PONOĆ: 74 RUKOPISA I JEDAN DOGOVOR ZA 8. MART

Postoje trenuci kada brojevi prestanu da budu statistika i postanu događaj. Ovo je jedan od tih trenutaka.

Sinoć smo otvorili vrata na tačno 24 sata. Nismo pravili veliku misteriju, nismo obećavali čuda, samo smo rekli: pošaljite nam celu zbirku. Ako je spremna, ako je zrela za korice, ako stoji u fioci kao nešto što čeka svoj red – sada je taj red.

U ponoć, vrata su zatvorena.

U naše sanduče je stigla 74. zbirka poezije.

Sedamdeset četiri rukopisa za jedan dan. To je tempo koji ponekad ne vidimo ni za čitav mesec trajanja regularnih konkursa. Ne pišemo ovo da bismo se hvalili, nego da bismo jasno rekli: videli smo vas.

Jer svaka prijava ima težinu. Svaka ima unutrašnju geografiju: nečiji glas, nečiju disciplinu, nečiji rizik. I ono najvažnije – poverenje. Kada neko pošalje rukopis, on ne šalje samo fajl. Šalje vreme uloženo u rečenicu, odsustva koja su bila potrebna da pesma nastane, i onu malu, tvrdoglavu nadu da će je neko pročitati kako treba.

Zato večeras ne pravimo finale. Pravimo tačku.

Prijem rukopisa za ovaj specijalni 24-časovni izazov je završen.
Sve što je stiglo do ponoći ulazi u čitanje. Sve što je stiglo posle toga, ostaje van ovog kruga – ne zato što ne vredi, nego zato što smo obećali jasan rok i držimo se jasnih rokova.

Sada prelazimo na deo koji se ne vidi spolja, ali pravi razliku: čitanje. Sistematično, pažljivo, bez trke za brzom presudom. Pred nama su noći sa markerima, beleškama, vraćanjima unazad, poređenjima, onim tihim „čekaj, ovo moram još jednom“.

I zato odmah zakazujemo sledeći korak.

Do tada, jedno jasno hvala.

Hvala svim pesnicima koji su u ovih 24 sata stali pred nas bez štita.
Hvala i onima koji su slali prvi put, i onima koji su slali ponovo, i onima koji su napisali zbirku u tišini, pa je tek sada pustili da izađe iz kuće.

Ponoć je prošla. Kapije su zatvorene.
A posao – onaj pravi – tek počinje.

NOVA POETIKA