Vladimir Tomić:
U romanu „Uzbunjivač“ hodate po ivici između dokumenta i fikcije. Gde za vas prolazi granica – u kom trenutku činjenice prestaju da budu „samo papir“, a postaju književnost?
Unuk Marka Filipova:
Studenti bi, u ovakvoj situaciji, obično rekli: „Profesore, mogu li da zamenim pitanje?“ Zaista, nije lako odgovoriti na njega. Negde u uvodnim napomenama piše: „Niko ovde nije stvaran, a opet, sve je zapisano tačno onako kako je bilo.“
U romanu se čitalac suočava sa činjenicama koje povremeno deluju nestvarno, sa postupcima i događajima koji deluju fantastično, ali za koje postoje materijalni dokazi. Dakle, odrediti preciznu granicu između dokumenta i fikcije u ovoj priči gotovo je nemoguće. Na pamet mi pada izraz sfumato, koji je u renesansnom slikarstvu predstavljao neku vrstu blagih prelaza između boja. Neka to bude odgovor na ovo pitanje.
Vladimir Tomić:
Potpisujete se kao Unuk Marka Filipova i birate da ostanete ispod radara. Šta vam je bilo teže: da napišete ovu knjigu ili da prihvatite da o njoj ne možete da govorite pod svojim imenom?
Unuk Marka Filipova:
Rad na pisanju knjige na momente mi je padao veoma teško, ali mi je okončanje posla donelo olakšanje. Teško mi je padalo to što sam u glavi morao ponovo da prolazim kroz neke jako mučne trenutke koji su ostali iza mene. Olakšanje je nastupilo zato što sam stekao utisak da taj teret odsad delim sa više ljudi.
Što se tiče objavljivanja knjige pod pseudonimom, i tu bi odgovor mogao biti dvojak. U mojim godinama čovek se lako odriče „slave“. Mislim da je u ovom slučaju daleko važnija priča koju pokušavam da podelim sa čitaocima nego lično ime autora. Konačno, u kraju gde sam ja rođen ovaj pseudonim je dovoljan da bih bio identifikovan.
Vladimir Tomić:
Da li u svom iskustvu prepoznajete jedan konkretan trenutak kada ste shvatili da više ne možete da ćutite – onaj dan, rečenicu, situaciju bez povratka? Šta je u tom času preteglo: bes, osećaj nepravde, odgovornost prema studentima ili nešto četvrto?
Unuk Marka Filipova:
Uvek postoji „dan“ kada čovek povuče neki konkretan potez kojim započinje novu životnu fazu, čiji epilog ne može da zna. Međutim, tome sasvim sigurno prethodi duži ili kraći period premišljanja o tome šta učiniti. „Iskakanje iz koloseka“ uvek je praćeno različitim osećanjima. Neka od njih su sadržana u pitanju. Često su pomešana i teško je povući jasnu granicu između toga gde jedno prestaje, a počinje drugo.
Verujem da bi bilo posla za psihologe i sociologe koji bi, u jednom istraživanju sprovedenom na uzorku uzbunjivača, mogli doći do zanimljivih zaključaka. I mene lično zanima šta je to što pojedinca pokrene da se bori protiv neprihvatljivih pojava, dok većina iz njegovog okruženja na to isto ne reaguje.
Vladimir Tomić:
U knjizi se fakultet čas javlja kao „druga kuća“, čas kao scena organizovanog uništavanja smisla diplome. Da li još uvek verujete u univerzitet kao ideju – ili je „Uzbunjivač“ ujedno i vaš oproštaj sa tom iluzijom?
Unuk Marka Filipova:
Po mom shvatanju stvari univerzitet nisu ni objekti, ni profesori, ni studenti, nego „prostor“ koji sve to povezuje u jednu celinu, a čiji je cilj da društvo kojem pripada unapredi u svakom pogledu. Zato je dobro imati kvalitetne objekte i opremu, kompetentne nastavnike i visoko motivisane studente, koji iskreno teže da budu bolji od svojih prethodnika.
Možda bi neko rekao da je ovo iluzija, ali ja ne mislim tako i verujem da se tome mora neprestano težiti. Prema tome, oproštaj od nečega u šta čovek veruje od najranijih dana značio bi i oproštaj od samoga sebe. To ne dolazi u obzir.
