Saša Andrejević: Arhitekta koji gradi i razgrađuje svetove (Intervju)

Reč urednika: O autoru i njegovom stvaralaštvu

Postoje pisci koji strpljivo grade svetove i oni koji ih sistematski razgrađuju. Saša Andrejević, autor zbirke priča Uslojavanje, čini oboje istovremeno. Imao sam čast da 26. januara u beogradskom „Parobrodu“ moderiram promociju njegovih dela i tom prilikom se uverim u nešto što je danas, nažalost, postala retkost – Saša je čovek izuzetne ljubaznosti, jedna od onih prijatnih i svetlih ličnosti čija neposrednost odmah osvaja.

Njegova književna putanja je impresivna. Krenuvši od lirske sete u poemi (Ne)mirni dani na Alfami, preko oštrog, filozofskog reza u zbirci Raslojavanje, Andrejević u svom najnovijem delu, Uslojavanje, suvereno spaja te dve krajnosti. On nas vodi kroz kafkijanske lavirinte birokratije, hemingvejevsku minimalizam i furiozne tokove svesti, dokazujući da je majstor forme koji se ne boji da eksperimentiše interpunkcijom ili pseudo-dokumentarnom mistikom.

U Uslojavanju, centralna tema je nestajanje identiteta – trenutak kada čovek biva izbrisan administrativnom greškom ili sopstvenom voljom. Ipak, Andrejević nas ne ostavlja u ništavilu. Iza svih slojeva, on nam ostavlja ono najdragocenije: slutnju i neuništivu potrebu za smislom.

U razgovoru koji sledi, pokušali smo da dešifrujemo te slojeve i otkrijemo kako arhitektura, Lisabon, misticizam i obična ljudska sudbina grade univerzum jednog od najzanimljivijih glasova savremene domaće proze.

1. Vladimir Tomić: U „Alfami” dominira lirika sećanja i putnik-sanjar, a u „Uslojavanju” rez, apsurd i brisanje identiteta. Kako se dogodio taj prelaz?

Saša Andrejević: Životom. Ili jednostavnije – starenjem.

Zbirka Mirni dani na Alfami nastala je početkom devedesetih, tačnije od 1992. do 1996. godine, i pisana je u specifičnom vremenu. Pod „vremenom“ mislim na prelamanja koja su se tada događala meni lično, zemlji i gradu u kome sam rođen, ali i Portugaliji – mojoj budućoj domovini. U to vreme Lisabon je tek počinjao da otkriva Evropu. Okrenut ka svojim kolonijama i još uvek zatvoren, primio je nas emigrante otvorenog srca.

U svetu bez interneta i mobilnih telefona, živeći kroz knjige pustolovina i umetnost, susret sa nepoznatim otvarao je vrata novih svetova. Skupljajući se po lokalnim taškama Alfame i Bairo Alta, otkrivali smo Pesou, Gareta i Kamoiša. Sećali smo se „Izgubljene generacije“ Hemingveja, Paunda, Ficdžeralda; svih onih moreplovaca koji nisu uspevali da otplove nikuda. Kada se na to nadoveže mladost, nostalgija i mentalno razaranje otadžbine, jasna je ta veza sa lirikom sećanja. Čak je i sam naslov zbirke praktično omaž Henriju Mileru i njegovim emigrantskim danima na Klišiju.

2. Vladimir Tomić: Da li je „Alfama” bila način da „arhiviraš” emociju pre nego što pređeš u hladniju, filozofsku prozu?

Saša Andrejević: U procesu pisanja, kao i u svemu što radite, sazrevate tokom stvaranja. Poezija je, po mom mišljenju, najhermetičnija forma; ona jedina nudi mogućnost potpunog utapanja u emocije i najbolje ih prenosi. Ali ono što obeležava život je njegova periodičnost. Jednom završeno poglavlje ne ostavlja prostor za dalju eksploataciju. Jednom presušen izvor više ne daje vodu. Tako je i ova zbirka arhivirala emocije tog perioda, ostavljajući ih zauvek tamo gde su nastale – na svojim stranicama.

3. Vladimir Tomić: Po struci si arhitekta: da li priče gradiš kao građevine ili ih „uslojavaš” dok ne dobiju oblik?

Saša Andrejević: To je odlično pitanje na koje ni sam nemam sasvim jasan odgovor. U arhitekturi je Luis Saliven, predstavnik čikaške škole, uspostavio maksimu „Forma sledi funkciju“, što znači da oblik dolazi kao posledica namene. Kasnijih godina se pojavilo suprotstavljeno mišljenje – da funkcija treba da sledi formu. U svojim pričama koristim oba načela. Nekada imam jasan cilj i onda na taj „kostur“ dodajem meso i gradim priču, dok nekada krenem od jedne jedine reči ili rečenice i idem dokle me put odvede.

