INTERVJU: Rambo beži iz herbarijuma – Razgovor sa Simeonom Cerovinom

Povod za ovaj razgovor je sjajna vest koja je obeležila kraj prošle 2025. godine u našoj redakciji. Na konkursu „Zlatni hrast“, koji je ove godine izazvao do sada neviđenu pažnju, Simeon Cerovina je 25. decembra nagrađen drugim mestom za svoj rukopis „Rambo beži iz herbarijuma”.

Žiri je prepoznao vitalnost ovog dela, njegovu nespremnost da se ukalupi i dinamičan izraz koji poeziju vraća njenoj „divljoj prirodi“. Pre nego što prepustimo reč autoru, donosimo vam urednički osvrt na ovaj nagrađeni rukopis.

Reč urednika

Osvrt na rukopis „Rambo beži iz herbarijuma”

Naslov ove zbirke odmah otkriva ključnu tenziju: između presovanog i živog, između katalogizovanog i neuhvatljivog, između forme koja „čuva” i forme koja ubija. „Herbarijum” je ovde slika sveta koji bi da iskustvo pretvori u zbirku osušenih listova, uredno obeleženih i bezopasnih. A „Rambo” je, paradoksalno, znak pobune koji je već istrošen, ikonografija heroizma koja dolazi na scenu bez municije, sa izgubljenom „crvenom kapicom”, kao junak kome je ostala poza, ali ne i efikasnost. U tom sudaru nastaje poetika zbirke: energija koja se opire ukalupljivanju, ali istovremeno zna da je savremeni čovek već umoran od sopstvenih maski.

Cerovina ne gradi „velike” pesničke konstrukcije, nego radi u mikroskopiji svakodnevice. Jedan od temeljnih pasaža zbirke eksplicitno postavlja taj metod: sećanje na Vitezovu pesmu o drveću koje hoda vodi do zaključka da je „stih kao naučni metod” – način da se dođe do otkrića da drveće „ipak bez prekida hoda”, mikroskopski, tihim unutrašnjim korakom. To je programska rečenica zbirke: pesma nije dekoracija stvarnosti, nego instrument koji detektuje kretanja koja su inače nevidljiva. Nije slučajno što se ovde spajaju „stih” i „metod” – Cerovina hoće da poeziju vrati u zonu saznanja, ali saznanja koje ne pretenduje na sistem, već na preciznu senzaciju.

Ta preciznost se odmah prenosi u telo. U pesmama se stalno prepliću grudni koš, dah, hladnoća, glad, fizička nelagoda i potreba da se bol prevede u oblik koji može da se izdrži. Slika rebara radijatora i rebara u grudima, uz hladan vazduh koji struji „kod mene”, uz odbijanje sirupa i izbor da „tuga ugreje”, pokazuje jednu važnu etiku: osećanje se ne maskira, ali se ni ne romantizuje. Tuga je energija, grejno telo, privremeni izvor toplote – nešto sa čim se živi, a ne nešto što se teatralno izlaže.

Urbani prostor u zbirci nije scenografija, nego pritisak i zakon. Tramvajske šine su „krute”, „bez zglobova”, kreću se „paralelno”, bez odstupanja, a između njih je „zarobljena kap kiše”, „obrnuto srazmerna” sa električnim naponom koji pokreće svet obaveza. To je jedna od najsnažnijih metafora zbirke: savremeni život kao infrastruktura koja ne dozvoljava skretanje ni „za veličinu jedne tačkice”. A ipak, baš u toj pukotini, u zarobljenoj kapi, nastaje prostor pesme – minimalna, ali tvrdoglava diferencija.

