Redakcija Nove poetike, iz rubrike Dogodilo se na današnji dan, podseća na važne datume u svetu književnosti. Na današnji dan, 18. februara 1883. godine, rođen je Nikos Kazantzakis – gorostas moderne grčke literature, mislilac, prevodilac i putnik koji je čitavog života hodao po tankoj liniji između svetosti i jeresi.
Kazantzakis je bio u svetu književnosti poput modernog Odiseja, koji je kroz svoje junake tragao za odgovorom na večno pitanje: kako pomiriti telo i duh, Boga i čoveka, slobodu i dužnost? Iako ga svet najviše pamti po romanu Grk Zorba, njegov opus je monumentalna građevina sazdana od filozofije, putopisa, drama i teoloških rasprava.
Rođen u Iraklionu (tadašnjoj Kandiji) na Kritu, u vreme kada je ostrvo još uvek bilo pod vlašću Osmanskog carstva, Kazantzakis je odrastao u atmosferi neprestane borbe za slobodu. Ta borbenost postaće srž njegovog karaktera – i srž njegovih knjiga. Nakon studija prava u Atini, odlazi u Pariz, gde se oblikuje u susretu sa modernom filozofijom, posebno pod uticajem Anrija Bergsona, ali i Fridriha Ničea, čija će misao obeležiti Kazantzakisovu ranu intelektualnu strast. Pisao je i akademski rad o Ničeovoj filozofiji, a upravo će taj spoj Ničeovog vitalizma i hrišćanske etike postati temelj njegovog stvaralaštva – neprestana, „krvava“ borba da se materija pretvori u duh.
Iako su mu romani doneli svetsku slavu, sam Kazantzakis je svojim najvažnijim delom smatrao ep „Odiseja: Moderni nastavak“. Pisao ga je i revidirao godinama (uobičajeno se navodi da je na tom poduhvatu radio tokom perioda između dvadesetih i kasnih tridesetih godina 20. veka). Ovo monumentalno delo sastoji se od tačno 33.333 stiha i prati Odiseja u njegovoj poslednjoj avanturi, pretvarajući ga u simbol čoveka koji prevazilazi granice poznatog sveta u potrazi za apsolutnom slobodom – onom koja se ne oslanja ni na utehu, ni na strah.
Veličina Nikosa Kazantzakisa prepoznata je širom sveta. Prema javno dostupnoj Nobelovoj nominacionoj arhivi, Kazantzakis je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost ukupno 14 puta, u devet različitih godina. Za 1957. godinu često se u javnosti navodi da je bio „na korak“ od nagrade – i da je razlika bila minimalna – ali tačan „broj glasova“ nije zvanično potvrđen u javno dostupnim dokumentima. Nagradu je te godine dobio Alber Kami, a u sekundarnim izvorima često se prenosi i rečenica pripisana Kamiju da je Kazantzakis „zaslužio nagradu više od njega“.
Snaga Kazantzakisove reči nije ostala zarobljena samo među koricama knjiga. Njegov univerzalni jezik strasti inspirisao je neke od najvažnijih filmskih i muzičkih stvaralaca 20. veka, a pojedina ostvarenja nisu ostala samo ekranizacije, već su postala kulturni fenomeni. Tako je film „Grk Zorba“ (Zorba the Greek, 1964), u režiji Mihalisa Kakojanisa (Michael Cacoyannis), učinio Kazantzakisa delom globalne pop-kulture, dok je Entoni Kvin u ulozi Aleksisa Zorbe ostavio jednu od najupečatljivijih kreacija svog opusa. Film je osvojio tri Oskara, a njegov muzički trag je možda i najdalekosežniji: muziku je komponovao slavni Mikis Teodorakis. Zanimljivo je da sirtaki, u obliku u kome ga danas svi prepoznaju, nije „stara narodna igra“ u smislu vekovne tradicije, već je koreografisan posebno za film, kao spoj elemenata postojećih grčkih plesova. Popularna je i priča da je koreografija delom prilagođena zbog Quinnove povrede, ali ono što je izvesno jeste da su film i muzika učinili sirtaki svetskim simbolom Grčke i životne radosti.
Jedna od najkontroverznijih adaptacija u modernoj kinematografiji jeste „Poslednje Hristovo iskušenje“ (The Last Temptation of Christ, 1988). Režiser Martin Skorseze (Martin Scorsese) godinama je želeo da snimi ovaj film, privučen Kazantzakisovim prikazom Isusa koji se bori sa ljudskim strahovima i iskušenjima. Uloge su tumačili Vilijam Dafoa (Isus), Harvi Kajtel (Juda), a ulogu Pontija Pilata izneo je Dejvid Bouvi. Zvučnu sliku filma kreirao je Piter Gabrijel (Peter Gabriel), a album Passion ostao je jedan od ključnih spojeva „world music“ estetike i savremene produkcije – tačno onoliko mistike koliko filmu treba, bez razgledničke patine.
Među ranijim velikim ekranizacijama posebno mesto zauzima film „Onaj koji mora da umre“ (Celui qui doit mourir / He Who Must Die, 1957), zasnovan na romanu „Hristos ponovo razapet“ (poznatom i kao „Grčka pasija“), u režiji Žila Dasena (Jules Dassin). Film se bavi temom izbeglica, zajedničke krivice i ljudske surovosti – temom koja u svakoj epohi deluje kao test savesti.
Kazantzakisov glas nije ostao samo u bioskopu. Češki kompozitor Bohuslav Martinů napisao je operu „Grčka pasija“ (The Greek Passion) po romanu „Hristos ponovo razapet“; važna preciznost je da je libreto sastavio sam Martinů, oslanjajući se na engleski prevod romana. To je još jedan dokaz da Kazantzakisova priča ima snagu da se peva jednako snažno kao što se čita.
Nikos Kazantzakis je preminuo 1957. godine u Frajburgu. Sahranjen je na Martinengo bastionu, delu venecijanskih zidina u Iraklionu, sa pogledom na more. Zbog svojih slobodoumnih stavova bio je žestoko osporavan; u javnosti se često pogrešno tvrdi da je „zvanično ekskomuniciran“ od strane Grčke pravoslavne crkve, ali taj podatak nije pouzdano potkrepljen kao zvanična odluka. Istovremeno, poznato je da je roman „Poslednje Hristovo iskušenje“ dospeo 1954. godine na Vatikanov Index zabranjenih knjiga.
Na njegovom grobu stoji rečenica koja sumira njegovu životnu filozofiju – jednostavno, bez ukrasa, kao zavet:
„Ne nadam se ničemu. Ne bojim se ničega. Ja sam slobodan.“
(Δεν ελπίζω τίποτα. Δε φοβούμαι τίποτα. Είμαι λέφτερος.)
Neka nas ovaj datum podseti da je književnost prostor slobode – i da postoje pisci koji tu slobodu ne opisuju, nego je žive.
Nema proizvoda u korpi.