Glamočko gluvo – Milorad Novaković

Milorad Novaković – Glamočko gluvo

Главни јунак романа ГЛАМОЧКО ГЛУВО је Ђуро, још и звани Ђука и још звани и Луди Ђуса.
Ђуром га зову кад су озбиљни у разговору, Ђуком у неким другим ситуацијама, а Лудим Ђусом, када се смеју његовим згодама или незгодама или цитирају неке његове мисли у пригодним за то ситуацијама.
Ја сам фасциниран Ђуром, Ђуро је фасциниран Миладином, Миладин је фасциниран Гламочким глувим колом, ужива у њему и пружа прилику свима да га заиграју и кад им је воља и кад им није, па им после постане.
Ђуру живцира Зид пред којим се нађе на путу до оног трећег што ни сан ни јава није.
Иза тог Зида, прозирног, чврстог, пруженог у висину бескрајну и дужину још бескрајнију налази се смисао његовог пута.
Љут је на Зид, али га разуме, јер и Зид има свој Зид са којим му је најљепше.
Зашто је Зид ту где је? Не зна, али зна да и то свој смисао има. Такође и зна да га мора проћи да би дошао тамо где ће му бити најлепше. Кроз њега или око њега, свеједно, само да прође.
Изубијали смо се и он и ја, тражећи начин да га прескочимо, да га обиђемо, да наћемо неку пукотину, неку рупу, ма колико мала била, у савршенству његовом.
Ђуро ми је рекао, да сваки човек једном, а неки и више пута, стане пред свој Зид са намером да га прође, јер са оне друге стране Зида је све оно што жели, што тражи и што му треба.
Марка, с почетка, нервира сађење тикава са Ђуром, касније познаје све оно у Ђури што код других људи нема и заједно са њим улази у своје најтајније тајне.
Иван са Ђуром другује, искрено, као и сви бонвивани што знају бити искрени.
Ратку, затеченом великом историјом, чији важан део или шраф, свеједно, постаје, Ђурино присуство и смета и несмета, прихвата га и не прихвата га, отима се и не отима.
У времену које почиње да се претвара у Лудницу, Ђурин разум, којим осуђује ту врсту лудила, јер само љубав и љепота имају смисла, они су били и пре почетка и биће и после краја, косе се са Ратковим схватањем потребе великих промена, па макар то морало и бити тешко и необјашњиво, па макар и кроз најгоре морали проћи. Слаже се и Ратко да су и љубав и лепота то што јесу, али до тога се мора доћи, ма како тешко било и ма колико болно било. Ђуро се не слаже са начином који Ратку постаје изгледа једини којим се може тамо где жели стићи…
Као и у већини мушких прича, ово је прича и о женама, које свему смисао дају и свему смисао јесу и без којих смисла неби било. Ово је прича и о Жени, оној Ђуриној, са којом он тек постаје оно што јесте, кад од двоје раздвојених једно постану.
Ђуро отворено разговара са Богом, нуди Му да поново свет направи, седам дана Му је требало да свет сачини и мање ће Му требати да га поправи, да више у њему нема мржње и Зла, да нема суза и бола, и да све буде љубав и љепота, тако Га Ђуро и саветује и бодри и моли да то учини.
Тугује Ђуро због судбине Мојсијеве, који виде земљу у коју је кренуо, показа му је Бог, ал му недаде у њу ући…
На многа моја питања Ђуро је дао одговоре, некад дечијом наивношћу, некад дубоком филозофском мудрошћу, најчешће је то чинио кроз шалу, а није се устезао ни да буде груб и тврд у својим ставовима.
Ђуро је веома захтеван лик. Насмејао ме је до суза много пута, растужио понекад, он зна да се искрено радује и искрено тугује.
Јурио сам за њим, јер он се креће великом брзином, узалуд ми је било да запомажем – Ђуро, застани мало човече, ја сам само твој писац, није хтео да стане, терао је својим путем, својом брзином…Оћеш да се дружиш са Анђелима, ево ти прилике за то, добре, одличне, рекао ми је.
Морао сам за њим, јер такве ликове мораш да волиш, ма каквом се брзином и ма по каквим путевима кретали. А и анђели неће другачије, него баш тако, а ко би нормалан одбио да се дружи с Анђелима?