Ana Bretšnajder: „Besprizori su danas svuda oko nas“

Ana Bretšnajder je srpska glumica i autorka iz Pančeva. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (u klasi prof. dr Vladimira Jevtovića), a profesionalno je vezana i za pozorišne ansamble, među njima i Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“. Dobitnica je značajnih priznanja za scenski rad, a objavila je i knjigu poezije i poetske proze „Ginko logoreja“ (2023). Na konkursu Nove nove Poetike „Zlatni hrast“ osvojila je ravnopravnu prvu nagradu za rukopis „Besprizori asfalta, prizori sna“.

U razgovoru koji sledi, polazimo od jezika i urbanog pejzaža, ali brzo dolazimo do porodice, detinjstva, ljubavi, vremena i humora, onih tačaka gde poezija prestaje da bude ukras i postaje način preživljavanja.

1. O jezičkoj igri i dualizmu sveta

Vladimir Tomić: Naslov zbirke donosi kovanicu ‘Besprizori’. U pesmama poput ‘Betonski horizont’ opisuješ grad u kom se ‘život izmigoljio’ i gde je ‘drvo samo prevaziđeni incident’. Da li su ‘besprizori’ tvoj naziv za svet koji je izgubio pravo da bude viđen, svet koji je postao ružan jer je zaboravio prirodu, ili je to igra reči koja sugeriše da su ti prizori asfalta zapravo besprizorni (moralno posrnuli) u svojoj hladnoći?

Ana Bretšnajder: Besprizori su danas svuda oko nas. Iako jeste u pitanju igra reči u naslovu, ona u isto vreme prikazuje smrtnost prirode, kako čovekove, tako i zelenila, kao i besmrtnost asfalta, onog što ubija samu prirodu. Besprizori, sa druge strane, označavaju i ono što mi nosimo zaboravljajući ko smo i odakle smo, beskompromisno stremeći ka nekakvom sivilu u kojem sve više gubimo sopstvenost, sve više ličimo jedni na druge, baš poput asfalta.

2. O fatalizmu i ekološkoj teskobi

Vladimir Tomić: U pesmi ‘A posle nas panjevi’, tvoj ton postaje gotovo apokaliptičan. Kažeš da ‘glupost doseže do grana najvišeg drveta’ i predviđaš kraj gde će nam ‘kosmos iščupati poslednje korenje’. Da li je ova pesma tvoj konačni sud o čovečanstvu, ili je ‘krik prirode’ koji pominješ ipak poziv na buđenje dok još ‘stignemo da zaplačemo’?

Ana Bretšnajder: Trebalo bi da bude krik. Ako ga neko čuje. Ako nije kasno. Ako se osvrnemo, zapitamo, zamislimo pred sopstvenom glupošću, gramzivošću, bahatošću. Mnogi već plaču, ali nekakva oholost u ljudskoj prirodi, nekakva sebičnost, sprečavaju nas da sagledamo svet iz svih uglova. I to jeste neka vrsta apokalipse empatije, a samim tim uopšte i civilizacije.

3. O ocu i sukobu matematike i poezije

Vladimir Tomić: Ciklus posvećen porodici otkriva fascinantnu figuru oca, ‘inženjera’. U pesmi ‘Čvrga’, priznaješ da si zbog njega upisala prirodno-matematički smer verujući da su ‘dva i dva ništa manje nego pet’, dok on spaja ‘matematiku i maštu’. Kako je ta inženjerska preciznost, koju on poseduje, uticala na tvoj pesnički izraz? Da li je tvoja poezija pobuna protiv te ‘matematike’ ili njen nastavak drugim sredstvima?

Ana Bretšnajder: Duboko verujem da matematika i poezija gaje neraskidivu vezu, u kojoj čak i matematika ume da mašta, a poezija uspešno operiše. Za to je živi dokaz moj otac koji je uspeo da spoji nespojivo. Podrška majke značila mi je da istrajem na putu glumice, koji sam odabrala. I matematika i poezija su svuda oko nas. O glumi da ne govorim.

