Nova Nova Poetika na festivalu ARTOGRAFIJA: U zoni truljenja, bola i novih pesničkih glasova
Nova Nova Poetika učestvuje na ovogodišnjem multimedijalnom festivalu ARTOGRAFIJA, koji se održava 21. i 22. marta 2026. godine u prostoru Kontrapunkt (Bulevar despota Stefana 68b, Beograd). Festivalski program tokom oba dana traje od 17 do 00 časova.
ARTOGRAFIJA je zamišljena kao susret različitih umetničkih formi i stvaralaca, kao prostor ukrštanja poezije, filma, izložbe, performansa, muzike i standupa. U okviru festivalskih dana publika će moći da pronađe knjige poezije Nove Nove Poetike, a naše učešće biće upotpunjeno i izvođenjem pesničkog performansa.
Večeras nas očekuje posebno zadovoljstvo: Mila Manojlović nastupa na festivalu i predstaviće knjigu „Truljenja trag”, pobednički rukopis prošlogodišnjeg Zlatnog hrasta. Pored toga, čitaće se i pesme ovogodišnjih nagrađenih autora našeg konkursa. Među novim laureatima su: Ana Narandžić i Ana Bretšnajder (prva nagrada), Bojan G i Simeon Cerovina (druga nagrada), kao i Goran Radojičić i Ivan Viševski (treća nagrada).
Za Novu Novu Poetiku ovo učešće predstavlja još jednu priliku da poeziju izmesti iz zatvorenog književnog prostora i postavi je tamo gde joj je i mesto – u živ susret sa publikom, drugim umetnostima i savremenim gradskim ritmom.
U susret večerašnjem nastupu, donosimo vam dublji osvrt na zbirku „Truljenja trag” i razgovor sa autorkom.
REČ UREDNIKA: Građa jedne zbirke – Kosmos u telu
BOL
Bol je neizmerljiv, kao svemir.
I cikličan.
I spiralan.
Usisava sve muke sveta.
U njemu, kao u crnoj rupi, nestaju brige sa tuđih planeta
poslane
da zaljuljaju intimni sklad u ime kosmičke ravnoteže.
On se ubrzava i uvrće i savija
i sa punim pravom preuzima dušu kao njen jedini gospodar
i cedi iz nje kroz maglovitu svest ludilo,
do poslednje kapi, do dijagnoze.
A onda, kad iz duše više nema šta da isteče,
kada iscuri i poslednja kap,
onda se širi i isijava nežnostima i dobrotama svih baba,
majki,
nekih ljubavi starih…
i čuva dostojanstvo i daje predah dok ne pomisliš da
prolazi mrak.
Onda se ponovo sve brže zamotava
k’o parazit oko stabla,
kao omča oko vrata
k’o što bih se njemu oko nogu obavila ja,
da se odmorim.(iz monodrame Bol)
Ko uhvati ritam ove pesme, uhvatio je i glavnu struju cele zbirke. U njoj bol radi kao fizički zakon. Kreće se, savija, ubrzava, steže, pa zatim na tren popusti i pusti nežnost da prođe kroz istu pukotinu kroz koju je malopre curelo ludilo. Taj prelaz, od kosmičke slike do gotovo dečje potrebe da se čovek „obavije oko nogu” i odmori, pogađa pravo u srž autorkinog glasa. U toj knjizi sve veliko završi u telu, a sve telesno odjednom dobije razmere vasione.
Zbirka Truljenja trag gradi sopstveni svet od onoga što mnogi guraju pod tepih: lešina pacova, muve, parking, smrad, bura, alkohol, mamurluk, neodgovoreni mejlovi, depilacija, kutije pod miškom, morsko đubre, žbun, zategnuti mišići posle plivanja, težina porodičnih i ljubavnih odnosa. Taj inventar deluje grub, ponekad i namerno odbojan, ali baš tu leži pesnički postupak. Mila Manojlović bira materiju koja ostavlja fleku na prstima, jer joj takva materija daje punu slobodu da progovori o duši bez parfema i ukrasne tame. Naslovna pesma sa pacovom, muvom i prosutim vinom postavlja tu logiku veoma rano: trag truljenja ostaje i posle rukavice, i posle ručka, i posle vina, i posle pokušaja da se prizor ritualno oplemeni zahvalnošću zemlji.
