Manevar insek(a)ta: o poeziji, ubodima i preživljavanju (razgovor sa Goranom Radojičićem)

Goran Radojičić je autor iz Nikšića, koji je na našem konkursu „Zlatni hrast“ osvojio treće mesto za knjigu poezije „MANEVAR INSEK(A)TA“.

Osvrt

Piše: Vladimir Tomić

„Manevar insek(a)ta“ Gorana Radojičića je rukopis koji se ne trudi da bude „velika knjiga“, a upravo zbog toga deluje ozbiljno: on zna da se epika našeg vremena najčešće skriva u sitnim pokretima, u mikroskopskim premeštanjima bola i nežnosti, u kućnim predmetima i životinjama, u stidu, u telu, u jeziku koji se sapliće o svakodnevicu. Ovo je poezija koja polazi od malih bića i malih života, ali ne da bi ih umanjila, nego da bi pokazala koliko je „malo“ često jedini iskren oblik opstanka.

Već sam naslov otkriva ključ rukopisa: „manevar“ kao preživljavanje, kao taktika, kao dribling u tesnacu; „insek(a)ta“ kao dvostruka igra – insekata koji traju kratko, ubadaju poslednji put, bivaju zgaženi ili sprženi, ali i „akta“ (dosijea, zapisnika, dokaza) u kojima se čuva trag o krhkosti. Zagrada oko slova kao mala rana na reči: ubod u samom nazivu, sitna infekcija smisla koja se širi kroz celu zbirku. I u toj logici, završna pesma „Posljednji manevar insekata“ deluje kao manifest: lepota kasnog septembra, gašenje leta i ona gotovo aristokratska tuga kraja, gde insekti „znaju dobro“ prokletstvo ciklusa i čuvaju „zadnje ubode… za posebnu ruku. / Ruka koja piše“. Time se ceo rukopis presavija nazad na sebe: pisanje kao mesto ranjivosti, ali i kao jedina odbrana koja nije beg.

Radojičićev dar je u tome što ne pravi od svega „veliku priču“, a ipak stalno dotiče veliki napon. U „Džonsonu“ (olinjalom „polu bernardincu“, „odlazećem vladaru kvarta“) vidi se jedna od najlepših strategija ove knjige: saosećanje bez patetike. Pas koji „sve manje biva psom“, koji više ne reaguje ni na ljudsku nežnost, ali i dalje sanja – i to sanja svoju sahranu sa počastima, mural, stihove, drugi život kroz pamćenje. U tom portretu ima i tuge i ironije, ali pre svega ima osećaja da je „zaborav“ najokrutniji oblik nasilja nad živim bićem. To prevazilazi psa po sebi; to je i figura svakog čoveka koji je bio „omiljen od svih“, pa se polako povlači iz sveta, sa sve manjim razlogom da laje.

Zbirka je puna takvih premeštanja: životinje, predmeti, mali rituali iznenada postaju metafizički instrumenti. „Vunena čarapa“ ne predstavlja komfor, nego gotovo talisman protiv stvarnosti: čarapa „ispravlja zglobove iščašene stvarnošću“, „masira drvena stopala“, a onda demon „pokvari idilu“ i životinja na nogama zalaje na nevidljivog neprijatelja. To je ta Radojičićeva preciznost: on zna da se spasenje i strah često nalaze u istom kadru, da uteha nije „rešenje“ nego kratko primirje. I zato pesma „Spavanje“ nije eskapizam, nego priznanje da je san najradikalniji odlazak „od svega“, ali i mesto gde „užasan san diriguje svim ostalim“.

U „Božijoj ruci“ rukopis naglo otvara moralni ponor, ali bez objašnjavanja: dečja svađa, imenik sakriven, molitva da otac ne sazna; i onda „Dobri Bog“ koji „posla vatru po oca i uze ga“. Ta pesma je jeziva upravo zato što ostaje mirna: ne osuđuje, ne propoveda, nego pokazuje kako se religijska logika može prelomiti kroz intimni strah i detinju sebičnost, i kako se kasnije čovek u sebi dogovara s tim. „Oprostila je… Bogu. / I sebi.“ To „i sebi“ je jedna od najboljih, najtiših okrutnosti u zbirci.