Zbog toga je motiv izloženosti toliko važan. U pesmi o bravarskim radovima vrata ne mogu da se zatvore, ostaju prislonjena, prolaznici bacaju pogled kroz „uzdužni otvor”, a subjekt se oseća „kao da stojim na pozornici” pred svetom. Nije to samo anksioznost privatnosti, nego osećaj da je intima u savremenosti trajno pod pritiskom pogleda, čak i kada nema stvarne publike. Pokušaji da se „klikne”, da se mehanizam sklopi, ostaju neuspešni – „ništa nije kliknulo… sasvim poznat osećaj”. Zbirka stalno vraća tu frustraciju: svet je pun mehanizama, ali oni ne garantuju smisao.

Jedan od najvažnijih slojeva rukopisa je prepisivanje mita i bajke, ali bez didaktike. „Posle bajke” nije nastavak u smislu poente, nego rad u ruševinama: „razbijeno ogledalo”, „zdrobljena tajna” koja postaje pesak, staza koja ne vodi više u dubinu. A u samom „posle bajke” dolazi preokret Crvenkape: da joj je bilo dopušteno da bude hrabra, bila bi slobodna – da pripitomi vuka. Taj motiv se zatim produbljuje u pesmi „udomljavanje”: ljudi misle da „progoniš iz sebe vukove”, ali pesnički subjekt bira drugačije – izvesti vuka iz mraka, osunčati ga, napojiti, pokušati da ga pomiluje, i tek tada, ako uspe, „udomio sam psa”. To je možda centralna etička gesta zbirke: unutrašnja zver se ne ubija, nego preobražava odnosom, negom, strpljenjem. Vitalnost Cerovinine poezije nije u urliku, nego u tom tihom radu oko opasnog.

U tom ključu treba čitati i „Ramba”. On je anti-herojski znak: junak koji „drži pušku okačenu na zid”, „odavno je ostao bez municije”, i koji je „crvenu kapicu izgubio jureći puškom sve zlo i naopako”. To je slika generacijske potrošenosti: mit o sili koja će „rešiti stvar” ovde se raspada u kućnom enterijeru. „Rambo” beži iz herbarijuma jer i sam shvata da je postao presovana forma – etiketa, poza, brend. Zbirka ga vraća u život tako što ga razmontira.

Ali Cerovina ne ostaje u sivom. On ume da iz banalnog izvuče iznenadnu metafizičku iskru, bez patetike. U „brisanju” masna barica ulja na asfaltu širi „spektar duginih boja”, nebo se „utiskuje u asfalt”, subjekt doživljava „malu pobedu”, ponavlja „ne treba brinuti”, i u jednom trenutku kaže: „odlučio sam da ne mislim ni o čemu – to je u mom slučaju sloboda”. To je briljantno: transcendencija ne dolazi iz uzvišenog, nego iz otiska neba u prljavštini. Čak i „molitva” se odvija „pred masnim božanstvom”. Zbirka tu pokazuje svoju modernu religioznost bez dogme – sposobnost da se svet na trenutak „razbije” iznutra, pa makar i u ulju.

Najpotresniji tonovi pojavljuju se u pesmama koje dodiruju gubitak i porodičnu unutrašnjost. Obraćanje ocu, detalji sahrane, majčin plač, tri okačena peškira umesto četiri, kvarovi koji se množe po kući, Juliška koja njuška oko kreveta – sve je to napisano bez sentimentalnih ukrasa, ali sa preciznošću koja boli. A „miris lipe” zatim postaje metafizički rezervoar: koren duboko pod zemljom, „reci im ćao ćao”, i obećanje da će ih nositi „u nozdrvama”, u „tajanstvenim tamama” mirisa. To je jedna od najlepših Cerovininih ideja: memorija nije arhiva u glavi, nego fiziologija daha, nosnica, zemlje. Otuda i onaj refren „nozdrve nikada ne lažu” – istina nije u naraciji, nego u čulu.