Zato u ovoj zbirci grad deluje kao telo na autopsiji, a more kao prostor privremenog razvezivanja. U pesmama o gradu osećaju se metal, vrelina, gustina, zarđalost, skučenost, saobraćaj, testosteron, smrad i umor. U pesmama sa ostrva i obale stižu bura, jugo, Pelješki kanal, jedrilice, postsezona, plivanje, ribe, hobotnica, mediteransko sunce i slana koža. Pa ipak, ni grad ni more ne dobijaju ulogu čistog simbola. Grad ne služi kao puka tamnica, more kao gotova uteha. Oboje učestvuju u istoj drami, samo drugim intenzitetom. U gradu pritisak dolazi spolja i prlja sve oko sebe. Na moru pritisak lakše dopre do iznutra, pa se jasnije vide pukotine, žudnja i zalihe snage.
Jedan od najvećih kvaliteta ove knjige leži u jeziku. Manojlović piše kao neko ko bez stida meša registre, pa u isti tok ulaze i psovka, i teorijski pojam, i kafanski razgovor, i gotovo mitska slika, i birokratska sitnica, i telo u punoj anatomiji, i kosmos. Taj spoj joj daje raspon koji retko ko ume da drži pod kontrolom. Kod slabijih autora takvo mešanje sklizne u pozu. Ovde proizvodi napon. U uvodnom tekstu o poeziji autorka otvara front prema samoj ideji pesništva, podsmeva mu se, provocira ga, secira ga, a posle toga ulazi u pesme kao da više nema nikakvu obavezu prema pristojnom književnom ponašanju. Zato knjiga zvuči kao da je pisana iznutra, bez kancelarijskog filtera.
Posebno mi je drag način na koji ova zbirka tretira ranjivost. Ovde ranjivost ne stoji u stavu povučenosti, stidljivosti ili tihog jada. Ona psuje, udara, preti, pravi komične zaokrete, zaleće se glavom kroz zid, pa se zatim sabere u jednoj slici ožiljka na duši ili u obraćanju majci. Takva dinamika drži knjigu budnom. Čitalac ne dobija uredno raspoređenu emociju, već seriju udara između kojih uspeva tek kratko da dođe do daha. Pesme poput „Mama”, „Videla sam svoj ožiljak na duši”, „Odronjavanje”, „Postsezona” i „Kao nikada nikoga pre” pokazuju koliko autorka ume da spoji samorazotkrivanje, bes, humor i svest o sopstvenoj grotesci. Tu se vidi i glumačko-režijski nerv, osećaj za glas, prekid, poentu i izgovor.
Još nešto vredi istaći. Ova knjiga ume da bude vrlo smešna, a taj humor nikad ne stiže kao olakšanje iz pristojnosti. Dolazi iz istog bunara iz kog izlaze bol, gađenje i požuda. Pesma o neodgovaračima na mejlove to pokazuje savršeno: iza komične situacije otvara se čitav prekarni univerzum čekanja, nade, stida, sitnog profesionalnog poniženja i zavisnosti od tuđe tišine. Sličan efekat postoji i u pesmama gde se privatni lomovi razbijaju o šank, porodični glas, gradski smrad ili morski vetar. Toj knjizi mnogo pomaže što ume da se podsmehne i sebi. Bez tog refleksa, sav naboj bi postao težak za nošenje. Ovako stalno postoji neka varnica koja preseče patos i vrati tekstu živac.
