Reč urednika:
„Besprizori asfalta, prizori sna“ počinje kao igra reči, a brzo se pokaže kao dijagnoza: svet je sve vidljiviji (svuda kamere, ekrani, feed), a sve manje stvarno viđen. Ana Bretšnajder tu kovanicu ne koristi kao ukras, nego kao naziv za sivilo koje se širi i spolja i iznutra: asfalt kao materijal i kao mentalitet, „besmrtnost“ onoga što gazi prirodu, ali i navika da, u toj uniformnosti, polako gubimo sopstvenost.
U urbanim pesmama njen grad prevazilazi kulisu; grad je ovde biće koje diše na škrge betona. U „Zelenog žedna“ beton se ukazuje kao atmosfera („U čeljustima oblaka / beton.“), kao zagrljaj („U zagrljaju betona / grad.“), ali i kao unutrašnja ruševina: „U samoj duši / beton se ruši. / I opet u krug.“ Taj krug je ključan: nije to jednokratna „ekološka“ poruka, nego ponavljanje istog obrasca, ritual vraćanja u tvrdo, čak i kad znamo da nas tvrdo ubija. U „Letnjem algoritmu“ humor je gorak i precizan: voda na česmama „poji uzavreli beton“, a rečenica „Jer drvo je samo / prevaziđeni incident.“ zvuči kao službena objava nekog budućeg gradsko-urbanističkog odeljenja koje je već ukinulo fotosintezu.
Kad zbirka postane tamnija, ona to radi bez teatralnosti. „A posle nas panjevi“ je pesma koja ne moralizuje, nego zapisuje anatomiju našeg samouništenja: „Naša glupost doseže / do grana najvišeg drveta“, a „Roršah u preostalim godovima“ poziva na suočavanje sa „besvešću“ i onim minimumom razuma „koliko ga i sam panj ima“. I onda ona rečenica koja zvuči kao hladna kosmička presuda: rat protiv šume „nema pobednika“ i završiće se „kad nam kosmos / iščupa poslednje korenje“ – uz cinično postavljeno pitanje: „Ako uopšte stignemo / da zaplačemo.“ U intervjuu ona to imenuje kao „apokalipsu empatije“, i zapravo je to možda najtačniji opis: nije katastrofa samo u ugljen-dioksidu, nego u tome što smo se navikli na tuđe i sopstveno odumiranje kao na šum u pozadini.
Ali, zbirka nije monohromna. Njena velika prednost je što „prizori sna“ nisu bekstvo u maglu, već drugi registar realnosti – onaj koji još nije kolonizovan. U „Molitvi jednog drveta“ asfalt je „svemoguća aždaja“, a grane rastu pod „betonskim oblacima“ koji grle samo „’š’ od šume“. Ta dosetka nije samo dosetka: ostao nam je zvuk, slovo, šapat, ono minimalno – i pitanje da li smo spremni da ga čujemo.
U porodičnom ciklusu, Bretšnajder pokazuje nešto što se ređe sreće: nežnost koja nije patetična. Otac „inženjer“ nije karikatura razuma, nego dokaz da su preciznost i mašta kompatibilne. „Čvrga“ nosi i autoironiju i zahvalnost: „zbog tebe sam upisala / prirodno-matematički smer… / a verovala sam da su dva i dva / ništa manje nego pet“, pa onda roditeljsko popuštanje koje je zapravo ljubav: „pustio si me na glumu“. Oseća se scenski ritam, oseća se umeće da se u jednoj slici promeni svetlo.
Strah od odrastanja u ovoj knjizi nije infantilnost, nego otpor prema sistemu koji od čoveka pravi asfalt: ravan, upotrebljiv, zamenljiv. „Bezobrazluk bezbrižnosti“ vraća dvorište, traktor, lubenice, bunar, i onda preseče: „A zaboravili smo / i kako da porastemo… ona gde je puna škola đaka, / a niotkuda vrata.“ To je jedna od onih slika koje ostaju da stoje u glavi kao znak upozorenja: obrazovanje bez izlaza, odrastanje kao hodnik bez vrata.
A onda dolazi humor – ne kao „šala“, nego kao poslednja linija odbrane od entropije. „Mogući ishod“ je, po mom ukusu, jedna od najživljih pesama u rukopisu: budućnost se ne opisuje kroz naočare na koje se seda, ključeve koje mačka ukrade, i legendarni detalj „bez ražanog hleba, / a sa tri majoneza“. I završnica je brutalno nežna: „ja ću, dragi moj stari, / samo crći od smeha.“ Slično radi i „Pismo svekrvi“, gde se roditeljska svakodnevica pretvara u inventar čuda – i tu se vidi da je smeh zapravo taktika preživljavanja, a ne beg od ozbiljnosti.
„Besprizori asfalta, prizori sna“ je zbirka koja se ne dodvorava ni urbanom cinizmu ni prirodnjačkom lamentu. Ona zna da je asfalt stvaran, moćan i često „besmrtan“; ali zna i da je san možda jedino mesto gde još možemo da sačuvamo razliku, sopstveno lice, sopstveni ritam. I zato ova knjiga deluje kao tiha pobuna: ne podiže transparent, nego vraća čulo; ne viče „spasimo planetu“, nego pita gde nam je nestala sposobnost da uopšte vidimo.
Vladimir Tomić, nova NOVA Poetika
Intervju sa Anom možete pročitati ovde.
Nema proizvoda u korpi.