USLOJAVANJE – Saša Andrejević

Postoje pisci koji strpljivo grade svetove, nudeći nam čvrsto tlo pod nogama, i oni koji te svetove sistematski razgrađuju, primoravajući nas da preispitamo ono što smo mislili da znamo. Saša Andrejević, u svojoj zbirci priča Uslojavanje, čini oboje istovremeno. On nas uvodi u lavirint sa dvosmislenom porukom koja nas ostavlja u nedoumici: da li smo zarobljeni bez nade za izlazom, ili je rešenje upravo na mestu koje deluje kao konačna propast – u samom središtu ruševina. Da bismo u potpunosti razumeli dubinu i zrelost ovog dela, neophodno je osvrnuti se na književnu putanju koju je autor prešao u svojim prethodnim ostvarenjima. Taj put započinje lirskom setom poeme (Ne) mirni dani na Alfami, gde se kroz obraćanje odsutnoj ljubavi gradi arhetipski lik osamljenog putnika, mornara i sanjara, čiji je unutrašnji svet satkan od nostalgije i sećanja „jačeg od kiše”. Taj emotivni, ispovedni sloj zatim biva suočen sa intelektualnim rezom u zbirci Raslojavanje, gde
autor napušta lirski izraz i okreće se oštrijem, ciničnijem i često apsurdnom filozofskom propitivanju. Centralna tema postaje raspad – identiteta, jezika, morala i same stvarnosti, a uvođenjem metanarativnog okvira o Postulatorima, fiktivnom tajnom društvu, postavlja se temelj za složenu književnu igru koja svoj puni izraz dobija upravo ovde.

Ono što zbirku Uslojavanje čini izuzetnim književnim iskustvom jeste autorova zavidna sposobnost da sa suverenom lakoćom spoji i nadgradi ova dva modusa. Zbirka pulsira u širokom rasponu, krećući se od kafkijanske satire o pojedincu zarobljenom u birokratskom košmaru, kao u pričama
„Lakrdija” i „Projekat”, do gotovo poetskih, nadrealnih parabola o bekstvu i transcendenciji u „Osuđeniku na smrt”. Nostalgični putnik iz (Ne) mirnih
dana na Alfami ponovo se javlja u pričama kao što su „Razbacane reči” ili „Krštenje”, ali je njegova seta sada obojena egzistencijalnim beznađem iz
Raslojavanja. Andrejevićev pripovedački zamah ne poznaje granice: on nas vodi na bojno polje u minimalističkoj, gotovo hemingvejevskoj crtici „Jednina”, da bi nas odmah potom bacio u nezaustavljivi, jezički furiozni tok svest pripovedača iz priče „Pijac”. Upravo u toj priči, autor pokazuje vrhunsko majstorstvo, koristeći odsustvo interpunkcije ne kao puki eksperiment, već kao jedini mogući način da se dočara autentični, grozničavi ritam misli i govora jednog sveta i jednog čoveka.