Intertekst je pažljivo, ali nenametljivo utkivan. „St. Gregor Samsa“ doziva Kafku, ali ne kao književnu pozu; nego kao ikonu sa relikvijom na podlaktici, kao groteskno obožavanje straha. „Duhovi Inišerina“ ulazi direktno iz filma u pesmu, i to je značajno: Radojičić razume da se savremena duhovna klima često formira kroz scene i dijaloge pop-kulture, ali da se u njima ponekad krije ozbiljna gustina, ono ostrvsko prokletstvo zatvorenog sveta, gde je „jedini put otići“, a čovek ipak ostaje „zazidan u mjestu“. Čak i kad izgovori psovku, ona je tačna dijagnoza identiteta koji se brani od raspada.

U pesmama poput „Logoraške estetike“ i „Povesti rasula“ rukopis ulazi u najrizičniji prostor: analogije istorijskog užasa i banalnosti svakodnevice. Tu je pesnik na tankoj liniji, ali upravo ta tenzija pokazuje njegovu nameru: da nas natera da osetimo kako se jezici nasilja, ograde, „žice“, zapuštene pruge i „prvi školski dan“ mogu zloslutno preslikavati, kako se trauma može uvući u arhitekturu jedne varoši i u „lokalnu zajednicu“ koja teče kroz lokve. To je upozorenje na mehanizme otupljivanja i na to kako ambijenti mogu da liče jedni na druge kad se ljudskost potroši.

Posebno je dragoceno što zbirka ume da bude nežna bez sentimentalnosti. „Nevinost“ (dodir bebinih stopala) deluje kao jednostavna scena, ali se pretvara u filozofiju vremena: „neutješno udaljavanje / od… izvornosti“. A „Rupe“ (pas koji kopa rupe za svaki dan izostanka) je mala parabola o napuštanju: „Dan bez prijatelja… je obična rupa. / Pusta jama. / Grobnica.“ I odjednom shvatiš: ova knjiga nije opsednuta insektima kao „motivom“, nego opstankom kao instinktom – i kod psa, i kod čoveka, i kod pesme.

Radojičić piše i o sopstvenoj nelagodnosti pred „živim autorima“ i „novim knjigama“, o strahu od pesničkog hleba, o stidu, znoju, o „osobama sa posebnim potrebama“ koje se pojavljuju kao šifra za sve nas, kad nas život pritisne na prag sopstvene nespretnosti. Njegova samosvest u „Pisanju“ je brutalno tačna: posle lepršavosti dolazi povratak napisanom, pa „pravo mučenje“, i sumnja „me više nikad ne napušta“. Takva rečenica ne zvuči kao poza, zvuči kao istina nekog ko nije došao da se dopadne, nego da ostavi ožiljak koji liči na dokaz.

Ako bih morao da sabijem utisak u jednu sliku: „Manevar insek(a)ta“ je knjiga uboda koji ne prave spektakl. Ubod je mali, ali ruka otekne; bol je tih, ali traje; svet se ne ruši teatralno, nego svakodnevno, u sitnim porazima i sitnim spasenjima. I baš zato ova poezija deluje pouzdano: ona ne preuveličava, ne moralizuje, ne glumi „veliku temu“, nego pokazuje kako velika tema živi u detalju.

Intervju

Sagovornik: Goran Radojičić
Pitanja: Vladimir Tomić

1) Naslov „Manevar insek(a)ta“ kao da istovremeno govori o preživljavanju i o „aktima“ (dosijeima, dokazima) života. Šta je za vas ta zagrada u reči: estetski ubod, filozofska sumnja, ili znak da je identitet uvek „napukao“?

Goran Radojičić: Bez svjesne namjere, ambicije ili snage da se to objedini, mislim da su sve tri ponude iz pitanja prisutne u izvjesnoj mjeri. Možda bih u ovom trenutku, u „odbranu“ napisanog, mogao reći: najviše smo živi u preživljavanju (borbi opstanka).

Zagrada u riječi, čak i prije „estetskog uboda“, govori o čovjeku ravnopravnom i posebnom insektu u moru drugih (insekata). To svođenje čovjeka, sebe – to „omalovažavanje“ – nikako ne znači predaju ili odustajanje. Naprotiv: to je nužna stanica ličnog rasta ili, ako hoćete, povratak svom prirodnom biću. Filozofska sumnja uvijek prati napisano i misleno. Dok ne izjeda – korisna je.

