jer nam je generalno nebitno ono što se ne vidi.
- U pesmi se često oseća filmska montaža kroz kratke rezove, nagle prelaze i brutalno jasne kadrove. Da li si prilikom pisanja razmišljao u slikama kao scenama ili te forma sama odvela u taj ritam?
Autor: Oduvek sam želeo da budem glumac i režiser. Otud te nagle „filmske scene“. Gluma je vrlo živahna, uzbudljiva stvar, režija dekadentna, tačna i precizna stvar. Malo sam proučavao te stvari, i nekada sam bio glumac amater i pokušao sam da svoju poeziju predstavim kroz prizmu filma. Bitno je da je poezija, bilo čija, interesantna za čitanje, tek onda postaje uzbudljiva. Ja sam to probao da uradim u mnogim pesmama kroz filmsku formu.
- Naslov spaja tri reči koje nose miris, gorivo i platformu: „luk”, „benzin”, „instagram”. Kako za tebe funkcioniše taj trougao tela, destrukcije i predstavljanja na mrežama i gde je u njemu poezija?
Autor: Mi smo danas svi izloženi na društvenim mrežama, slučajno ili namerno ili nagonski. To je danas način bavljenja svetom oko sebe. I mislim da nije toliko štetna i nezdrava kao što ljudi vole da pričaju, ima tu i lepih stvari, na neki način, nikad nismo bili bliži jedni drugima, a opet svako je dobio šansu da se iskaže pa makar da istakne svoje zgodno telo. Poezije takođe ima mnogo na društvenim mrežama, mnogo ljudi postavlja na storije pesme, ponekad ne pogode ko je to napisao, ali hej, za početak nije loše. Mislim da će kasnije sve da se posloži na svoje mesto. Oduvek se malo čitalo, generalno govoreći, i tako je ostalo do danas. Sam naslov zbirke je nastao sasvim slučajno, prosto pokupio sam tri reči iz cele zbirke koje su slučajno ugledane, i mislio da sam da naslov za početak i ne mora da ima neku jasnu „predigru“ šta bi moglo da se kad zbirka počne da se čita.
Nema proizvoda u korpi.