Pred nama je jedna od onih knjiga koje se ne čitaju, već proživljavaju. Nova zbirka pesama
Zorana Bognara, Sve su smrti (samo) deo našeg sata, sa svojih 77 pesama predstavlja poetski
rekvijem i duboko filozofsko istraživanje teme koja nas sve definiše, a pred kojom najčešće
ostajemo nemi: teme smrti. Kroz devet ciklusa, Bognar nas vodi na putovanje od metafizičke
sumnje, preko bola ličnog gubitka, do konačne spoznaje i duhovnog pomirenja.
Povodom ovog izuzetnog dela, razgovaramo sa autorom, Zoranom Bognarom, o kreativnom
procesu, intelektualnoj pozadini zbirke i putevima kojima pesnik hoda nakon što napiše svoju
knjigu o smrti.
-
Vladimir Tomić: Vaša zbirka počinje Šekspirovom mišlju: „Umiranjem smrti, više ništa ne
umire”. Kako Vi vidite ulogu pesnika u tom „umiranju smrti”? Da li je poezija oružje protiv
konačnosti?
Zoran Bognar: Kraljevska umetnost nas uči: ne – budi i umri, nego – umri i budi… -
Vladimir Tomić: Zbirka sadrži tačno 77 pesama, broj koji nosi snažnu simboliku praštanja,
ali i ličnu simboliku vezanu za Vašeg oca i prijatelje. Kroz pesme o izdaji i zločinima, vodite nas
putem bola. Da li je praštanje – dželatu, sudbini, sebi – konačni cilj tog puta?
Zoran Bognar: Bognarova molitva glasi: O Gospode Bože moj, o Sveti Arhangele Mihailo,
oprostite mi grehe moje… I ja sam oprostio sebi sve. I ja sam oprostio svima sve. Dajte mome
domu i mojoj porodici: mir, zdravlje i blagostanje. Oslobodite nas svake vrste boli: fizičke,
psihičke, duševne… Oslobodite nas svih negativnih energija i energetskih vampira, crne magije,
sekti, demona, kletvi… I dajte našim najmilijima, nedavno blagopočivšima mir u duši, spokoj i
osvetlite im njihove nove pute. Amin! Veliki je Gospod Bog! Veliki je Neimar Svih Svetova!
Veliki je Arhitekta Univerzuma!
Ova knjiga posvećena je nedavno blagopočivšim anđelima koji su činili moj mikrosmos: mom
rođenom bratu Ediju, mom najboljem prijatelju i venčanom kumu Siniši Mihajloviću, mom
najboljem prijatelju u esnafu Radivoju Šajtincu, mom krštenom kumu Uglješi Rajčeviću, mojim
prijateljima Dinku Tucakoviću, Miki Oklopu, Massimu Saviću, Žarku Lauševiću, Tomislavu
Marinkoviću… Mnogi od njih su zaista prerano otišli (sa nepunih ili sa svega 60 godina), a
Radivoj Šajtinac, Tomislav Marinković i moj otac su umrli u 77-oj godini, zato ova knjiga i ima
77 pesama… kao što je isto toliko pesama i imala jedna moja ranija knjiga „Insomnija, bele
noći“…
A kada smo kod opraštanja, znamo ko jedini može da oprašta, stoga vrlo često i govorim: ja
nisam Bog, ja sam samo Bognar… -
Vladimir Tomić: Posveta Vašim nedavno preminulim prijateljima i bratu daje zbirci srce. Da
li je teže pisati o smrti kada ona postane lična, kada dobije lice onih koje ste voleli, ili je upravo
taj bol izvor najdublje poetske istine?
Zoran Bognar: Mnogi bi rekli da je o smrti vrlo teško pisati zato što o njoj misle kao nečem
konačnom… Ja smrt ne doživljam kao poslednju stanicu ili konačnu sliku na kraju naših života…
Mnogi se ne bi složili, zato ću drugi deo odgovora nastaviti pesmom: Toliko mnogo knjiga je
napisano o smrti, toliko mnogo filozofskih rasprava, a šta na kraju krajeva čovek zna o njoj…
Nema pesnika koji se nije dotakao te teme, ali nema ni pesme koja nam je u celovitosti prikazala
smrt. Većinom su sve završavale sa pitanjima: „Postoji li nešto iza?“; „Postoji li život iza
života?“… Toliko mrtvih ideja, toliko mrtvih gradova, toliko mrtvih ljubavi, toliko mrtvih ljudi, a
mi ništa ne znamo o njima. Ostaje nam samo da nagađamo, da verujemo ili ne verujemo postoji
li stvarno nešto iza… -
Vladimir Tomić: U zbirci se nalaze i neke Vaše ranije pesme. Smeštene u ovaj kontekst, one
dobijaju novo, mračnije svetlo. Zašto ste se odlučili da ih ponovo oživite baš u knjizi o smrti? Da
li je ovo bio način da pokažete kako se značenje poezije menja sa životnim iskustvom?