4. Vladimir Tomić: Priča „Pijac” teče kao bujica, bez klasične interpunkcije. Šta si hteo da uhvatiš tim ritmom?

Saša Andrejević: Pisanje bez interpunkcije može delovati kao stilska vežba ili pomalo pretenciozan čin koji čitaocu stvara problem. Međutim, postoje situacije u kojima ne postoji drugi način da verno prenesem stanje duha osobe koja govori. Takvi iskazi moraju biti u prvom licu. Postoje ljudi koji u svojim dugačkim monolozima jednostavno ne dozvoljavaju vazduhu da se udahne; ne ostavljaju mesta za zarez, a kamoli za tačku. U takvim slučajevima interpunkciji nema mesta. Ubacio sam samo tri tačke na početku, kao znak da smo mi, čitaoci, uleteli u već započet razgovor. Svako od vas je sreo junake ove priče ako je ikada otišao na pijacu. To su oni što stoje uz limene kioske i ispijaju „unučiće“. Mislim da ih i sada možete naći na Bajloniju, prekoputa Bitef teatra.

5. Vladimir Tomić: Nestajanje je stalna tema tvojih dela. Da li je ono poraz ili jedini čin slobode?

Saša Andrejević: Dilema je jasna: svet koji se raslojava pred tvojim očima, uprkos svim naporima, ne možeš ponovo „uslojiti“, sastaviti i naterati na smisao. Otuda se čini da je nestajanje jedini način opstanka. Ali to je samo jedno gledište. S druge strane, moj svet je unutrašnji svet u kome nema pobednika i pobeđenih, već samo i jedino – oslobađanje. Ako ste gledali film Veliko plavetnilo, sve će vam biti jasno.

6. Vladimir Tomić: Birokratija kod tebe često deluje kao ontološki košmar. Zašto ti je sistem toliko važan antagonista?

Saša Andrejević: Birokratiju i sistem smatram najvećim neprijateljima duha. Zloupotreba sistema je zlo koje ne dozvoljava prostor za nezavisnost. Definicija sistema je da budete deo njega. Svako iskakanje, svako nepripadanje je neprimereno i kažnjivo. Svako uniformisanje je, za mene, košmar.

7. Vladimir Tomić: U završnici uvodiš Postulatore i Al Saliha kao pseudo-dokumentarni okvir. Koliko ti je važno da pomeraš granicu između fikcije i „istine”?

Saša Andrejević: I sam kroz priče tražim odgovore na to pitanje: šta je zapravo fikcija, a šta istina? Čak i naše sećanje na proživljeno predstavlja svojevrsnu fikciju. Kod „Postulatora“ je sve, osim imena i godina rođenja i smrti, istina – gradovi, škole, istorijski okviri, pa čak i tragični događaji. Al Salih, kao sufijski mistik, sušta je suprotnost onome što oni predstavljaju. Njihovo spajanje u Uslojavanju predstavlja sponu koja je naizgled nemoguća, a ipak ostvariva. I kod Al Saliha je sve istinito, osim što sam mu dao mogućnost da se, kao u Velikom plavetnilu, odvoji od užeta i nestane. Ako su oni izmišljeni, onda ni ove priče ne postoje.

8. Vladimir Tomić: Da li „Uslojavanje” vidiš kao knjigu o nemogućnosti povratka na staro?

Saša Andrejević: Nema povratka na staro. Nikada i nigde. Ukoliko i pomislite da ste se vratili, to je samo privid. Možete se vratiti na svoju plažu i uskočiti u Dunav misleći da ste na istom mestu, ali to više nije ista voda.

9. Vladimir Tomić: „Spektroskopija nule” problematizuje slavu knjige koja ne postoji. Da li je danas priča o delu postala važnija od samog dela?

Saša Andrejević: Svakako. Danas delo, ukoliko se o njemu ne priča, praktično i ne postoji. Povodom „Spektroskopije nule“ moram pomenuti jednu svoju „buduću autobiografiju“ – priču koja verovatno nikada neće biti objavljena. Reč je o čoveku koji u penziji odlučuje da postane „Sit-down tragičar“, jer nije dovoljno duhovit za Stand-up. Na premijeri, pod reflektorima, on jednostavno počne da plače. Publika se polako umiruje i na kraju cela sala plače sa njim. On postaje slavan. Njegovo ćutanje u emisijama uzdiže ga na nivo kulta. To je trajalo sve dok samog sebe nije ubedio u tu ulogu. Osokoljen novim „ja“, odlučio je da podeli savete i pouke – i progovorio je. Tu je bio kraj.

10. Vladimir Tomić: U priči „Izbor” stoji: „I dalje mi ostaje mesec.” Da li je to tvoja ključna poruka – da postoji neuništiva tačka oslonca, makar bila samo slutnja?

Saša Andrejević: Ključna svakako nije, ali je jedna od osnovnih.