Piše: Vladimir Tomić
Postoje romani koji izmišljaju da bi rekli istinu, i postoje romani koji govore istinu jer ne umeju da lažu. Uzbunjivač, knjiga autora sakrivenog iza pseudonima Unuk Marka Filipova, pripada ovoj drugoj, opasnijoj vrsti. Autor u uvodnoj napomeni kaže da niko ovde nije stvaran, a da je sve zapisano tačno onako kako je bilo. To prevazilazi vrstu književne igre sa čitaocem. To je napomena koja menja način čitanja: poruka da ulazimo u tekst koji se ponaša kao dosije, a ne kao fikcionalni salon.
Zato je možda najpoštenije od starta reći sledeće: ovaj prikaz ostaje u granicama književnog teksta. Neće imenovati stvarne ljude, niti donositi zaključke van onoga što roman eksplicitno iznosi. Upravo ta mera opreza nije kukavičluk, nego poštovanje i prema autoru, i prema čitaocu, i prema ozbiljnosti teme. Jer Uzbunjivač je istinit roman o korupciji kao načinu disanja institucije, ali i o ličnoj ceni istine.
Uvod u forenzičku prozu
Uzbunjivač je moguće čitati kao hibrid memoara, policijskog zapisnika i akademske tragedije. Ali suštinski, to je roman koji simulira sudski predmet i u tom smislu iskušava granice književnosti: koliko fikcija može da izdrži dokument, a koliko dokument može da izdrži stil.
Protagonista, Spasoje Borković, nije literarni superheroj. Njegova snaga nije u spektakularnosti, nego u upornosti. On je čovek sistema koji je predugo verovao da je sistem bar minimalno pravedan; difovac starog kova, sa navikom da vrednost meri radom, trenažom, procedurom. Uzbunjivač ne počinje kao pobuna, nego kao razočaranje koje postepeno prelazi u etičku obavezu. To je jedna od najvažnijih psiholoških linija romana: kako idealista postaje svedok, a svedok postaje problem za sve oko sebe.
Bar, 1982: Trenutak kad su zgrade zaigrale
Roman pametno najveću moralnu ranu junaka vezuje za najčistiji trenutak njegove karijere. U kasarni JNA u Baru, 1982. godine, dok se deli pošta, mladi vojnik dobija pismo da je izabran za asistenta pripravnika. Slika je kratka, gotovo filmska: pista, uniforma, miris betona i jedne budućnosti koja tek ulazi u telo.
Rečenica da su mu „okolne zgrade zaigrale“ ne nalazi se ovde samo radi emotivnog efekta. Ona je poetski ključ za razumevanje kasnijeg sloma. To je poslednji trenutak u kom institucija izgleda kao prostor zasluge. U toj rečenici su zatvoreni i Jugoslavija pre raspada, i akademija pre truljenja, i sport pre sumnjivih doktorata.
Spasoje svoj život gradi na ideji da se rezultati postižu i dokazuju. Kasnije, kada shvati da se pravila menjaju usred utakmice, njegova tragedija nema karakter ličnog poraza, nego metastaze sistema koji više ne razlikuje napor od kupovine, znanje od papira, karijeru od dogovora.
Anatomija jedne afere: crvena fascikla kao simbol
Centralni motiv romana je stara crvena fascikla, gotovo relikvija. Na njoj se nazire znak Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1984. godine. Ironija je precizna: u fascikli koja nosi simbol najvišeg sportskog ideala nalaze se papiri koji dokumentuju razaranje jedne obrazovne etike.
U sceni u redakciji nedeljnika Forum, Spasoje pred novinarima iz fascikle vadi brojke i formulacije koje zvuče kao hladni rezovi skalpelom: više od dve hiljade indeksa, skoro šest stotina diploma, školarina procenjena na iznos koji prelazi milion evra i u romanu se nazire čak i grublja cifra. Tako roman radi ono što ozbiljna dokumentaristika često pokušava: produkuje jezu bez preterivanja.
Važan je i lik policajca Zorana Petrovića, koji je istovremeno čovek zakona i bivši student Trenerske škole. Kroz njega se vidi ljudska cena prevare: generacije koje su verovale da studiraju, a zapravo su učestvovale u mehanizmu koji je sam sebi davao legitimitet.
Crvena fascikla, dakle, nije puki rekvizit. Ona je sarkofag i štafeta. Sahranjuje jednu etiku, ali istovremeno čuva mogućnost da dokaz pređe u ruke onih koji još nisu umorni.
Teatar apsurda: doktorat koji to nije
U sloju romana koji se bavi takozvanim „naučnim napredovanjem“ kadra, autor nas uvodi u grotesku sistema u kojem titula postaje performans. Slučaj Stefana Milića je napisan u ključu apsurdne drame: disertacija je predstavljena kao potpuni plagijat starijeg magistarskog rada druge autorke, ali institucionalna mašina i dalje pokušava da održi ceremoniju.
