Rastko Petrović: između sna i istorije

Redakcija Nove poetike, iz rubrike Dogodilo se na današnji dan, podseća na važne datume u svetu književnosti. Na današnji dan, 3. marta 1898. godine, rođen je Rastko Petrović (1898–1949), pisac čiji je opus ostavio snažan trag u srpskoj avangardi i modernizaciji književnog izraza.

Rastkov život bio je obeležen i umetnošću i traumama epohe: od ratnog iskustva do evropskih kulturnih središta, od poezije do proze, od putopisa do diplomatske službe. U njegovim tekstovima sudaraju se mit, grad, telo, san i istorija, bez potrebe da se išta ulepšava.

Kroz Albansku golgotu do „Dana šestog“

Kao sedamnaestogodišnjak, Rastko je 1915. godine prošao povlačenje srpske vojske i naroda preko Albanije. To iskustvo, kao fizički i duhovni lom jedne generacije, kasnije je ušlo u tkivo njegovog romana „Dan šesti“, dela objavljenog posthumno, u kome prvi deo upravo prati granice izdržljivosti, gladi i opstanka.

Francuska i pariska umetnička scena

Posle rata školovanje nastavlja u Francuskoj i studira u Parizu. U tom periodu upoznaje evropske umetničke i književne krugove i duh epohe koja posle rovova pokušava da pronađe novi jezik. Rastko tada širi vidike i zaoštrava sopstveni izraz: zanima ga energija mita, nagonsko i podsvesno, ali i urbana svakodnevica.

Knjige koje su otvorile nova vrata

Njegov opus je žanrovski razuđen, ali se u njemu prepoznaje ista linija radoznalosti i rizika:

• „Burleska gospodina Peruna boga groma“ (1921) – avangardna proza koja spaja humor, jezički eksperiment i slovensku mitologiju.
• „Otkrovenje“ (1922) – zbirka koja je izazvala snažne reakcije, jer uvodi poetiku tela, rođenja, nagona i sna u središte pesme.
• „Afrika“ (1930) – putopis nastao posle putovanja krajem dvadesetih, u kojem se susreću slika, rečenica i pogled putnika.
• „Ljudi govore“ (1931) – prozno delo zasnovano na slušanju govora, ritma i fragmenata života „u prolazu“.

Diplomatija, rat i kasni život

Rastko Petrović ulazi u diplomatsku službu 1923. godine, a tokom tridesetih i četrdesetih boravi i radi u inostranstvu. Drugi svetski rat zatiče ga u Sjedinjenim Državama, gde ostaje i nakon rata. Umire u Vašingtonu 1949. godine. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd 1986. godine.

„Jedini san“ (iz zbirke „Otkrovenje“)

U nastavku objavljujemo pesmu „Jedini san”, jednu od centralnih pesama zbirke „Otkrovenje”. U ovom tekstu san je prostor u kome se oblikuju biće, strah, telo i buduća stvarnost. Prenatalno stanje suprotstavljeno je košmaru sveta u koji se dolazi, a ritam pesme stalno pomera čitaoca između nevinosti i nasilja, između sna i budnosti.

Rastko Petrović – Jedini san

Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere …
Savladasmo poniženje… i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.

Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtanja!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O, veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa nijedna vizija stvarnosti,
Oči mu se još nikada nisu obnažile na svetlosti.

Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
Koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l s tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?

Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima:
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti,
Sve provalije sna,
Još pre rođenja – zalud za spas tvoj – od beskraja obnažene.

Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju, poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan, i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestrašavljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan, dva! ah, jedan, dva!

( U Beogradu, XII 1921. Prva pesma „Otkrovenja“ )