Nova Nova POETIKA | Intervju
Roman Sporedna strana sveta Pavla Lekovića ne počinje velikom istorijskom slikom, već zvonom koje traje predugo. Iz tog zvuka, iz škole, hodnika, zamorne svakodnevice i govora ljudi koji su umorni pre nego što dan zaista počne, otvara se Velesija kao prostor u kojem privatna rana nikada ne ostaje samo privatna.
Leković ne koristi izmišljenu državu kao zaklon, već kao radnu površinu. Na njoj se vide tragovi propagande, rata, potkupljenih institucija, sitne koristi, straha i one vrste ćutanja od koje društvo najduže oboleva. Njegovi likovi ne govore jednim urednim književnim jezikom. Govore onako kako se snalaze, brane, napadaju, lažu i trpe. Zato je ovaj roman najtačniji tamo gde je najneugodniji: u prizorima u kojima sistem nije apstrakcija, nego lice, ton, fraza, potpis, veza, navika i pristanak.
Sa Pavlom Lekovićem razgovaramo o nastanku romana, Velesiji, jeziku likova, traumi, političkoj manipulaciji i mogućnosti da se „sporedna strana sveta” prepozna ne samo kao mesto poraza, već i kao prostor iz kojeg počinje drugačije mišljenje.
Roman otvara škola, automatizovano zvono i svakodnevica ljudi u instituciji koja se raspada iznutra. Koliko Vam je bilo važno da priču pokrenete iz tog običnog, gotovo administrativnog prostora, a zatim je proširite ka istoriji, politici i traumi?
Pavle Leković: Radnja romana i treba da počne na mestu koje čovek ne očekuje. U glavi sam imao scenu mirnog, prolećnog jutra, uz cvrkut ptica. Sve deluje kao da je na svom mestu, a onda se, već posle nekoliko rečenica, stiče utisak da ništa nije kako treba. Taj kontrast mi je bio važan i kasnije sam ga koristio u različitim slojevima priče. U narednim poglavljima ta razlika se ogleda na skoro svim nivoima jednog društva. Cilj mi je bio da kroz male, jednostavne scene prikažem sunovrat gotovo svih vrednosnih parametara, kao i to da takvo stanje nije došlo preko noći, već malo po malo. Kritika dolazi od ljudi iz samog sistema, od onih koji vide probleme, ali ne mogu da ih reše, barem ne u početku. Prinuđeni su da taljigaju i trpe loše ophođenje zarad nekog višeg cilja.
Velesija deluje kao izmišljena država, ali ima mehanizme koje čitalac lako prepoznaje. Kako ste gradili odnos između fikcionalne distance i stvarnosti koja se naslućuje?
Pavle Leković: Iako je izmišljeno mesto, Velesija ima snažno uporište u svakodnevici koja okružuje i mene i druge ljude. Kada sam počeo da spajam rečenice, dugo sam bio poput Mirka, glavnog junaka. Lutao sam ulicama i najviše slušao ljude, delove razgovora, njihove probleme. Onda bih te detalje spajao i davao im novi kontekst, drugi život. Možda je tu i srž romana, u tome što se mnogo čitalaca prepoznalo u određenim segmentima. To sam pokušao da prikažem i kroz jezik same priče, da različiti likovi govore na njima svojstven način, kakav god on bio.
U romanu se stalno sudaraju privatna sećanja i javni govor vlasti. Šta Vas je najviše zanimalo u trenutku kada lična trauma postaje politički materijal?
Pavle Leković: Trauma je, barem kod mene, pokretački materijal. Svako iskustvo, pozitivno ili negativno, daje prostor za tumačenje i postaje gorivo za pisanje. Propaganda je u svim političkim modelima veoma izražena, a što je društvo represivnije, propaganda je jača. Cilj mi je bio da pokažem koliko je, kada se čovek odmakne od vesti, cela slika šuplja, jedno veliko ništa, usmereno na ispiranje mozga i kreiranje stvarnosti koja odgovara maloj grupi ljudi, ko god oni bili. Kroz likove sam pokušao da prikažem kako ljudi reaguju na čin traume: da li je prihvataju, da li se saživljavaju s njom ili rade na prevazilaženju problema.
