Roman „Jato“, autora Nikice Banića, ostaje zabeležen kao poslednji dobitnik nagrade „Zlatni hrast“ za roman, pre nego što je ova prestižna titula ustupila mesto novom konkursu „Romanopolis“. „Jato“ je knjiga koja naizgled govori o životu na seoskom dvorištu, ali kroz perje i kljunove progovara o mnogo dubljim temama: odrastanju, gubitku i onom neizrecivom „Tamo“.
Povodom nagrade i same knjige, Redakcija Nove Poetike razgovarala je sa autorom o mikrokosmosu njegovih junaka, granicama između sveta dece i odraslih, i tišini koja prethodi svakom pravom razgovoru.
Pred vama su odgovori koji otkrivaju šta se krije iza ograde ovog neobičnog dvorišta.
O mikrokosmosu i društvenoj hijerarhiji
Nova Poetika: Vaš kokošinjac neodoljivo podseća na ljudsko društvo u malom. Imamo Crvenog koji vlada strahom i egoizmom, Starinu koji nosi mudrost i nemoć, i Plašljivka koji traži svoje mesto. Da li je „Jato“ zapravo socijalna studija zamaskirana u perje i da li mislite da svaka ljudska zajednica, neminovno, mora imati jednog „Crvenog“ da bi opstala na okupu?
Nikica Banić: To je legitimno čitanje, ali samo jedno od mogućih. Donekle se dodiruje sa onim što ste rekli, međutim, dok sam pisao, ni u jednom trenutku nisam razmišljao o „Jatu“ kao o alegoriji ljudskog društva. Zato ne bih rekao da je to socijalna studija, kamuflirana bilo čim.
Reč „kokošinjac“ često koristimo podrugljivo, ali u ovom slučaju ona ne stoji. Moje jato ne živi u kokošinjcu. Ono živi u produženom dvorištu, na dva i po ara, slobodno, od jutra do prirodnog mraka. Na spavanje odlaze u predvorje kotobanje, na visinu od tri metra – jer, iako nisu ptice letačice, ne mire se s tim. Svako ima svoje mesto i među njima postoji izvestan red, pa čak i sklad.
Naravno, ima i sukoba. Tuče petlova dešavaju se u proleće i leti, dok se hijerarhija ne uspostavi. Tada se bore žestoko, budu krvavi od kreste do uzengije. A onda – sve staje. Povuku se, očiste i nastave kao da se ništa nije dogodilo. Jato ima glavnog petla. To je najjači i najpametniji, onaj koji prvi prepozna opasnost. Surovi su prema iznemoglom, ali ne iz zlobe, već zato što instinktivno odbijaju smrt.
U našem jatu nema klanja. Svako završi prirodnom smrću. Tada ga odnesem biciklom u široka polja. Tamo imam nemi dogovor s orlom. Posle nekoliko dana ostane samo perje. Orao ga odnese i nastavi da leti njegovim krilima po nebu. Dugo. Orla niko ne dira – on nema neprijatelja.
O fenomenu „preranog odrastanja“
NP: Glavni junak, dvanaestogodišnji dečak, odlučuje da je „odrastao“ onog trenutka kada roditelji odu „Tamo“. On preuzima rituale odraslih – kuva bećarac, brine o računa za struju, „šiša“ biljke. Da li je u ovom romanu odrastanje prikazano kao prirodan proces ili kao odbrambeni mehanizam usamljenog deteta koje kroz igru uloga pokušava da kontroliše svet koji ga plaši?
Nikica Banić: To je njegova potreba, kao, uostalom, i potreba svakog deteta. Taj dečak zaista postoji; danas puni sedamnaest godina. Otkad je progovorio, više ga ne zovem imenom, već „Veliki čoveče“. Verujem da dete vrlo rano, već oko treće godine, iskristališe svoju prirodu. On je, nažalost, veliki emotivac, a to u ovom vremenu nije lako. Kao da je trebalo da se rodi i živi u nekom ranijem veku. To, naravno, ne znači da se neće snaći u životu – snaći će se, makar u svakodnevici.
Problem nastaje kada roditeljske brige nema i kada su deca prepuštena sama sebi. Ali isto tako nije dobro ni kada je pritisak prevelik: kada se meri svaki korak i svaki postupak, kada se zahteva previše, kada se dete stalno „cima“. Odrastanje ne trpi ni prazninu ni stegu – ono traži meru.
O unutrašnjem podstanaru – „Drugom Ja“
NP: Kroz ceo roman dečak vodi intenzivne dijaloge sa svojim „Drugim Ja“. Taj glas je često ciničan, realan, opominjući – on je glas razuma, ali i glas roditelja koji nisu tu. Koliko je to „Drugo Ja“ neophodno za mentalno sazrevanje, a koliko je ono zapravo teret koji nas sprečava da uživamo u bezbrižnosti detinjstva?
Nikica Banić: Detinjstvo ne mora nužno biti bezbrižno. Važno je da se u taj svet igre – a igra je jedina istinski bezopasna stvar u životu – ne upliću odrasli. Bitno je da oni budu iznad dece, poput neba: da ih čuvaju, nadgledaju i da njihovo oko ne šalje opasne UV zrake.
