ŠUMSKI TROLOVI
Praiskon ljubavi mi večno zaleđen u vatri,
štep, firc i alat za herc.
Od tvojih lepota mi dionizijski rituali u šakalskoj šatri,
vokative za mene odavno nemaš – samo herca šverc.
Posle tebe falkon sam što se u žanr odmetnuo,
da ne bih samo čovek-forma bio.
Pokvareni sam slušni aparat što je tvoja ćutanja čuo,
vozač diližanse što se u tvojim dioptrijama iznova gubio.
Ogledalo si mi i danas konveksno i konkavno,
ćutiš u meni kao b(r)uka.
Boje naše zategnute su do pucanja ravno,
bez perspektive i pedigrea je moja za tobom muka.
Sve naše nejači su od reči,
svi naši postamenti od žutih termita.
Nemušta ljubav iz mene kleči,
opljačkane suze mi kivne od tvog pseudoštita.
A onda samo kružim kao sat u kvaru,
krug mi izbrisani centar.
Makar jednom dnevno sam i ja u pravu,
šumski smo trolovi i slomljeni inventar.
REZUS FAKTOR
Stanovnik sam slonovače,
do juče tvoja glasačka kutija.
Bio sam ti vrata što kvake svlače,
streljački si mi vod, a ja vidim lutrija.
Bacila si granatu među moje ljubavi,
tvojom piljevinom punim svoje otkinute glave.
Kada te odmotaju u mene se zamotaj – sadržaj sam labavi,
bez tebe nesrećan k’o pevač šlagera i vlastodržac strave.
Tebi sam kroz voljenja bio spuštena slušalica,
buržujima si sada kaput na kolenima u bioskopu.
Moja bitka za tebe je bizarna retro video-igrica,
tvoji glasovi-ucenjivači mene krive u sinkopu.
Sam sada ležim u arsenalu pivskih flaša,
moje su sve kiše sekira.
Detonirana je zauvek fatamorgana naša,
znam da si mi vatreno oružje – prsti mi od nemira.
Vrati se kada budem proključao katran,
lakrdijaš u cirkusu i baron sa crnim florom.
Razlikovanja sam drugima, opšta mesta i bonvivan,
tebi prosti rezus faktor u ispovestima konobaru honorarnom.
KLUPKO
Kvantitet si mog ega baruta pun,
raspadam ti se periodom poluraspada.
Apsurdni te vole kao paradoks semantiku – kao rupe čun,
ja te volim kao inficirani svemir što zbog tebe inficiran strada.
Zbog tebe demontiram svaki kliše,
igre smo dominama na quo vadis paleti.
Naš haos je nepriznati fragment ljubavi što apsurdni progoniše,
ograničeni smo resurs i disleksija što mutantima ljubavlju preti.
Ti si moj praples,
strukturna gradacija priredbe.
Hermetični si mi kvadrat, preduslov i herpes,
tiraž selidbe.
Decimal sam tvog promila,
zakasneli melem.
Slutnje koje od tvojih promašaja prave krila,
heroj u poslednjem stavu nem.
Svuda samo ekscentrični poltroni,
metavers i ispeglani jezici.
Ljubav-lutalica nas u kuvane slame goni,
istina je majka laganja – držalje držim u vilici.
Kostima si me zavela na ostrvu pisaćeg stola,
od totema si žena.
Kostima me nisi razumela na igrankama uma i bola,
nigde početka nigde kraja – samo klupko naših izmešanih vena.
Reč urednika
Đurićev poetski iskaz deluje kao surova, gotovo nervno precizna anatomija modernog otuđenja. Kroz triptih pesama „Šumski trolovi”, „Rezus faktor” i „Klupko” autor gradi hermetičan i klaustrofobičan svet u kojem organsko krvari pod pritiskom tehničkog, biološkog i geometrijskog pojmovnika. Njegova vizija ljubavi otvara apokaliptični pejzaž erotike i intime, stanje u kome se biće prelama kroz „period poluraspada”, „rezus faktor” i „decimal promila”. Upravo ta hladna terminologija, paradoksalno, dodatno usijava teskobu do tačke pucanja, prikazujući čoveka kao kvarljivu mešavinu formule, nagona, otpada i preživelog bola.
Lirski subjekt stoji razapet između dionizijskog pulsa, „dionizijskih rituala u šakalskoj šatri” i „proključalog katrana”, i ogoljenog apsurda svakodnevice, oličenog u „arsenalu pivskih flaša”. Prisutan je snažan teret egzistencije, iskonski urlik jedinke pred provalijom deformisanog ega i pred svetom koji više ne nudi uporište nego samo oblike raspada. Ovi stihovi funkcionišu kao „kiše sekira” koje razmiču svaku zavesu iluzije i primoravaju čitaoca na direktan sudar sa sopstvenom krhkošću. Ljudi su u ovom pesničkom univerzumu ograničeni resursi, slomljeni mehanizmi, „šumski trolovi” zarobljeni u pokvarenom ustrojstvu sveta.
Spajajući brutalnost urbanog raspadanja sa visokom intelektualnom napetošću, Đurićev glas autentično artikuliše egzistencijalni grč našeg vremena. Njegova poezija traži i intelektualno i emotivno saučesništvo u padu, pretvarajući samu spoznaju surovosti sveta u bolno, kristalno jasno buđenje.
Nema proizvoda u korpi.