Roman „Mesto mleka pilula” Miloša Tome došao je do novog izdanja i nije slučajno što se za ovu knjigu stalno traži primerak više. U našoj knjižari roman se već profilisao kao jedna od najtraženijih i najprodavanijih knjiga, što je najjednostavniji dokaz da je našao svoje čitaoce i da se usmeno preporučivanje ovde zaista događa.
Ovo je proza koja ne računa na komfor. Roman se kreće kroz porodične lomove, ljubavne gubitke, bolničke hodnike i unutrašnje „stanice” jedne psihe koja pokušava da preživi sopstvenu priču. Forma je otvorena, glas se menja, adresat se menja, ali atmosfera ostaje ista: napetost između potrebe za bliskošću i osećaja da te svet stalno vraća na isto mesto. Upravo tu, u toj tvrdoglavoj nemogućnosti izlaza kroz „prozor”, knjiga dobija svoju prepoznatljivost.
Miloš Toma je i deo našeg tima, urednik Instagram profila Nova POETIKA, lektor i recenzent, ali ovde ga predstavljamo najpre kao autora romana koji je očigledno ušao u čitalački opticaj, van prigodnih rečenica i van sezonskih objava. Ko želi da prvo čuje ton i ritam iz prve ruke, može da pogleda njegov kratki video u kome predstavlja roman, kao i da zaplovi kroz njegov drugi Instagram profil „tok_svesti”, gde se knjige, citati i tok misli sreću na terenu svakodnevice.
Roman je već imao svoja predstavljanja, od promocija do sajamskih trenutaka, a novo izdanje dolazi kao potvrda da ova proza traje i van trenutne pažnje. Knjiga je dostupna u našoj knjižari kao aktuelno izdanje, a postoji i komplet sa drugim naslovom autora za čitaoce koji žele širi zahvat u njegovu prozu.
Reč urednika: Noćna vožnja kroz svest
Roman „Mesto mleka pilula” počinje jednim prozorom i završava jednim odlaskom. Između te dve tačke ne stoji „priča” u udobnom smislu, nego niz unutrašnjih stanica kroz koje prolazi pripovedač kao kroz hodnike: nekad jasno, nekad u groznici, nekad u liturgijskom ritmu, nekad u razgovoru koji zvuči kao da se vodi preko ivice kreveta u četiri ujutru. „Promeni prozor”, kaže mu Helena, a on odgovara rečenicom koja nije ni dosetka ni metafora, nego udarac ogledalu: u koji god prozor da se pogledaš, isti si.
U tom stavu je ključ knjige: ovde se ne menja kadar da bi se spasao film. Ovde se film vrti iznutra, a svet samo dobija različite ramove. Stanovi, bolnice, mehane, planine, sve su to varijante istog prostora: mesta gde čovek pokušava da ostane živ u sebi, a ne samo u kalendaru.
Zato roman stalno menja adresu. Jednom je to „Poštovani doktore…”, i odmah potom depresija dobija telo: steže vrat kao mišić, briše granice između ljubavi i mržnje, pretvara juče u jedini pravac. Drugi put je to „prečasni oče”, gde rečenice liče na molitvu, ali mole se iz tame; „Bog zna…” se ponavlja kao da ponavljanje može da izbriše prokletstvo koje u snu izgovara pali anđeo. Treći put je to maćeha, četvrti put majka, peti put Alisa, šesti put neko iz bolnice, sedmi put neko koga možda i nema, jer u ovom romanu prisustvo i odsustvo imaju istu temperaturu.
Najdublje mesto knjige nije u tome da li je zlo „spolja” ili „unutra”, nego u tome što se oba jezika stalno dodiruju. U „Babi Miluški” folklor nije dekor; to je porodični nerv koji traje, strah koji se prenosi kao nasledstvo, legenda koja objašnjava ono što niko ne ume da kaže direktno. A onda klinika preuzima: pilule pod jezikom, zdravice među pacijentima, elektrošokovi, otpusna lista koja, paradoksalno, postaje „najveći kavez”. Kao da je „mesto mleka”, mesto utehe, zaštite, prve sigurnosti, zamenjeno hemijom, protokolom, papirom, i onim lakim „vidimo se ujutru” koje nekima u romanu ne dođe.
Helena je tu posebno važna: ona nije „romantični lik”, nego ogledalo čitanja, figura koja dodiruje samu ideju književnosti u romanu. Pripovedač otvoreno kaže da voli kad neko voli njegovu knjigu, i da ne podnosi laž o dopadanju. On, zapravo, traži istinu koja neće biti kulturna, nego krvna. I tu roman ulazi u svoju najrizičniju zonu: kada se književnost očekuje kao transfuzija. U takvom očekivanju nastaje i „Najlepša prikaza” – žena-fantom iz stana ispod, „koferuša”, biće koje se pojavljuje i nestaje, skoro čista projekcija samoće i potrebe za zagrljajem. Ona je, u stvari, savršeni lik za ovu knjigu: ne moraš da znaš lice, dovoljno je da znaš da neko ispod tebe diše u istom mraku.
U drugim poglavljima roman menja registar i donosi glasove koji šire temu: „Dnevnik moje Ane” uvodi telo kao mesto sukoba i prerade identiteta, želju da se rodi „skroz sa novim identitetom”, da se nestane iz sopstvenih očiju, da se dug prema svetu nekako plati. „Alisa u zemlji luda” pokazuje razgovor koji zvuči banalno, a nosi onu rečenicu od koje čitaocu postane jasno da ovde nema ulepšavanja: „sutra ću se probuditi da bih samo ponovo sklopila oči zauvek.”
A „Nebo će goreti” ide još dalje: umetnost, bekstvo, prisila, planina kao granica između života i pepela, priča o pevačici čiji glas raste iz tuđe odluke i tuđe ucene, uz rečenicu koja je istovremeno užas i opomena: „Da bi neko bio umetnik, on mora prvo da se razboli.” Ova knjiga tu misao ne slavi. Ona je izgovara kao nož koji ume da zasija, ali je i dalje nož.
U završnici, roman se skuplja u nešto nalik manifestu: „moja posvećenost”, „moj moderni manifesto”, „Suton”, i onda hladna, kratka rečenica: „Ja odlazim.” Nema tu teatralnosti; upravo suprotno, kao da se posle svih velikih reči ostavlja jedna jedina, najstrašnija, jer je jednostavna.
Važno je reći: ovo je roman sa uznemirujućim prizorima i temama (psihička bolest, porodični raspad, nasilje, samopovređivanje, zloupotrebe). Ali njegova snaga nije u šoku. Njegova snaga je u insistiranju da bol nije „tema”, nego materijal od kog se gradi pogled. Zbog toga „Mesto mleka pilula” deluje kao knjiga koja se čita pod pritiskom: ne zato što te tera, nego zato što ti ne ostavlja mnogo prostora da ostaneš neutralan.
Ako bih morao da ga smestim u filmsku asocijaciju: ovo je proza koja ima ritam noćne vožnje kroz grad, kad svetla deluju kao obećanja, a u stvari su samo refleksi na staklu. Prozor je tu, ali izlaz nije u staklu. Izlaz je, ako ga uopšte ima, u tome da se neko s druge strane rečenice odazove, ne savetom, ne moralom, nego prisustvom. I možda zato naslov toliko dugo odzvanja: negde je neko očekivao mleko, a dobio pilulu.
Nema proizvoda u korpi.