2) U pesmi „Posljednji manevar insekata“ ruka koja piše postaje „izbodena“ i „otrov(a)na“. Da li pisanje kod vas pre liči na odbranu, na osvetu, ili na način da se sopstvena ranjivost prevede u formu?

Goran Radojičić: Pitanja su, postaje očigledno, brižljivo koncipirana, sveobuhvatna – toliko da nemam šta da dodam. Pisanje je autoterapija, vašim riječima: lijek za „sopstvenu ranjivost“.

U uvodu moje prve zbirke „Nostalgija“ citirao sam veliku Vislavu Šimborsku:

„Radost pisanja.
Mogućnost ovekovečivanja.
Osveta smrtne ruke.“

Samo da ta osvetoljubivost ne ošteti ljudskost i dar.

3) „Božija ruka“ je moralno neprijatna pesma upravo zato što je mirna, bez presude. Koliko vam je važno da pesma ne „sudi“, i gde vi kao autor povlačite liniju između prikazivanja i opravdavanja?

Goran Radojičić: „Tko sam ja da ti sudim“.

Volim da se o velikim temama zbori tiho. Kiš je u Enciklopediji mrtvih proročki, do detalja, opisao i naslikao ono što će ga „pojesti“ iznutra. Primio je udes gospodski i nije htio da od toga pravi veliku priču. Mogao je sebe uzdići do nivoa proroka, sudije, popeti se do božanstva – ali ne: prevazišao je stanje pisca i čovjeka i zaustavio se. Zaćutao je o tome.

Kada vidim da se razbacujemo, gotovo militaristički, velikim temama, odmah sumnjam u iskrenost i dubinu. Nalazim egoistične, često i političke ambicije.

Kieślowski je u genijalnom Dekalogu, u tih deset filmova, predstavio Boga kao tihog, sveprisutnog svjedoka. Ostavio ga je bez riječi. Samo je – ako se dobro sjećam – njegov Bog jednom reagovao na zločin, izrazio neslaganje klimanjem glave, a patio je konstantno i dostojanstveno.

Linija između prikazivanja i opravdanja je jako tanka i trudim se da je ne narušim. U tome mi smjernice daje umjetničko vaspitanje (pomenuli smo do sad neke vaspitače – ima ih mnogo).

4) Životinje u zbirci (Džonson, pas u „Rupama“, „Vunena čarapa“ kao životinja na nogama) nisu dekor, nego ravnopravni nosioci tuge i pamćenja. Kada pišete o njima, da li polazite od stvarnog iskustva ili od potrebe da se ljudsko lakše kaže kroz neljudsko?

Goran Radojičić: Uglavnom polazim od sopstvenog utiska, stvarnog iskustva. Na to iskustvo/utisak se uvijek nadomjesti mašta i povede me negdje kao slugu. Nekada je naknadno korigujem, češće samo pustim.

Ljubitelj sam pasa. Smatram da su psi najbolji ljudi. Njihova lojalnost je nevjerovatna, zastrašujuća. Sa druge strane imaju i „naše“ mane: ljubomoru, instinkte; vole i slijede „vođe“.

Doselio sam se u kvart Džonsonov prije desetak godina. Nijesam znao ništa o tom psu; čak sam ga u prvoj verziji pjesme nazvao Džekson – neoprostivo – ali njegova pojava je bila toliko autoritativna, toliko živopisna da je uletjela u pjesmu. Nijesam mu nikada previše prišao, nahranio ga ili pomazio. Zazirao sam od te „gromade“ i mislio sa strane njegove misli i život.

5) U „Logoraškoj estetici“ i „Povesti rasula“ koristite opasne analogije (žica, pruga, uniformisanost, crveni tepih). Da li ste se bojali pogrešnog čitanja, i šta biste voleli da čitalac „ponese“ iz tih pesama posle prvog šoka?

Goran Radojičić: Ušao sam u taj opaki Aušvic prije tačno četiri godine. I zaista vidio u tim sobama, jezivim mučilištima, neku estetiku prostora (šporet, boja zidova, lokve) meni poznatu.

