Zamislite dvorište u kojem se, na prvi pogled, ne dešava ništa spektakularno, a zapravo se u njemu odvija čitava istorija sveta u malom. Upravo tu nas vodi roman Jato Nikice Banića, poslednji ponosni nosilac nagrade „Zlatni hrast“ za roman pre nego što smo okrenuli novi list sa konkursom Romanopolis. Glavni junak ove priče ima dvanaest godina i tvrdi da je već odrastao. Ta njegova tvrdnja nije dečji hir, već odbrambeni mehanizam dečaka čiji su roditelji, kako on kaže, otišli „Tamo“, ostavljajući ga da se sam suoči sa svetom.
U toj samoći, on sagovornike pronalazi tamo gde ih mi, u svojoj užurbanosti, retko tražimo. Njegovo društvo postaju jedan stari bicikl, očeve cipele koje pamte korake, i naravno – jato. Ali, nemojte da vas zavara perje. Banićevi junaci, iako kljucaju kukuruz, nose u sebi sve one osobine koje svakodnevno srećemo na ulici ili poslu. Tu je Crveni, petao koji mora da bude glavni i čiji ego ne trpi konkurenciju. Tu je Starina, mudar ali nemoćan pred vremenom koje gazi njegovo telo. Tu su Malena i Pegava, koje nas podsećaju na ranjivost i radost trenutka. Posmatrajući njihove svađe, hijerarhiju i solidarnost, mi zapravo gledamo u ogledalo sopstvene zajednice.
Ova knjiga nas uči jednoj važnoj, često zaboravljenoj veštini – posmatranju. Pisac spušta „kameru“ nisko, do same zemlje, terajući nas da ozbiljno shvatimo dramu jednog običnog dana u kokošinjcu. Kada pas lutalica prekine život koke Brzonoge, to nije samo biološki kraj jedne životinje, već prva velika lekcija o gubitku i neumitnosti smrti sa kojom se taj dvanaestogodišnji „odrasli“ dečak mora nositi. Nema ulepšavanja, nema Diznijevih filtera. Život je ovde prikazan kao smesa blata i zvezda, surovosti i neizmerne nežnosti.
Jato je savršen most ka našoj novoj eri Romanopolisa jer postavlja visok standard iskrenosti u pripovedanju. Ono nas podseća da dobra književnost ne mora da viče da bi se čula. Ponekad je najsnažnija poruka sakrivena u tišini dvorišta, u razgovoru sa predmetima koji nas okružuju i u shvatanju da smo svi mi, na kraju dana, deo nekog svog jata koje nas čuva, ali i definiše. Ovo je roman koji se čita polako, jer svaka stranica traži da zastanete i zapitate se koliko ste pažljivi prema svom okruženju i da li ste, u žurbi da odrastete, zaboravili da se igrate.
Redakcija Nove nove Poetike
Nema proizvoda u korpi.