TIHA SREĆA – Mirko Mladenović

TIHA SREĆA – Mirko Mladenović

Jedno mora biti jasno: veliko prijateljstvo čini ono što je najbolje u njemu, ako je zaista tako, onda i ono najgore ne može biti loše. Voleli smo da šetamo Petar i ja unedogled dugo, razgovarajući o svemu što nam leži na duši, godinama poveravajući jedan drugom sopstvene nade, planove, snove i razmišljanja o sebi, ljudima što nas okružuju i svetu u kome smo. Slabo osvetljeni, gusti spletovi gotovo uvek praznih ulica periferije grada gde smo živeli predstavljali su pravo pravcato pribežište nama dvojici da malo zastanemo sa životima, osvrnemo se oko sebe, podvučemo crtu i najzad preispitamo sebe: ko smo, šta smo i kuda idemo? Da seta može biti lepa, naučio sam u tim noćima, srećan što imam druga sa kojim se po svakom pitanju mogu složiti, ili naći dodirnu tačku koja spaja naše svetove. Čak i kada bih hteo izbeći opisati svu tu nevidljivu lepotu što nas ozaruje, ona se vraća i reflektuje kroz moje biće, opominjući me da postoji i da realnog u nadrealnom ne mora biti. Da, svi mi živimo na ovoj planeti nadrealne živote, realno je tako…