DISORDO – Tanja Živković

Tanja Živković – DISORDO – 

U vremenu koje s naporom dišemo pesnik nema prevelike mogućnosti izbora u pokušaju da ga oslika. Ili će se suočiti s njim, ili će od njega pobeći. Tanja Živković, kao dete sopstvenog vremena, nije učinila ni najmanji pokušaj da pobegne, već se dobrano potrudila da ga oslika u svoj vulgarnosti i tmini, sa vidno prisutnom neveselom notom. Pa zar nije neveselo? Pritom ga sekcira uzduž i popreko, osuđujući ga i opominjući čitaoca na veoma buntovan način, a kako sam naučio (decenijama iščitavajući svakojaku liriku i konzumirajući umetnosti razne) bez protesta i bunta umetnost podosta gubi svrhu i smisao… Pesnikinja odbija da učestvuje u bitkama za nagrade i da postane priznata… i odbija da se odrekne bunta, što njenu liriku čini poštenom. O, i te kako postoji i nepoštena poezija kojom pesnik, po svaku cenu, čini pokušaj da pobegne od zbilje, pa pribegava pukom pejzažisanju i opštim mestima lirskim oslikavajući idealnu ljubav sa nezaobilaznim pejzažnim kič-momentima. Takva poezija, skoro uvek, ispadne jeftina i trivijalna, a terapija pisanjem takve lirike ne bude delotvorna. Tanja Živković je toga rasterećena, za šta postoji ozbiljno opravdanje…

Opšte prisutno neveselje u Tanjinoj lirici, u kojoj je isto pevati i umirati (pa zar nije), čije su muze paklene (pa zar nisu) i u kojoj je teško seliti paranoje na daleka mesta (pa zar je lako i zar ih nema) nije puko mračnjaštvo, no je opomena svima i poziv na suočavanje sa samima sobom u zlovremenu svom, kao i osuda sveprisutnog ludila koje veoma neuspešno (mnogi od nas) pokušavamo da ignorišemo ili zaobiđemo…

Pesnikinja se služi obiljem metafora i širokih a zastrašujuće živih slika, ali zna da udari i direktno u glavu, u srce, u dušu i u savest, u čemu savršeno uspeva isključivo zahvaljujući ovladavanjem zanata pisanja poezije, pa nam je svaki njen stih nešto što i sami znamo i osećamo, ali eto – ona je pre nas sve to ispisala…