Najčitanije

DISTROFIJA PREDUBEĐENJA – Gordana Zdjelar

700,00 RSD

Category

Gordana Zdjelar – DISTROFIJA PREDUBEĐENJA

U ovoj knjizi neobične porodične istorije paralelno je data anatomija dve familije koje iz sopstvenih prosperiteta srljaju ka tragičnom kraju spajajući se u jednoj zajedničkoj tački – Gabrijeli. Distancirajući se i od jednih i od drugih, ona pronalazi oslonac u sebi i staroj dobrodušnoj komšinici čiji je skut topliji od majčinog i uspeva da pobegne od biološko-etičke prirode koja kao prokletstvo melje svoje najbliže srodnike. Međutim, i dalje raspeta između gena duboko zapisanih u svojoj DNK i različitosti kojoj teži, svesna je da je to jedini put koji je vodi ka zdravom i kvalitetnom načinu života.
Gabrijela tako od glavnog lika i naratora postaje pravi vodič koji čitaoce zajedno sa sobom vuče u jednu neizvesnu i nadasve potresnu avanturu razotkrivanja najneočekivanijih saznanja. Zato i ne čudi ispreturanost događaja, simbolizujući haotičnost i u njenom umu, prenadraženom okrutnim udarcima sudbine. Pa ipak, urođena snaga, široka kultura, svestrano obrazovanje i istančana osećanja i razumevanje za tuđe nevolje vode je bez zastajkivanja mučnim stazama na kojima ne samo da razotkriva već i smiruje duhove prošlosti…

Ovu knjigu možete naručiti i SMS porukom na broj +381 (0)61 2614285

Za naručivanje van Srbije neophodno je da ostavite Vaše podatke – ime i prezime, tačnu adresu naručioca i broj mobilnog telefona – na mejl: [email protected] ili na [email protected] i izdavač će Vam poslati instrukcije za uplatu. Cena knjige, za inostranstvo, je 7 eura + troškovi poštarine).

Intro

Ime svog oca saznala sam tek nakon majčine smrti. U vreme kada sam krenula u osnovnu školu, postala sam bolno svesna da sva deca imaju oca i činilo mi se kao da se razme- ću tom činjenicom. Osećala sam stid svaki put kada bi nam učiteljica, jedna stara, vrlo hladna žena, tražila da opišemo aktivnosti koje su podrazumevale prisustvo oca. Imala sam osećaj kao da je to moja krivica i da su me druga deca gledala s mešavinom gnušanja i sažaljenja.
Moja majka Lidija nikad nije popustila pod mojim insisti- ranjima da mi otkrije identitet oca. Svaki put bi odmahivala rukom i, ili prelazila na drugu temu, ili bi mi davala potpuno oprečne informacije. Jednom bi moj otac bio neko s kim je nekada bila na letovanju, drugi put je to bio neki asistent na fakultetu koji se potom odselio u Kanadu, ili kapetan broda na kog je tokom leta slučajno nabasala u Kotoru. Toliko je lagala da na kraju više ni sama nije znala šta mi je sve napri- čala.
Lidija je bila majka da je niko ne poželi. I njena pojava mi je stvarala nelagodu u školi, a ne samo odsustvo bilo ka- kvog oca u mom životu. U retkim situacijama kada bi došla na roditeljske sastanke ili bi se iznenada pojavila da popriča s učiteljicom, bila je ili pripita, ili krajnje neuredna, a gotovo uvek je na licu imala vekovne slojeve bajate šminke. Bila sam poslušno dete i dobar đak, verovatno zato što sam, između ostalog, podsvesno želela da bude što manje potrebe za Lidi- jinim prisustvom u mojoj školi. Ali i kad bi u retkim situaci- jama iskrsao neki problem, ona bi ga rešavala tako što bi se zaputila pravo u kancelariju direktora škole i tamo flertovala s njim. Nakon takvih epizoda bih u školu kretala knap, tako