Zoran Bognar: Meni vaše pitanje uopšte nije u koliziji… nije antipodno… Rekao bih da je ova
knjiga egzemplarni katalog mojih pesama o smrti (koja me je kao nepresušna i beskrajna
uzvišena tema oduvek provocirala i inspirasala)… -
Vladimir Tomić: Dizajn knjige suprotstavlja precizni časovničarski mehanizam i Dalijev
rastopljeni sat. Gde se između te dve slike – neumitnosti i subjektivnosti – nalazi Vaše shvatanje
smrti i vremena? Da li vreme zaista leči sve?
Zoran Bognar: Nije prvi put da pišem o gore navedenom u vašem pitanju. Pisao sam o tome i u
poemi „Protoklepsidra“ koja, doduše, nije zastupljena u knjizi „Sve su smrti (samo) deo našeg
sata“… Ko što rekoh za mene smrt nije poslednja, već samo jedna od stanica na Točku Večnog
Kruga… No, čovek kao emotivno-misaono biće uglavnom se boji nepoznatog i nedefinisanog jer
na tom tlu nije siguran i samopouzdan i onda u pomoć priziva velike, neopipljive i nevidljive sile
kao što su Bog i vreme… Čuli smo nebrojeno puta da je neko ko je doživeo veliku bol, bolest,
gubitak, tugu… rekao da vreme leči sve… A niko nikada nije pitao Vreme šta misli o tome… A da
jeste Vreme bi mu dalo verovatno neprihvatljivo bolan, ali i vrlo jednostavan i otrežnjujući
odgovor u vidu: Ništa ja ne lečim, ja samo prolazim… -
Vladimir Tomić: Ciklus „Razgovori sa ocem” je emotivno jezgro zbirke. Da li za Vas poezija
zaista otvara kanal za posthumnu komunikaciju, ili je ona pre svega način da se glasovi voljenih
sačuvaju od zaborava?
Zoran Bognar: Apsolutno verujem u takozvanu posthumnu komunikaciju. To ste mogli već
osetiti iz mojih prethodnih odgovora… a posebno iz pesme „Za mene ti nikada nećeš otići, oče“… -
Vladimir Tomić: U ciklusu „Dnevnik nesanice” ogolili ste svoj lični bol. Da li je postojala
pesma ili stih u ovoj zbirci kojeg ste se plašili da napišete? I da li Vas je pisanje o smrti na kraju
umirilo, ili je otvorilo nove ponore?
Zoran Bognar: Pisanje o smrti kao uzvišenoj temi je samo po sebi i uzvišeni čin. Ja volim svoju
bol koju sam osećao i svoju tamu kroz koju sam prošao…jer oni su prijatelji opominjači, a ne
duševni tereti… Svako od nas je dobio upravo onoliki krst koliki može poneti… ni manji, ni
veći… -
Vladimir Tomić: Proveli ste čitaoca kroz najdublji mrak – od vakuuma i urušavanja do
spoznaje da „Zemlja gospodari podzemljom”. Ipak, na kraju se mirite sa Crnim kosačem. Da li je
put kroz nihilizam neophodan da bi se stiglo do duhovnog mira?
Zoran Bognar: Blagosiljan sam spoznajom da je tama samo negativ svetlosti… Lux ex
tenebris… -
Vladimir Tomić: Nakon ove zbirke, koja deluje kao Vaš konačni rekvijem, postavlja se
pitanje: o čemu pesnik piše posle smrti? Da li je ovo kraj jednog velikog ciklusa i početak nečeg
potpuno novog?
Zoran Bognar: Pesnik posle takve teme zasigurno piše o novom rođenju… o Hodošašću Novog
Svetla… ili kako smo rekli u prvom odgovoru: ne – budi i umri, nego – umri i budi… najbolja
verzija sebe, najbolji što biti možeš… samim tim ćeš biti bolji ne samo tvojoj porodici,
prijateljima, društvu u kojem radiš i koje te okružuje, već i samom sebi… to je ta duhovna
evolutivna amplituda kroz dimenzije Točka Večnog Kruga…
Nema proizvoda u korpi.