Ratne posledice u knjizi prisutne su kroz institucije, jezik, porodice i izbore. Kako ste promišljali trajanje rata nakon završetka oružanog sukoba?
Pavle Leković: Iako završen na papiru, rat i dalje traje u glavama ljudi. Godinama sam, kroz razne susrete, slušao priče iz rata. Shvatio sam da se veliki broj ljudi, mahom iz generacije mojih roditelja, nikada nije izvukao iz toga. Ostali su zarobljeni u vremenu koje je prošlo i s vremena na vreme sami oživljavaju negativna iskustva. S druge strane, postoje grupe ljudi kojima se isplati da stalno podstiču usijane glave sa obe strane granice, jer tako upravljaju najnižim strastima i skreću pažnju s pravih problema, socijalnih, ekonomskih, porodičnih. Kao što pojedini likovi u romanu govore, ljudi ne žele da broje krvna zrnca, već da žive, rade, školuju decu i čekaju mirnu starost. Na moju veliku žalost, racionalno promišljanje zamenjeno je teškim, negativnim emocijama i podelama oštrim poput noža.
Likovi često govore različitim registrima, od grubog govora ulice do birokratskog, propagandnog ili intelektualnog jezika. Koliko je jezik za Vas bio način da pokažete društveni položaj, moć i nemoć likova?
Pavle Leković: Jezik je alat, sredstvo prenošenja poruke. Kroz lepezu likova želeo sam da prikažem koliko je koristoljublje pojelo društvo, da postoje ljudi koji su pod noge bacili moral, čast i dostojanstvo. Pokušao sam, takođe, da naslikam ljude iz različitih krajeva države i različitih socijalnih grupa, kako bih pokazao da, iako naizgled nemaju ništa zajedničko, gotovo svi vode iste borbe, svako na svoj način. Jezik je na momente vrlo grub, ali je to urađeno s namerom. Možda neko od njih na prvu loptu deluje sirovo, ali je to samo prvi utisak, maska koju su napravili da od sveta zaštite svoje pravo „ja”.
U knjizi se pojavljuje motiv manipulacije masama, navikavanja na laž i pretvaranja političkog spektakla u svakodnevicu. Šta Vam je bilo važnije, da prikažete mehanizam sistema ili psihologiju ljudi koji ga održavaju?
Pavle Leković: Iskreno, obe opcije su mi nesvesno bile pred očima. Sistem koji veliča korupciju, nepotizam i nestručnost ne može da postoji sam za sebe, izdvojen kao ostrvo. Sistem čine ljudi, grupa koja aktivno radi na tome i većinska skupina koja nesvesno podržava njegovo postojanje. Kada potražimo vezu da se zaposli rođak, kada preskočimo red kod lekara, kada platimo nastavnika da ne upiše neku lošu ocenu, šaljemo poruku da je takvo ponašanje prihvatljivo, čak i poželjno. Naredne generacije to vide i pomisle: „Kad mogu oni, koji treba da mi budu uzor, što ne bih i ja?” Tako se sistem nastavlja i spaljuje mostove iza sebe.
Mirko, Teo, Mate i drugi likovi nose različite oblike odgovornosti, krivice i otpora. Koji lik Vam je tokom pisanja najviše otvorio roman iznutra?
Pavle Leković: Iskreno, ne bih dao bilo kome od njih prvenstvo u patnji. Kao i u samom romanu, oni rade zajedno. Njih je spojio trenutak koji nisu želeli i svako je u njemu pronašao izlaz. Kada pokušaju da poprave situaciju, svako od njih preuzima deo borbe na sebe. Mislim da je u tome ključ, da postoji podela posla i disciplina u svemu, pa i u revoluciji. Kroz grupu koja se trudi da probudi ljude cilj je da se objasni kako jedino zajednički rad donosi prave rezultate. Time se i roman otvara prema čitaocima koji su to, možda, zaboravili. Kraj priče zapravo donosi objašnjenje i kratke crte kako da se jedno društvo postavi na zdrave osnove. Naravno, to zahteva vreme i posvećenost, a ne instant rešenja koja se danas nude.