Formalno, rukopis počiva na kratkim sečivima stiha, na montaži prizora, na ritmu koji često imitira zastajkivanje i naglo vraćanje u tok. „Katarza” se opisuje kroz centrifugu veš-mašine: strah, vrtoglavica, želja da pobegne, ali i nešto jače što ga drži ispred stakla u kojem se ogleda njegovo lice. To ogledalo je pesnička situacija: posmatraš se dok te „svet” zavitlava, i tražiš momenat kada bubanj stane. Zbirka zato prevazilazi puku i već viđenu kritiku potrošačkog sveta ili „ekrana” – ona je poput vrtloga, i pokušaj da se u vrtlogu pronađe tačka u kojoj se može disati.

Ukratko: „Rambo beži iz herbarijuma” je rukopis koji je vitalan ne zato što viče, nego zato što odbija da iskustvo ostavi presovano. On uočava mikro-pokrete, radi s lomom mita, premešta metafiziku u asfalt, i gradi nežnu, ali tvrdu etiku prema sopstvenom „vuku”. Zbog toga ova zbirka deluje kao autentičan „glitch” u svakodnevici i kao ozbiljan rad na percepciji.

INTERVJU

Razgovarao: Vladimir Tomić
Odgovara: Simeon Cerovina

1. Naslov „Rambo beži iz herbarijuma” zvuči kao šifra za pobunu, ali i za ironiju. Ko je za Vas „Rambo” u ovoj zbirci – lik, maska, generacijski mit ili nešto četvrto?

Rambo mi se javlja kao figura otpora prema svakom pokušaju da se život svede na okoštalu formu. Herbarijum je mesto znanja, ali i mesto mirovanja, prostor u kojem se nešto živo zaustavlja da bi bilo imenovano i razvrstano. Rambo je upravo ono što odbija takvu sudbinu, to je višak pokreta, impuls koji izmiče klasifikaciji. On nije lik u užem smislu, već reakcija organizma na pokušaj fiksiranja, bekstvo iz pojma.

2. U jednom trenutku pišete o „stihu kao naučnom metodu”, o otkriću da drveće „ipak hoda”, mikroskopski. Kako danas vidite odnos poezije i saznanja – šta pesma može da otkrije što ne može ni teorija ni dnevna rečenica?

Studije filozofije su me suočile sa granicama svakog pojmovnog sistema i sa krhkošću saznanja, ali ne i sa razlogom da se od mišljenja odustane. Paralelno s tim, još od dečačkih dana bio sam fasciniran živim svetom i načinima na koje on funkcioniše, sporim, gotovo nevidljivim procesima rasta i kretanja. Ideja da drveće „hoda” oslanja se upravo na to dvostruko iskustvo, na biologiju koja pokazuje da život nikada ne miruje, i na filozofiju koja zna da to kretanje ne može do kraja da obuhvati. Poezija mi omogućava da između ta dva pola ostanem, ne da zatvorim značenje, već da ga zadržim u pokretu.

3. Motivi mehanike i vrtloga su uporni: centrifuga, električni napon, šine koje ne dopuštaju odstupanje. Da li je za Vas savremenost prvenstveno „mašina” – i gde se u toj mašini pojavljuje prostor slobode?

Savremenost često doživljavam kao sistem koji zahteva pravilnost, brzinu i ponavljanje. U tom smislu, metafora mašine nameće se sama. Ono što me zanima jeste kako se u takvom sistemu snalazi ono što je živo. Interesuje me kako živi telo, nerv, strah, umor. Prostor slobode ne vidim kao izlaz iz mašine, već kao sitne poremećaje, kao zastoj, aritmiju, trenutak kada nešto ne funkcioniše po zadatom obrascu.

4. U ciklusu „posle bajke” Crvenkapa dobija mogućnost da „pripitomi vuka”, a u „udomljavanju” birate da vuka izvedete iz mraka umesto da ga proterate. Da li je to Vaša etika prema sopstvenim tamnim delovima – i kako je uopšte gradite u jeziku?