I vjerovatno pomislio da je od sumorne estetike do pokvarene etike jedan korak. Nijesam se mogao oteti tom utisku. Čovjek je sklon zločinu. Ja, komšija, direktor škole… Novi Aušvic je potencijalno svuda oko nas. To bi mi, (bivši) Jugosloveni, trebalo dobro da znamo.

„Povest rasula“ je samo pokušaj da se dočara segment iz genija Mirka Kovača. Njegova hrabra „razigranost“ sa mentalitetskim slabostima – preciznije, nakaradnostima – fascinantna je. A tek jezik kojim se obraća (čarobna smjesa svega najboljeg iz nekada jedinstvenog jezika).

Mirko je osnovnu školu učio u mom Nikšiću. Sporadično i ambivalentno pisao je o tom gradu; otac mu se liječio u Brezoviku, tom nikšićkom „Čarobnom brijegu“, kako bi rekao Mirkov prijatelj i takođe veliki pisac iz našeg malog grada (Božo Koprivica). Kroz naš grad biciklo dostojanstveno vozi (nadam se još uvijek) Mirkov rođeni brat. Nikšić je zaboravio Kovača (nema spomen-obilježje, a kamoli ulicu). Neka to bude moj skromni doprinos i dug prema njemu.

Strah od pogrešnog čitanja je prisutan, ali bar u mom slučaju nije opterećujući. Siguran sam u svoje dobre namjere; jesam li uspio da ih u pjesmi ispoljim – to ne mogu sa sigurnošću znati, iako svaka pjesma prođe mnogo ličnih čitanja i preispitivanja. Miran sam pred sobom; to mi je, iskreno, najbitnije. Uostalom, umjetnost je skroz ili djelimično fikcija i ne treba joj pridavati neki strogi, ispovjedni značaj.

Čitalac ovakvih „opipljivih“ stihova volio bih da se zapita o sebi i da, bar ponekad, sačuva druge od sebe.

6) U „KUS“ i „Pisanju“ otvarate temu stida pred savremenicima i mučenja povratkom rukopisu. Kako izgleda vaš konkretan proces: kada znate da je pesma gotova, i kako razlikujete „zdravu“ sumnju od one koja razara?

Goran Radojičić: „Stid je estetska kategorija“ (Božo Koprivica). Sačuvao sam stid i smatram to privilegijom. Isto tako umijem da odigram ulogu u bestidnom svijetu, i to doživljavam kao izazov.

Distanca od napisanog je nužna. Kad se prašina dobro nakupi, vraćam se napisanom kao kritičar: nešto se zgužva, negdje se odradi stilska ili korekcija u ritmu. Trudim se da ne iznevjerim ono izvorno nadahnuće, tj. šta je pjesnik u startu htio da kaže.

Zbog prirode posla kojim se bavim, pola godine sam udaljen od svih svojih rukopisa; egzistiram u totalno drugačijoj realnosti. I mislim da je to koristan razmak nakon koga postepeno ulazim u ulogu pisca i donosim odluke o uspješnim, završenim i neuspjelim rukopisima.

Nikada ništa ne objavljujem na društvenim mrežama dok nije zvanično već negdje objavljeno. Dakle, to su stihovi i rečenice koje su preživjele više sumnji – ne samo moju. Zaista vjerujem u svoje pisanje: korigujem ga, odbacujem, ali ga generalno ne dovodim u pitanje. To sam prevazišao.

Moje razarajuće sumnje su više usmjerene na uopšte ulogu umjetnosti u sadašnjem svijetu: imamo li kome da se obratimo?

7) Motiv udaljavanja (od grada, od sebe, od izvornosti) stalno pulsira u pozadini zbirke. Da li je za vas odlazak više nostalgija, prokletstvo ili jedini mogući manevar – i da li se čovek ikad stvarno udalji od sopstvenog „brda“?

Goran Radojičić: Idem da bih se vratio.

Nikada se suštinski ne napušta „brdo“ svoga djetinjstva. Odlasci su nužni, razvojni, ali i tjeskobni i komplikovani. Oni su puni nostalgije, praćeni prokletstvom, a često i jedini mogući manevar. I kao takvi – priprema za konačni (književni) povratak.

Pisanje je udruženo: sjećanje i život koji se sada živi. Oba su elementa neophodna. Pisac je stranac (i sebi i drugima), umišljeni (ili stvarni) disident. Njemu je neudobno, često, i u kući i u gostima.