Kada se prezentacija pokvari, mentor Slađan Bečejac predlaže da kandidat komisiju upozna sa zaključcima istraživanja. To je kratko, ali ubitačno precizno: preskakanje suštine i trčanje ka krajnjoj etiketi okrivljuje ne pojedinca, nego kulturu procedure koja je izgubila sadržaj.
Roman zatim ulazi u tamniju zonu narativne energije. Posledice nisu samo akademske. Smrt mentora i nasilni epilog lažnog doktora predstavljeni su kao tačke prelaza iz akademske hronike u tvrdo- kuvani krimić. Autor ne mora da dokazuje veze između obrazovne korupcije i šireg kriminalnog ekosistema; dovoljno je da ih pokaže kao atmosferu u kojoj je logično da papir i metak pripadaju istom pejzažu.
Ovo je posebno važna napomena za čitanje: roman ne traži od nas da identifikujemo stvarne aktere. On od nas traži da razumemo obrazac. A obrazac je zastrašujuće prepoznatljiv.
Ukus gorčine
Jedan od najboljih detalja Uzbunjivača je njegova skromnost u psihologiji bola. Spasoje ne dobija patosne monologe koji bi ga učinili herojem. Umesto toga, dobija šolju kafe.
U redakciji Foruma, kafa je potpuno gorka iako je inače pio slatku. On ne komentariše, samo pomisli da bi trebalo da se navikne na gorčinu. Taj mikromotiv radi više nego deset stranica deklarativnog etičkog spisa: najavljuje život u kojem ukus istine postaje svakodnevni otrov koji čovek uči da pije bez grimase.
Uz to idu otkazi, sudski procesi, institucionalno ignorisanje, porodične napetosti. Roman je ovde brutalno realističan: uzbunjivač osim što je problem za sistem, on postaje problem i za najbliže. Uzbunjivač se ne kažnjava samo formalno; kažnjava se emotivno, socijalno, egzistencijalno.
Dunavski zavet
Kraj romana donosi smiraj koji nije uteha, nego tiha rekapitulacija. Dunav kod Kovina, penzionerske godine, prijatelji sa nadimcima, razgovori u kojima se prošlost ne briše, nego se meri.
U hotelu Moskva, Spasoje predaje crvenu fasciklu mladom novinaru Blaži. Njihov dogovor oko eventualne knjige i podele prihoda ima etičku težinu zaveta: Spasoje ne traži novac za sebe, nego želi da se deo eventualne dobiti usmeri ka podršci budućim uzbunjivačima.
Time fascikla prestaje da bude puki arhiv i postaje simbol kontinuiteta otpora. Uzbunjivač nije roman koji obećava srećan kraj. Ali nudi nešto stabilnije od trenutka sreće: ideju da istina može biti prenošena, čak i kada je skupa.
Zašto nam ovaj roman treba sada
Uzbunjivač je važan jer ne romantizuje ni instituciju ni pobunu. On predlaže treći put: dokumentovanu etiku. U vremenu u kojem javnost često osciluje između cinizma i kratkotrajnog besa, roman insistira na dosijeu, na evidenciji, na pamćenju. On govori da najveća moć korupcije nije samo u novcu, nego u stvaranju kolektivnog umora.
Zato je ova knjiga i društveni, i književni događaj. Kao književnost, ona je stroga, svedena, sa jasnim simbolima i efektnim scenama. Kao društvena gesta, ona je podsetnik da sistem ne puca samo onda kada ga napadnu spolja, nego i onda kada ga neko iznutra natera da se pogleda u ogledalo.
I baš tu je razlog zbog kojeg je autor izabrao pseudonim. U takvim pričama anonimnost je racionalna odbrana. A naš urednički i čitalački zadatak jeste da tu odbranu poštujemo i da u javnom govoru ostanemo fokusirani na ono što roman zaista radi: prikazuje mehanizme prevare, psihologiju uzbunjivača i cenu istine.
Crvena fascikla na Dunavu je metafora koja se pamti. Dunav je reka sporog trajanja, fascikla je predmet tvrdog sećanja. Spojeni, oni postaju poruka da dokument ne mora nužno da bude hladan, niti književnost nužno da bude bezopasna.
Uzbunjivač nas uči da institucije ne propadaju spektakularno, nego administrativno. I da se otpor ne događa samo u velikim gestovima, nego u tvrdoglavom čuvanju papira, u upornom govoru, u odbijanju da se laž proglasi normalnom.
To je roman koji se ne čita radi same priče, nego zbog onog neprijatnog osećaja da se iz priče ne može izaći neoštećen. Ako smo posle čitanja malo oprezniji prema titulama, malo sumnjičaviji prema brzini akademskog „uspeha“, i malo hrabriji u odbrani proceduralne istine, onda je knjiga već uradila ono što književnost ponekad može bolje od institucija: osvetlila pukotinu kroz koju se budućnost još može popraviti.
Nema proizvoda u korpi.