U prohladno jesenje jutro, dok se miris prve kafe meša sa vlagom opalog lišća, vraćam se Meši Selimoviću. Para se diže iz šolje, a polu-mirnoj sobi odjekuje misao Ahmeta Šabe:
„Mogu da mislim šta god hoću, učiniti ne mogu ništa. U današnjem svetu ostaju nam samo dve mogućnosti: prilagođavanje ili vlastita žrtva.“
Zašto nas te reči i danas progone? Možda zato što u svetu koji se menja, suštinska pitanja ostaju ista. Selimović ne nudi utehu, ne traži da mu verujemo, on traži da mislimo. Kroz svoje likove on ispituje granice čoveka, moći i slobode. U „Tvrđavi“ nudi mogućnost iskupljenja, u „Dervišu i smrti“ prikazuje ponor iz kojeg nema povratka, a u nedovršenom „Krugu“ potvrđuje da borba sa samim sobom nikada ne prestaje. Ahmet Šabo, junak „Tvrđave“, vraća se iz rata kao čovek koji je preživeo sve, osim smisla. U bici kod Hočina nije pronašao slavu, već prazninu. „Šta smo mi dobili, a šta su oni izgubili? I nas i njih okruživao je jedini pobednik; potpuni mir prastare zemlje, ravnodušne prema ljudskom jadu.“ U rodnom Sarajevu zatiče tišinu i pepeo: porodica mu je mrtva, dom spaljen, carstvo za koje je ratovao ne haje za njegovu žrtvu. On postaje slika običnog čoveka koji je sve izgubio osim razuma. Sarajevo iz 17. veka sa svojim sokacima i zidinama je više od pozadine, postaje metafora: tvrđava kao društvo, država, ideologija, sistem koji guta čoveka. Da bismo razumeli taj njegov put, moramo se vratiti Nurudinu iz „Derviša i smrti“
Nurudin je u početku čovek vere, poretka i discipline, čvrsto uveren da svet ima smisla ako je pravilan. Taj poredak se raspada kad mu, bez objašnjenja, vlast hapsi i ubija brata. Sve što je dotad bilo jasno pretvara se u sumnju, a sumnja u gnev. Njegova potraga za pravdom prerasta u opsesiju osvetom. U toj spirali Nurudin polako postaje ono protiv čega se borio: službenik sistema, kadija, hladni izvršilac tuđe volje. Njegova pobuna se pretvara u poraz, a borba protiv tvrđave završava time da i sam postane tvrđava.
„Postao sam ono što sam mrzeo“, kaže na kraju, i ta rečenica zatvara krug njegove propasti. Selimović ne moralizuje: pokazuje kako moć i pravednost ne mogu postojati u istoj ruci. Nurudin ne strada zato što je grešan, već zato što je verovao da se istina može dostići silom. Njegova tragedija je u pokušaju da ispravi svet koji ne želi da bude ispravljen. Ahmet Šabo iz „Tvrđave“ kreće istim putem: iz poraza i nemoći; ali nalazi nešto što Nurudin nije imao: ljubav. U svetu u kojem se oseća ničiji, on pronalazi Tijanu, ženu koja mu postaje utočište i svedok njegove obnove. Njihova ljubav ne predstavlja naivan beg od stvarnosti, nego čin otpora. Tijana, odbijajući sigurnost bogatije udaje, izgovara ono što je srž Selimovićevog sveta: „Volećemo se… a to je mnogo, to je sve.“ Njihova mala kuća, siromašna ali ispunjena poverenjem, postaje prava tvrđava, ne od kamena, već od smisla.
Kroz nju Selimović pronalazi treći put: ne pokoravanje, ne žrtvovanje, nego unutrašnju slobodu. Ljubav nije sentimentalna nagrada, već način da čovek ostane čovek. Kad vlast ponovo zakuca na vrata, Ahmet, vođen savešću, staje u odbranu prijatelja Ramiza. Zna da ga čeka kazna, ali progovara. To nije herojski gest, već tiha pobuna koja vraća dostojanstvo. „Mali čovjek koji je zaboravio da je mali“ – to je Selimovićev junak. Ramiz završava u zatvoru, Ahmet postaje sumnjiv, ali ne gubi ono što Nurudin jeste izgubio: mir sa sobom. Ljubav prema Tijani ne spasava ga od sveta, ali ga spasava od mržnje.
Zato „Tvrđava“ jeste roman o pobedi života nad očajanjem, ne zato što sve dobro završava, nego zato što nešto ostaje nepokoreno: dobrota, iskrenost, ljubav. Tema se zatvara u „Krugu“, romanu koji je Selimović pisao na kraju života. Vladimir, sin ratnog heroja, suočava se sa partijskom hijerarhijom i izdajom revolucije. I ponovo – isti sukob. Čovek i vlast. Sloboda i dogma. Istina i strah.
Vladimir shvata da se svaka revolucija, ako zaboravi čoveka, pretvara u svoju suprotnost. „Život na koji se bez otpora pristaje, to je tavorenje; izabrani život je sloboda“, kaže on, i tim rečima zatvara Selimovićev misaoni krug. Od Nurudina, koji veruje u poredak, preko Ahmeta, koji se spasava izvan poretka, do Vladimira, koji se bori protiv novog poretka, Selimović crta mapu unutrašnje istorije čoveka. Sve tri sudbine pokazuju da se protiv vlasti ne ratuje oružjem, već čuvanjem sopstvenog dostojanstva. Dok se jesenje veče spušta i svetlo na stolu postaje meko, Selimović ostaje prisutan. Njegova poruka nije optimistična, ali nije ni cinična.
On ne govori kako da se spasimo, već kako da ne zaboravimo sebe. Ahmet Šabo ne ruši tvrđavu, ali gradi svoju.
U svetu koji često izgleda kao ruševina smisla, ta mala, unutrašnja tvrđava ostaje jedino pribežište i možda jedina istinska pobeda.
Vladimir Tomić
Nema proizvoda u korpi.