Roman ima široku kompoziciju, sa više epoha, gradova i uglova gledanja. Kako ste određivali ritam preplitanja ličnih priča, političke satire i istorijskih slojeva?
Pavle Leković: Ritam priče je, na momente, malo teži za praćenje. U prvom trenutku roman je bio pretežno narativan i bilo je dosta objašnjenja same priče, fusnota i „pametovanja”. Onda sam, saslušavši dobronamernu kritiku, rešio da ceo tekst prebacim u dijalog i zamislim ljude, mesta i situacije u kojima bi oni „izrekli” sve što misle. Mislim da mi je pristup nesvesno bio filmski, jer sam, nakon naknadnog iščitavanja, mogao da zamislim čitave scene, dijaloge, čak i glumce koji bi izgovorili replike. Što se tiče ritma, glavna vodilja bila je fraza: „Ne pitaj šta se dogodilo, već kako je do toga došlo.” Tu sam ubacio seme priče, želeći da pokažem kako sredina utiče na ljude, pozitivno ili negativno.
U tekstu se oseća uticaj trilera, horora i stripovske naracije, ali roman ostaje društveno angažovan i psihološki slojevit. Kako ste povezivali žanrovski impuls sa ozbiljnom temom državnog i moralnog raspada?
Pavle Leković: Impuls stvaranja je lepa fraza, samo bih je prekrstio u „ima-puls”, jer je roman, kao stvor Viktora Frankenštajna, postao nešto što je živo i ima sopstveni put. Naravno, tematika horora i onostranog umnogome mi je oblikovala ukus, pa je i taj deo prisutan. Ozbiljne teme poput moralnog i etičkog raspada same su po sebi jake, teške, nabijene emocijom. Nisam želeo da budem još jedan u nizu ljudi koji pametuju, već da zakukuljene teme obradim na jednostavniji, a ipak emotivno prisutan način.
Naslov Sporedna strana sveta može se čitati kao mesto izgnanstva, pogled sa margine, ali i kao moralna pozicija. Šta za Vas znači biti na sporednoj strani sveta?
Pavle Leković: Zadržao bih se na toj frazi, „mesto izgnanstva”. Tu je pitanje da li nas je neko kolektivno stavio na zadnji branik ili smo sami izabrali da budemo tu. Lično mislim da neretko sami biramo sporednu ulogu u sopstvenom životu, a razlog za to može biti višestruk. Možda je do hranjenja kompleksa niže vrednosti koji nam se servira, osećaja fatalizma, nametnutih okvira ili međunarodne percepcije. Jedna od ideja u romanu jeste da i nama samima bude jasno da imamo lepotu, kulturu, jezik i običaje, koje samo treba da osvestimo. Poslednji deo romana tome daje snažan fokus, pokazujući da ne treba mnogo da se radi kako bi se izmaštani svet učinio boljim mestom za sve. Onda bi sporedna strana postala, ako ne glavna, onda makar ona koju smo sami prihvatili.
O autoru
Pavle Leković rođen je 1989. godine u Jagodini, a živi i radi u Beogradu. Po zanimanju je predavač engleskog jezika u privatnoj školi. Književnost je njegovo dugogodišnje interesovanje, sa posebnim afinitetom prema trileru, hororu i stripovskoj naraciji. Kao važne književne i narativne uzore navodi Edgara Alana Poa i H. F. Lavkrafta, kao i strip serijale Dilan Dog i Zagor. Roman Sporedna strana sveta njegovo je prvo veće književno delo.
Nema proizvoda u korpi.