4. O strahu od odrastanja

Vladimir Tomić: Kroz zbirku se provlači snažan otpor prema svetu odraslih. U pesmi ‘Bezobrazluk bezbrižnosti’ kažeš: ‘zaboravili smo i kako da porastemo’, a ćerki u pesmi ‘Njoj’ savetuješ: ‘I zašto ćeš, dođavola, uopšte, da porasteš?’. Da li je odrastanje u tvojoj poetici nužno pristanak na poraz, na onaj ‘beton’ s početka knjige, i da li je pisanje tvoj način da ostaneš u onom ćošku koji ‘mrzi usisivače i krpe’?

Ana Bretšnajder: Kako glumci zaista jesu večita deca, ne zbog nezrelosti, već zbog potrebe da se stalno igraju, tako i posmatranje kako nam dete odrasta uliva taj strah od odrastanja, jer vreme ne može da se vrati, uspori, promeni, pa samim tim i oni najdragoceniji trenuci detinjstva postaju prolazni. Ja želim da pažljivije osluškujemo decu, da učimo od njih, da se, kao i kod besprizora asfalta, zapitamo šta su zapravo naši „prizori sna“.

5. O evoluciji ljubavi: od kosmosa do majoneza

Vladimir Tomić: Tvoje ljubavne pesme prolaze kroz drastičnu transformaciju. Počinješ sa ‘Astronautskom ljubavi’ gde se ‘zvezde na dupe popadaju’, ali završavaš sa maestralnom pesmom ‘Mogući ishod’, gde se ljubav ogleda u zaboravljenom majonezu i smehu nad starenjem. Da li je taj prelazak sa kosmičkog na svakodnevno tvoja definicija zrelosti ljubavi, trenutak kada ona prestaje da bude ‘svemirski brod’ i postaje ‘udobna fotelja’?

Ana Bretšnajder: Kad bih morala najjednostavnije da nacrtam ljubav, ona svakako ne bi imala taj kičasti oblik srca, već savršenog kruga. Samo što na početku te ljubavi, iako krug nema početak, ali uzmimo početak crtanja istog, od zaslepljenosti vidimo samo zvezde, iako nam je taj nekakav majonez ispred nosa. Ako progledamo, a to je neminovno, samo razumevanje i poštovanje omogućava da ta svakodnevica dodirne i sam kosmos. Jer kosmos je blizu naše suštine. Kao i ljubav. A krug jeste savršenstvo kojem težimo uprkos svemu.

6. O vremenu kao neprijatelju

Vladimir Tomić: Vreme je u tvojim pesmama često agresor. U ‘Osveti vremena’, pokušavaš da ga ‘odstraniš makazicama’ kao zanokticu, a u ‘(R)evoluciji (ne)vremena’ kritikuješ digitalno vreme koje ‘pišti i arlauče’. Osećaš li da tvoja poezija funkcioniše po onom ‘peščanom satu’ koji pominješ, kao pokušaj da se uspori neizbežno?

Ana Bretšnajder: Vreme jeste agresivno, ono ne prašta, ono obeležava, etiketira. Ne smemo postati robovi bezglavog, digitalnog vriska. Moramo pronaći ritam koji je u skladu sa unutrašnjim ehom svakodnevice. Ja toliko snažno osećam taj puls, koji me tera da usporim, da često pomislim da ne pripadam ovom vremenu.

7. O humoru kao poslednjoj liniji odbrane

Vladimir Tomić: Čak i u najtežim temama, poput prolaznosti života u ‘Mogućem ishodu’, ti biraš smeh, kažeš: ‘ja ću, dragi moj stari, samo crći od smeha’. I u ‘Pismu svekrvi’, ton je šaljiv uprkos težini svakodnevice. Da li je humor tvoj ‘melem’ protiv besmisla, oružje kojim se boriš protiv onog lica sa trga koje je ‘rešeno da se nikad ne smeje’?

Ana Bretšnajder: Iako ne smatram da su moje pesme duhovite, ja se duhovitosti divim. Dobar humor je odlika inteligencije, danas je više nego neophodan. Jer glupost uspeva i dalje da pobeđuje. Humor uspeva da raščereči i onoga koji je zaboravio da se smeje, ume da prozove, probudi, ohrabri. Snaga duhovitih leži u njihovoj istrajnosti, u večitom dvoboju sa crnilom.