RASLOJAVANJE – Saša Andrejević

Saša Andrejević – RASLOJAVANJE –

U personifikovanim pričama koje udišu život jednom biciklu, ljubav jednoj sijalici i mraku, i društvenu zbilju jednoj terasi na kojoj žive limun, pomorandža i nektarina zajedno sa orhidejom, data je metafora života u svojoj suštini, u esenciji njegovog pulsiranja. I u svakoj od njih po jedno malo raslojavanje duše u spoznaji sveta sa svojim surovostima i večitim borbama da osvojimo ono što nam je neophodno, provlačeći važnu istinu da samo zajedništvom i celinom, nasuprot razdvajanju, raslojavanju i deljenju, možemo ostvariti nešto najbliže sreći i spokoju. Posebno mesto u zbirci zauzimaju reči. One se u čoveku skrivaju ponekad nesređene, ponekad sasvim uređene, ali kada ih treba izgovoriti, one gube smisao i vrednost, zatrpavaju ih gestikulacije i interpunkcije pa tako polako prestaju da se izgovaraju i ostaju natrpane da trule i tako toksično nagomilane razdvajaju um od tela. Upravo ovim segmentom knjige pisac pokazuje sav modernizam koji damara u njegovom pisanju tako što sapinjući reči u likove on odjekuje višeznačnošću, jer u podsvesti samih junaka njegovih priča izranjaju najvažnije neizrečene poruke: da je čovek osuđen da bude slobodan, da ga od spoznaje apsurdnosti sveta ne čuvaju očaj, ništavilo, strah i smrt već ironičan stav prema životu koji potire njegovu izgubljenost u otuđenom okruženju i traganje za smislom kroz borbu: „Spasimo reči da bi one spasile nas…“ Na taj način spoljašnji motivi romana koji odišu tamom, apatijom i zaranjanjem u grotlo sopstvenih uzburkanih strahova i misli potiru sami sebe, čak i onda kada tri od četiri lika, osnivača postulatora, završavaju nasilnom smrću samo zato što su govorili ono što nisu smeli, a čiji se citati poput neprimetnog ali životno važnog korenja pod zemljom granaju kroz zbirku. U njima kao životni sokovi kruže upravo reči, koje su se izgovorile, izbacile, odstranile iz truleži i mraka straha od govora. Koje su zaplovile kroz etar i svet i, ma koliko da su govornici očigledno žrtvovani, jednom izrečene zauvek su zapečatile svoj povratak nazad u besmisao neizgovorenosti, uzdržanosti i uzmucanosti. Jer jedino je otvaranje puta borbi siguran lek protiv rastakanja uma, duše, društva i sveta.