U diptihu „posle bajke” pre svega sam pokušao da reinterpretiram bajku, da posredno preispitam odnos autoriteta i slobode. U tom smislu, odnos majke i Crvenkape vidim kao prostor u kojem je potreba za slobodom osujećena, iako ona nužno mora biti rizična, poput šume kroz koju se prolazi. Paralelno sa tim, razmatrao sam i Crvenkapin odnos prema opasnosti oličenoj u vuku. Motiv vuka ovde treba čitati u istom ključu kao i u pesmi „pripitomljavanje”. Reč je o potencijalu koji u nama postoji, a koji se može javiti i u vidu stvaranja, i u vidu razaranja. Ako ga zapustimo, on postaje opasan poput vuka u šumi. Ako ga negujemo i preuzmemo odgovornost za njega, može postati pripitomljen poput psa prijatelja. Nije reč, dakle, o proterivanju tame, već o načinu na koji se s njom živi.

5. Često polazite od sitnih urbanih scena: otvorena vrata stana, pogled prolaznika, masna barica na asfaltu koja odjednom postaje kosmos. Kako birate te detalje – šta Vas „uhvati” u prizoru pa znate da je to materijal za pesmu?

To su trenuci u kojima svakodnevni prizor prestaje da bude funkcionalan i počinje da se otvara. Masna barica, na primer, u jednom trenutku više nije prljavština, već površina u kojoj se sudaraju svetlost, boja i pogled. Takvi detalji me uhvate, jer nose višak, osećaj da u njima ima više nego što je potrebno za puko prepoznavanje. Tu počinje pesma.

6. Pesme koje dodiruju porodični gubitak i „miris lipe” imaju retku meru: ne beže od bola, ali ga ne pretvaraju u patetiku. Kako ste tražili ton za takve pesme – šta je bilo najteže napisati, a šta je došlo „samo”?

Ton sam tražio u onome što ostaje posle velikih reči, u mirisu, telesnoj nelagodnosti, sitnim pomeranjima u svakodnevici. Najteže je bilo odoleti potrebi da se bol objasni ili zaokruži nekakvim smislom. Ono što je dolazilo samo bili su fragmenti, prizori i osećaji koji ne traže tumačenje.

7. Vaš stih često radi kroz sečenje, montažu i tišine, kao da ritam nastaje iz prekida. Koliko u pisanju planirate formu, a koliko je prepuštate „unutrašnjem koraku” pesme – i kuda želite da odete posle ove zbirke, izvan „herbarijuma”?

Poetski izraz je uvek u opasnosti da sklizne upravo u herbarijum, da se oslanja na preživljene šablone koji više ne prate ni senzibilitet vremena u kojem živimo, ni unutrašnji impuls. Ako u sebi nosimo osećaj izlomljenosti, onda bi i stih trebalo da ga nosi. Otuda prelomi na neočekivanim mestima, tamo gde nismo navikli. U tom smislu, ja sam racionalno prihvatao ono što mi se nametalo iznutra, a zatim oblikovao.

Što se tiče izlaska iz herbarijuma, važno mi je bilo da to ne shvatim kao napuštanje sistema bez kojeg ne možemo da funkcionišemo. Mnogo je teže izaći iz sopstvenog unutrašnjeg herbarijuma, izdržati njegov raspad i osetiti tačku ka kojoj bi autentični pokret mogao da se usmeri. Tu tačku ne bi valjalo prigrabiti kao oslonac, jer bismo je odmah pretvorili u novu fiksaciju i oduzeli joj slobodu. Više je doživljavam kao smer, kao otkriće samog pokreta, erosa kao stvaralačke energije. Iza tog pokreta stoji ljubav, koja je u zbirci svesno potisnuta u drugi plan, i u malom broju pesama jasno naznačena. Želeo sam da se ljubav u zbirci javlja diskretno i bez patetike, kao tiha sila koja nam omogućava da ostanemo u svetu, a da se u njemu ne okamenimo.