da stignem minut pre početka nastave i što više izbegnem poglede svojih drugova iz razreda.
Detinjstvo sam provela uglavnom brinući se sama o sebi. Ono malo tuđe topline i brige što sam osetila bilo je zahvalju- jući komšinici koja je živela u stanu do našeg, Stojanki, koju sam, ubrzo nakon što sam progovorila, prekrstila u Tȃnku, gutajući za mene tad nepotrebne glasove, i ona je zauvek ostala Tanka. Ona je taj nadimak sa simpatijama prihvatila i ponekad se i sama tako predstavljala. Naš dom u trošnoj dorćolskoj zgradi nekada je bio deo velike porodične kuće, koja je u komunističko vreme nacionalizovana i izdeljena u stanove. Naš stan je imao dve spavaće sobe i kuhinju s veli- kom trpezarijom koju smo Lidija i ja koristile kao dnevnu sobu, a koja je u originalnoj verziji verovatno bila jedno od predsoblja. Tanka je živela u minijaturnom stančiću koji je verovatno bio deo za poslugu bogate beogradske porodice lišene imovine nakon rata, a biće da su i sami njeni članovi negde tragično završili. Ta tragedija, kao neka kletva, proži- mala je celu zgradu koja je s vremenom propadala, a njeni nemarni stanari nisu imali namere da se imalo potrude oko bilo čega van granica svog praga.
Tanka je bila vremešna udovica kada sam postala svesna sebe i nje, vremešna za mene, tada je bila u ranim četrdese- tim, skoro kao ja sada. Smeđu, kovrdžavu kosu je uvek nosila vezanu u rep, nehajno, a krupno telo prekrivala kojekakvim tetkastim komadima odeće koji su joj dodavali godine. Lidi- ja, koja je o svom izgledu uvek vodila računa, ali preterano, ponekad i groteskno, bila je sušta suprotnost Tanki, i često je posmatrala s podsmehom. To je nije sprečavalo da prihvata Tankine činijce i šerpice s domaćom hranom koje nam je po- vremeno doturala, najviše iz sažaljenja prema meni, kad bi shvatila da sam danima preživljavala na obrocima iz školske menze ili ponekim skorelim parčetom hleba iz naše prazne kuhinje.
Lidijin prezir prema Tanki sukobio se sa mojim oseća- njem topline kad god bih srela našu komšinicu. Jedino od

nje bih dobijala iskrene, tople zagrljaje, i kao mala, svaki put kad bih je videla, rado bih obavijala ruke oko Tankinog širo- kog i mekanog struka, dok bi me ona uvek privila spremno, mazeći me po kosi. Tankin nebeogradski akcenat bio je još jedan razlog Lidijinog prezira, a koji mene, i dan-danas kada ga negde čujem, odmah asocira na toplinu i ljubav. Više ne znam ni sama koliko me je puta, kad bih se uveče vratila iz škole a Lidije, naravno, nije bilo kod kuće, Tanka uvukla u svoj udobni stančić prožet mirisima čorbe i pohovane pileti- ne, i nahranila mi dušu i telo. „Šta ćeš sama u kući? Dođi sedi kod mene, radi ovde zadatke”, rekla bi mi, uvlačeći me u stan i sklanjajući štrikeraj sa stola kako bi mi napravila mesta za knjige.
Odmah bi uključila šporet da mi ugreje čorbe, a ja bih, kao gladni ptić, gutala sve što bi stavila pred mene. Zahva- ljujući Tanki, isključivo zahvaljujući njoj, imala sam koliko-
-toliko zdravo detinjstvo. Lidija se često kući vraćala posle ponoći, pa bih se uspavljivala sama u svojoj sobi, ili bi me Tanka prenosila do nje nakon što bih, onako sita i utopljena, zaspala zadovoljno u njenoj fotelji. Ponekad bi me usred noći budili glasovi i uzdasi iz susedne sobe, za koje sam kasnije postajala svesna da pripadaju Lidiji i nekom od njenih tada- šnjih „dasa”. Nijedan od njih ne bi potrajao dugo, a čak i one pristojnije Lidija bi terala od sebe čim bi pokazali i najmanju nameru da se odomaće u našem životu.
Neretko bi se i svađali. Tada bi Tanka tiho odškrinula vrata i odvela me kod sebe, držeći me u krilu sve dok ne bi osetila da sam prestala da drhtim od straha. Bilo je situacija i kada nam je milicija dolazila na vrata jer bi neko od komšija prijavio buku. Lidija bi se sutradan pravila kao da se ništa nije dogodilo, a povremene masnice na oku bi prekrivala de- belim slojem pudera, što bi njenom licu davalo prljavi izgled i dodavalo pokoju deceniju.
Lidija je radila u računovodstvu jedne državne firme i iz- državale smo se od njene plate, koja isprva nije bila loša, ali kako se situacija u zemlji pogoršavala, jedva smo krpile kraj