Uz sve to, zbirka povremeno plati cenu sopstvene siline. Ponegde impuls bude jači od unutrašnje mere pesme. Glas povuče tekst preko crte za kojom bi mu koristilo malo više sabijanja, malo više rezanja, malo više tišine između dve snažne slike. Ima mesta gde deklaracija pojede deo napetosti, pa pesma krene da se oslanja na energiju govora umesto na punoću građe. Takvih mesta nema mnogo, ali se vide upravo zato što je ostatak knjige pun stvarnog naboja. Kad je autorka najpreciznija, dovoljan joj je jedan prizor i jedna jezička promena temperature da raznese celu stranicu. Kad popusti samokontrola, udar ostane jak, ali trag kraće traje.
U celini, Truljenja trag deluje kao zbirka koja ima sopstvenu klimu i sopstveni nervni sistem. Čita se kao sudar mediteranske otvorenosti, beogradske nervoze, ženskog iskustva bez samoulepšavanja, telesne pobune i svesti da jezik stalno kasni za onim što čoveka stvarno lomi. Najjače pesme iz te knjige ostaju u glavi baš zato što odbijaju da se umile. One grebu. Ostavljuju slani talog. Ponekad zasmrde namerno. Ponekad zabole tačno tamo gde čitalac očekuje malo vazduha. A to je već ozbiljna pesnička snaga.
Sedam pitanja za autorku
REDAKCIJA: Pesma „Bol” kreće iz slike svemira, crne rupe i kosmičke ravnoteže, a završava se u gotovo detinjoj potrebi za odmorom uz nečije noge. Kako je nastao taj luk, od kosmologije do sklupčanosti?
MILA MANOJLOVIĆ: Nažalost, iskustveno. Pesma Bol je na neki način i sublimacija cele monodrame BOL, u kojoj pokušavam da dočaram anatomiju i dinamiku te zastrašujuće i veličanstvene emocije, ali i jednog stradalničkog perioda čoveka na putu njegove individuacije. Umori se čovek, iskasapi od te avanture i šta drugo može da poželi, do da opet bude fetus. I u tom inverznom rasponu, između ruine i bebe, leži sav kosmički balans.
REDAKCIJA: U zbirci se stalno sudaraju grad i more. Gde tvoj glas postaje opasniji, na asfaltu ili na obali?
MILA MANOJLOVIĆ: Kao i u mom životu, oni se konstantno olupavaju jedno o drugo. Grad trpi zbog mora, more trpi zbog grada. Ali moj glas je definitivno jasniji, prodorniji, artikulisaniji na moru. Grad je gust, težak, hektičan, nepredvidiv. Kroz njega se teže probija moja čista, izbrušena misao. More ume da mi spere grad sa čakri i pusti me na slobodu. Ne znam da l’ bi bilo isto, da na primer živim u Oslu, il u Limi, a ne u okupiranom Beogradu.
REDAKCIJA: U više pesama telo preuzima ulogu glavnog medijuma: mišići, koža, uho, zglob, krv, duša kao ožiljak. Koliko ti je važno da se iskustvo prvo prevede u anatomiju, pa tek onda u stih?
MILA MANOJLOVIĆ: Tog postupka sam tek donekle svesna tokom samog procesa, ali on je verovatno posledica moje osobenosti da unutarnje procese vidim u slikama i samim tim ih personifikujem kako bih ih dočarala svetu. S druge strane, čulnost se svakako najplastičnije oseća na telu, a telo se kreće, trpi, transformiše, preuzima akcije i ume da se podmetne da bi mi pomoglo da u pesmi izbegnem puka stanja. Do zla boga se plašim dosadne poezije! U drugu, ovu prozaičniju ruku, korišćenje tela u svrhu očuvanja zdravlja i psihe uglavnom je redovan, al često nevoljan deo mog dana, pa ne bi bilo logično da se ne ogrebe i za poneki stih i ne posluži mi kao medijum.
REDAKCIJA: Psovka kod tebe radi kao ritam, kao odbrana, kao komika, kao sečivo. U kom trenutku znaš da joj je mesto baš tu, a ne dva stiha ranije ili kasnije?