Kad smo već kod razgovora, moram da primetim da danas vrlo malo razgovaramo jedni s drugima. Malo se viđamo. To se, međutim, ne može reći za naše Jato. Mi se razumemo, iako ne govorimo istim jezikom. Ja ne umem da govorim njihov jezik, bar za sada, ali ih razumem. I to njihovo, koliko mogu, prenosim u ljudski govor.
O samoći i razgovoru sa predmetima
NP: Vaš junak ne razgovara samo sa životinjama, već i sa predmetima – starim biciklom koji se ljuti što je u korovu, očevim cipelama, kalendarom, kestenom. Da li ovaj panteistički pristup (gde je sve živo) dolazi iz dečje mašte ili je to, kako bi rekao Markes, izraz „samoće koja traži sagovornika po svaku cenu“?
Nikica Banić: Ovo pozivanje na Markesa mi se veoma dopalo. Samoća zaista traži sagovornika, ali ne po svaku cenu. Mada je istina – i uverio sam se u to – nisam mogao izbeći ono što se stvarno dogodilo. S druge strane, gubitak i smrt su neminovnost. Zašto bismo izbegavali činjenicu da život nudi i sreću i tugu?
Čak se smatram idealistom i verujem da svako od nas podjednako nosi i jedno i drugo. Samo što ne odlučujemo kada će doći sreća, a kada tuga. I pogrešno nas uče od malena da treba da budemo samo srećni.
Usamljenost je u početku kao veliki prazan džak. Vremenom se puni, i kada dođe trenutak da se isprazni, i duša i telo podjednako priđu. Desi se da čovek zaćuti i ne razgovara ni sa kim. Pri prvom razgovoru sa tim čovekom, sabesednika spopadne mnoštvo misli koje se oslobađaju dugog ćutanja. Tek posle toga može da se vodi razgovor koji priliči susretu.
O smrti u bajkovitom okruženju (Slučaj Brzonoge)
NP: Iako roman odiše toplinom, niste pobegli od surovosti. Scena u kojoj lovački pas ubija koku Brzonogu je brza, krvava i konačna. Zašto vam je bilo važno da u ovu „pastoralnu“ priču uvedete smrt i gubitak, i kako dečak, koji tvrdi da je odrastao, zapravo procesuira taj prvi susret sa nestajanjem?
Nikica Banić: Knjiga „Jato“ zasnovana je na istinitim događanjima. Ova scena sa kokom se zaista desila, a ja sam je samo umetnički prilagodio. Ništa ne može biti ubedljivije od onoga što se samo po sebi ponudi. Nepošten bih bio prema Jatu da nisam tu scenu ubacio.
Dečak nije od onih koji se ranije štite, sklanjaju ili zatvaraju oči pred stvarnošću. Nekad ne gledati može biti opasnije nego gledati. Dečak odrasta uz smrt i gubitke – to je način na koji uči da se nosi sa svetom.
O misterioznom pojmu „Tamo“
NP: Roditelji u romanu odlaze „Tamo“. Za dete, „Tamo“ je strašnije od bilo koje konkretne lokacije jer predstavlja potpunu neizvesnost i odsustvo. Na kraju saznajemo da su oni sve vreme bili tu, prihvatajući njegovu igru. Da li je „Tamo“ metafora za emotivnu udaljenost koju deca ponekad osećaju prema svetu odraslih, čak i kada su fizički prisutni?
Nikica Banić: Odgovorio bih indirektno: ni u jednom trenutku nisam mislio da pišem knjigu za decu, niti smatram da su moje „kokice“ niže vrednosti od čoveka. Svi smo isti. U vreme pisanja romana „otišla“ su mi oba roditelja. Kada sada pogledam unazad, pomislim da je to možda uzrokovalo pojam, termin „Tamo“.
Za mene to nije ništa novo. Navikao sam na to, jer smrt, bilo teška ili vedra, prisutna je u mojim redovima od samog početka pisanja. Ne bih želeo da pomislim da se deca emotivno udaljavaju od roditelja; pre bih rekao da to čine druge sile svakodnevnice.
Poruka za budućnost
NP: Jato zatvara krug kao poslednji dobitnik „Zlatnog hrasta“ za roman. U knjizi kažete: „Jato nije jato, ako nije na okupu.“ Koju poruku o zajedništvu i književnosti ovaj roman ostavlja kao zavet budućim piscima i čitaocima Nove Poetike?
Nikica Banić: Nisam vičan porukama. Ali kad ste me već pitali, moram priznati da je „zavet“ krupna reč. U mom rečniku je takva da iza nje, vredno njenog društva, ne mogu ništa napisati.
Mladim piscima mogu da kažem: pišite i ne odustajte; pišite za sebe, a doći će vreme kada će neki izdavač primetiti rukopis i objaviti ga. Tada knjiga postaje svačija, a autora – nimalo. A čitaocima bih poručio: budite kao moje jato. Kada se uveče zavuku u krevet, neka bar pomisle koliko je lepo u tom Jatu.
Nema proizvoda u korpi.