Vladimir Tomić:
Roman vrlo jasno pokazuje ličnu cenu uzbunjivanja: porodica, kolege, egzistencija. Ako ovaj intervju jednog dana čita neki mladi čovek koji razmišlja da progovori o korupciji, šta biste mu rekli – da to ipak uradi, da se dobro pripremi ili da tri puta razmisli?
Unuk Marka Filipova:
U tom pogledu ja nemam dilemu, mada sam potpuno svestan da moje razmišljanje nema većinsku podršku. Mladi ljudi se moraju boriti protiv toga da ih okruženje primora da prihvate nešto sa čime se ne slažu. To je svojevrsna borba za slobodu misli. Ta borba po pravilu ostavlja ožiljke od zadobijenih „rana“. Ali, druge nema.
Uostalom, napredak čovečanstva počiva na žrtvi pojedinaca koji su smogli hrabrost da se bore, često i neuspešno, za dobrobit čitave zajednice. Ako se čovek predugo premišlja da li da preduzme nešto u vezi sa naopakim postupcima beskrupuloznih pojedinaca, po pravilu odustaje. Razmisliti o nečemu „tri puta“ uglavnom ima smisla, ali ne uvek i ne po svaku cenu.
Vladimir Tomić:
Imali ste iskustvo sa inspekcijama, sudovima, komisijama. Šta, po vašem uvidu, jedna knjiga može da uradi, a što ne može ni najbolji novinski tekst, ni sudska presuda?
Unuk Marka Filipova:
Znamo svi koliki je uticaj knjiga na ljude. Svaka knjiga, bar malo, ostavi trag kod čitalaca. Nekad je taj trag jasno vidljiv i ogleda se u postupcima onoga ko je nešto novo pročitao. Nekad se on iskaže indirektno i odloženo.
Državni organi kao što su sudovi, inspekcije i slično uvek su superiorni u odnosu na pojedinca, ali verujem u to da ni sudije ni inspektori ne ostaju sasvim imuni na „poruke“ koje do njih stignu od uzbunjivača. Presude ili novinski tekstovi mogu biti kvalitetno sročeni, ali verujem da kod najvećeg broja ljudi jači trag ostavlja misao koju su pročitali u knjizi. U tome je, valjda, i snaga knjige.
Vladimir Tomić:
U belešci o autoru pominjete Dunav, pčele, streličarstvo, porodicu. Zašto ste baš te slike ostavili čitaocu kao trag? Šta od svega toga najviše pomaže čoveku koji je godinama bio u sudaru sa institucijama da ostane normalan?
Unuk Marka Filipova:
Pojedinac u sudaru sa „institucijama sistema“ gotovo da nema nikakve šanse. U društvima koja nisu istinski demokratska propisi se samo formalno donose da bi izgledalo da su prava i slobode zaštićeni. Zato se čovek mora ankerisati za nešto što je istinski čvrsto. Za nešto što traje.
U tom smislu porodica je ispred svega. Onda je tu priroda. Jedna veličanstvena reka, kao što je Dunav, mora zauvek „zarobiti“ onoga ko uz nju odraste. Pčele, ta majušna bića, na najbolji način nam pokazuju kakvo savršenstvo priroda može da iznedri. One čoveku daju sve što imaju, a zauzvrat ne traže ništa. Streličarstvo, sada kao sportska disciplina, nije ništa drugo nego dokaz o tome kako se kroz istoriju čovek snalazio u nastojanju da preživi. Luk i strela, za razliku od savremenih ubojnih sredstava, čuvaju ono viteško što je nekad postojalo u čoveku.
Vladimir Tomić:
Planirate li da i dalje ostanete iza pseudonima, ili zamišljate trenutak kada će ova knjiga, ili neka sledeća, morati da stane pod vaše stvarno ime?
Unuk Marka Filipova:
Ako ova knjiga, tj. njena poruka, stigne do srca bar jednog dela čitalaca, ime i prezime autora neće biti važno. Kao što negde u romanu kaže glavni lik, Spasoje Borković: „Autorska prava imaju svi uzbunjivači.“
Nema proizvoda u korpi.