Ljiljana Banović – ĆUTANJA SA BOGOM –
Ne znam, možda je to zato što mi nikada nisu ponuđeni koreni, ili sam izabrala da ih nemam ali – ja sam se osećala prilično nesigurno u tom sigurnom svetu koji me je na kraju, kada sam imala najmanje snage za lutanja, istisnuo u nepoznato (ili sam možda to sama izabrala?!). Desio mi se stečaj, potom me uhvatila panika iza koje je marširao očaj. Depresija me zgrabila pod jednu ruku, strah pod drugu i pratili su me tako u stopu dosta dugo. Kad bih se razumela u vreme, možda bih mogla da dam procenu koliko je to zapravo trajalo, znam da se meni činilo da traje tri čitave večnosti i dva i po ogromna mraka! Zapravo, čitava povorka nekih ružnih likova išla je sa mnom, za mnom i preda mnom dok ja nisam u jednom momentu rešila (ili se to rešilo bez moje dozvole) da pobegnem i držim se onoga što mi puni pluća radošću. Da se manem ćorava posla i mračnih ćoškova misli i vratim onome što me veseli. A ispostavilo se da je to pisanje. Tako je nastao roman
VIDIMO SE U PRETHODNIM ŽIVOTIMA, nimalo nalik dečjoj knjizi. „Lako se čita”, „Nisam mogla da ga ispustim iz ruku”, „Moram pročitati ponovo”, „Salajački humor Balaševića”, „Rani Koeljo”, „Eno mama čita. Plače i smeje se u isto vreme, jako je smešna”, neki su od komentara. Potom su usledile radne knjižice za decu sa zadacima i pričama u stihu o zelenim lisicama, paucima koji vole papuče, dva brata cverglana koja se uvek nešto prepiru i koškaju i lastama koje zbunjuju ove tople zime i predeli bez šuma. Klize priče iz mene lako, samo uvek hoće na sve strane pa meni mrsko ponekad skupiti ih i upregnuti u kakvu knjigu. Kad bi to mogao neko drugi za mene da radi, jako bih mu zahvalna bila! Ja da pričam a on da vidi šta će sa tim što ja pričam da radi…
Recenzije
Još nema komentara.