s krajem. Imala sam deset godina kada je počeo rat u Jugo- slaviji, i da nije bilo Tanke, pitanje je da li bismo preživele. Ona je imala rodbinu na selu koja ju je redovno snabdevala hranom, dok je Lidija imala ušteđevinu nasleđenu od rodite- lja koju je u celosti uložila u jednu od piramidalnih banaka i, naravno, sve izgubila. Od firme bi dobijala smešnu sumu koja bi, zbog galopirajuće inflacije, već sutradan bila potpu- no bezvredna. Tanka me je naučila da od Lidije odmah uz- mem novac, ne dajući joj vremena da ga potroši na alkohol, pa bi me vodila do dilera koji je svakog dana stajao na istom mestu i ispod nosa mrmljao: „Devize, devize”, od čega bi se čulo samo jedno „z”, kao zujanje muve.
Za Lidijinu platu dobijala bih desetak maraka, koje bismo morale da razvučemo na ceo mesec, a tih desetak maraka se vremenom, s rastom inflacije, sve više smanjivalo i, sećam se, na kraju više nismo ni tražile dilera već bismo ulazile u skoro praznu samoposlugu i kupovale bilo šta: teglu turšije ili kuti- ju sa hotelskim pakovanjem putera. Povremeno bi u preduze- ću Lidija dobijala paketić mleka u prahu ili džakčić krompira i ja bih to odmah nosila Tanki. Lidija ne bi ni primetila. Ionako nije ni znala šta da radi s tom nenadanom zalihom. Tanka bi nam onda spremila krompir salatu sa lukom ili skuvala su- tlijaš od nekog pirinča kog bi izvukla iz misterioznih dubina svoje ostave. Taj Tankin sutlijaš ću pamtiti dok sam živa.
Ili njenu sarmu. Jednog sumornog zimskog podneva, kad sam se vratila iz škole, osetio se miris sarme još ispred zgra- de. Tanki je u posetu došao brat svojim isluženim stojadinom, nalivajući usput benzin kupljen na crno iz plastičnih flaša. Auto je jedva imao mesta za vozača, ostatak prostora bio je is- punjen gajbicama, burićima i torbama prepunim hrane. Tan- ka je napravila pun lonac sarmi koje smo jele cele te nedelje.
„Jedi, sine, dok ima, ko zna šta će biti sutra”, nutkala bi me, a ja sam još tada shvatala vrednost svakog zalogaja.
Ni sama ne znam kako smo svi preživeli to vreme, ali ono što sam kasnije shvatila, kada sam odrasla i kada smo uplovili u neko koliko-toliko sigurnije doba je da su nas ti

trenuci krize sve povezivali i od nas činili mnogo bolje ljude. Kako se život vraćao u normalu, tako smo se i mi vraćali svo- jim sebičnostima i nemanju vremena ni za šta. Ali još jedna spoznaja koja je polako sazrevala zajedno sa mnom bila je da je glavni faktor mog opstanka bila Tanka, a ne Lidija. Ja sam bila kao mače koga majka odbaci, pa onda prilazi dru- gima i mjauče, ne bi li se neko smilovao da ga udomi. Sve vreme mog detinjstva Tanka mi je bila udomitelj, sigurnost i toplina. Lidija je bila sinonim za stid, nelagodnost, hladno- ću, miris alkohola, viku i svađu, razmrljanu šminku i obe- znanjenost nedeljom do podneva. Zato nisam znala šta da osećam kada mi je jednog dana policajac pozvonio na vrata i saopštio da je mrtva.

*

Bilo je to nedelju dana pred moj 19. rođendan, jednog ve- oma tmurnog i kišnog dana sredinom marta, kada se vreme kolebalo hoće li ostati u zimi ili uskočiti u proleće. Spremala sam ispit iz književnosti za stolom u trpezariji koji je bio pre- pun knjiga i papirića s beleškama. Čim je odjeknulo zvono na vratima, znala sam da nešto nije u redu. Jedan vrlo mlad policajac me upita:
„Vi ste Gabrijela Janicki?”
„Jesam, šta se dogodilo?”, odmah sam upitala dok sam osećala kako mi se steže vilica i trnu usne. Pomislila sam da se Lidija negde trezni i da je opet napravila neki incident. U poslednje vreme to se sve češće dešavalo.
„Žao mi je što moram da vam saopštim da smo pronašli Lidiju Janicki u beživotnom stanju”, rekao je bojažljivo, kao da je on tu nešto odgovoran.
Kada su me odveli u mrtvačnicu da identifikujem Lidi- ju, ono što me je najviše iznenadilo bio je spokoj na njenom licu. Delovala je srećno. Vraćala se odnekud iz noćnog života i očigledno osetila da nešto nije u redu pa je sela na klupu u Studentskom parku. Tu je ranim jutrom zatekao neki čovek

Recenzije

Još nema komentara.

Budite prvi koji će napisati recenziju “DISTROFIJA PREDUBEĐENJA – Gordana Zdjelar”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

10 + twenty =