MILA MANOJLOVIĆ: Ona se spontano postavi tamo gde misli da treba i ja je tu uglavnom ostavim. Kod poezije mi je najinteresantnije što verujem da svaki čovek koji je piše, ima razvijenu svoju intimnu teorijsku agendu, svoj pravilnik i zanatski bedeker. U mojem je dozvoljeno da sve što je životno i autentično, što se svojom snagom istrgne iz grudi, bude prihvaćeno. Nema tu neke druge zanatske veštine. Psovka je svakako zanimljiva leksička kategorija koja ima i ritualno dejstvo. Ona u sebe usisa sav višak akumuliranog intenziteta i artikuliše ga u akcenat. Kad metnem moralni cviker primećujem da je ima mnogo i svojom intervencijom bih mogla da je zamenim nekim blažim terminom, ali ova zbirka je takva da nije zaslužila da joj ugušim meru istine.
REDAKCIJA: U pesmama o mejlovima, poslu, čekanju i sitnim poniženjima svakodnevice oseća se snažan socijalni naboj. Koliko ti je bilo važno da u poeziju uđe i taj sloj života koji mnogi i dalje smatraju „nedovoljno pesničkim”?
MILA MANOJLOVIĆ: Moja pesma – moja ispovest. Frustrirana sam neodgovaračima na mejlove. Postao je trend da ekipa koja se dokopala upravničkih, uredničkih, izdavačkih fotelja mahom ne odgovara običnim smrtnicima. To smatram profesionalnom zloupotrebom, a ljudskim bezobrazlukom i uzimam pravo da ih bar u svojoj knjizi potkačim, pa i po cenu toga da se svi složimo da mi pesma nije dovoljno pesnička.
REDAKCIJA: „Videla sam svoj ožiljak na duši” nosi snažan spoj samorazotkrivanja, humora i prkosa. Koliku cenu za tebe ima takva vrsta otvorenosti kada pesma izađe među ljude?
MILA MANOJLOVIĆ: Visoku cenu! Sličan taj vid otvorenosti imala sam i u monodrami Bol. U početku sam pred izvođenje imala toliki strah, da bi mi se poremetio ciklus. Ali ko sam ja da zaustavljam snagu materijala koji pokušava da se izrazi kroz formu, samo zato što bi neko mogao da pomisli da sam luda. Ko sam ja da se zbog kukavičluka oglušim o takav izazov. Na kraju, takvo delo ume da donese i najveće nagrade, jer pred njim publika retko ostaje ravnodušna. Doduše, ova dva iskustva mi govore da je ipak lakše kad se sakriješ iza knjige, nego kada se ogoliš na sceni.
REDAKCIJA: Pošto u zbirci postoji i jak izvedbeni impuls, zanima me gde za tebe pesma stvarno postaje cela: na papiru, u glasu, na probi, pred publikom, ili tek posle svega toga?
MILA MANOJLOVIĆ: Njeno telo je takvo kakvim se našlo u knjizi, ali ona je uvek živa i uvek mi je potencijalni materijal za dalji rad, osim onih pesama od kojih me je danas blam, a završile su u zbirci jer su mi nekada bile drage i jer pripadaju tragu mog ličnog truljenja, a ima i ljudi koji ih vole. Puštam da jedan deo onoga što stvaram ostane slobodan i da živi van moje kontrole. Za pesmu Urbano leto iskomponovali smo muziku i snimili video rad, što je bila ideja i s nekim drugim pesmama, ali usled datih okolnosti, imam i drugačijih i jeftinijih zamisli.
Pozivamo vas da nas posetite večeras, prelistate izdanja Nove Nove Poetike, poslušate poeziju uživo i zajedno sa nama budete deo jednog otvorenog, raznovrsnog i stvaralački živog događaja. Vidimo se na ARTOGRAFIJI!
Nema proizvoda u korpi.