Piše: Vladimir Tomić
Postoji jedan pogled na fašizam koji ne kreće od govornica, barikada ni zastava. Počinje u jednoj osunčanoj bašti, među gušterima i tišinom, u pogledu jednog dečaka koji, ubivši životinje, ne oseća moć, već ledeni talas usamljenosti. Tu leži srce Moravijinog Konformiste – ne u ideologiji, već u egzistencijalnom strahu, u detinjem kriku za saučesništvom: „Ubij i ti, da ne budem sam.“ Marčelo Kleriki, protagonist romana, nije rođen zločinac; on je samo dečak koji ne zna šta da radi sa svojom „različitošću“. I taj poriv, da je potopi u moru tuđe sličnosti, vodi ga pravo u naručje fašizma.
Moravija je napisao roman ne da bi analizirao fašizam spolja, već da bi ga razotkrio iznutra kao psihološku i moralnu strukturu običnog čoveka. Fašizam nije bio njegov glavni junak, već simptom. Junak je bio konformizam. Marčelo je oličenje prosečnog građanina – obrazovan, uštogljen, nesiguran, koji ne želi da bude izuzetan, već neprimetan. Njegova osnovna težnja nije moć, već mir, i veruje da će taj mir dobiti ako uspe da postane „kao svi“. Fašizam mu se nudi ne kao ideologija, već kao utočište, kao recept za zaborav.
Roman jasno pokazuje kako se prvi zločin ne događa kada Marčelo potpiše priključenje tajnoj službi, već mnogo ranije – u trenutku kada odlučuje da njegov lični greh može biti izbrisan kolektivnim saučesništvom. Njegova unutrašnja logika glasi: ako svi učestvujemo u zlu, ono postaje pravilo, postaje „normalno“. Ako svi ubijaju, niko ne ubija.
U tom svetu, osećaj krivice nije nešto što treba ispraviti, već sakriti. A najlakši način da se to postigne jeste brakom, karijerom, elegantnim odelima. Marčelo bira svoju ženu Đuliju ne uprkos njenoj banalnosti, već upravo zbog nje. Ona ne pita, ne zna, ne sumnja. Ona je scenografija njegove normalnosti, tapeta na zidu njegove samolikažirane svakodnevice. Njen smeh, njeni razgovori o zavesama i haljinama, čine da on deluje još „normalnije“. A što manje zna o njemu – to bolje. Nema pitanja, nema sumnji, nema ogledala. Samo tišina.
Ali pravi užas romana ne leži u Marčelovim postupcima – leži u načinu na koji on nikada ne prekoračuje granicu svesti. On ne preispituje zlo koje čini, jer ne vidi da ga čini. Sve je deo plana, sve je deo „službe“. On je samo zupčanik. I upravo tu se vidi dubinska tragedija ovog lika: u svom očajničkom pokušaju da ne bude „monstrum“, Marčelo postaje upravo to – čovek koji svesno bira pasivnost pred zlom, sve dok mu zlo nudi alibi da bude „kao svi“. On nije zlikovac u velikom stilu. On je činovnik zločina. A možda upravo takvi zločinci čine najveći deo istorijskih katastrofa.
Moravija je roman zamislio kao psihološki portret unutrašnje nemoći, a Bertoluči ga je pretvorio u vizuelnu studiju otuđenja. Film iz 1970. godine koristi modernistički narativ: fragmentisanu strukturu, igre senki, duplikata, snova, ne bi li prikazao kako je Marčelova svest rascepljena. On se kreće kroz prostor sa istom emocionalnom distancom s kojom ispunjava naređenja. Svaka scena u filmu, od plesa slepih do šume u Savoji, nije samo događaj već simbol, alegorija. Marčelo nije više samo osoba – on je figura u metafizičkom pejzažu.
Film dodatno potencira seksualnu i identitetsku konfuziju. Trauma sa Linom u detinjstvu, potisnuta i nerasvetljena, ne prestaje da ga progoni. Bertoluči sugeriše da su Marčelova želja za kontrolom, za redom, pa i za fašizmom, zapravo pokušaji da savlada unutrašnji haos. Konformizam postaje terapija, ali ne izlečiva – već samo potiskujuća. I zato, kad se režim sruši, ostaje samo praznina. Marčelo gubi sve – i „normalnost“ i svrhu. Njegova sposobnost da se preobrati, da optuži Lina pred gomilom, da odmah obuče novi politički kaput, nije znak preživljavanja, već konačne dezintegracije ličnosti. On je neko ko više nije niko.
U romanu, kraj je još brutalniji. Nema prilagođavanja novim okolnostima. Nema druge šanse. Marčelo gine, zajedno sa svojom ženom i ćerkom, pogođen savezničkim mecima, bez ikakvog dramatskog uspona, bez iskupljenja. To je Moravijina konačna poruka: bežanje od sebe ne spašava – ono ubija. I ne samo tebe, već i druge oko tebe.
Moravijin roman je istovremeno i filozofski i književni traktat. U liku Marčela Klerikija sublimirano je ono što Erih From naziva „bekstvom od slobode“ – čovek koji ne može da izdrži teret sopstvene individualnosti, pa se baca u zagrljaj struktura koje mu obećavaju rasterećenje. Konformizam, u toj postavci, nije greška, već egzistencijalna slabost. Marčelo ne bira fašizam iz uverenja, već iz straha. On ne želi da bude čovek – on želi da bude nevidljiv.
Zato „Konformista“ i danas ima snagu. Ne kao istorijski roman o fašističkoj Italiji, već kao pouka za svakog ko se makar jednom zapitao da li je lakše prikloniti se nego stajati sam. Marčelo je tragičan ne zato što je izabrao pogrešnu ideologiju, već zato što nikada nije imao hrabrost da bira sebe. I možda se upravo u toj bojažljivosti, u toj potrebi da neko drugi preuzme odgovornost, krije koren svakog velikog zla.
Fašizam, u Moravijinom čitanju, ne dolazi samo s vrha – on klija odozdo, u ćutanju, u želji da ne budemo prvi koji će reći „ne“, u potrebi da ne budemo različiti, makar to značilo i da učestvujemo u zločinu. A sve je moglo da bude drugačije, da je neko, jednog dana u bašti, rekao tom dečaku: „U redu je što se plašiš. U redu je biti drugačiji.“ Ali pošto nije bilo nikog, Marčelo je izabrao da se sakrije – i nestao je
Nema proizvoda u korpi.