Balkanski ožiljci Nikole Eića je roman o jednoj noći koja odbija da ostane u prošlosti i o porodici koja decenijama živi u verziji istine koju je sama sklopila. Okvir priče čine prolog u Beogradu 2014. godine, zatim povratak u 1963. i požar u Moštanici – događaj iz kog se granaju krivica, strah i ćutanje.
Eić precizno pokazuje kako nastaje kolektivna laž: ne kroz zaborav, već kroz aktivno prepisivanje sećanja – kao nasilna „pedagogija” nad detetom, a kasnije i nad celom porodicom. Matija Dragaš, kao čovek druge generacije, ulazi u arhive i porodične odnose ne da bi našao „krivca”, već da razdvoji istinu od korisnog mita. Institucije (arhiv, tužilaštvo, policija) ovde nisu dekor, već drugi nivo ožiljka: papir zna da bude jednako opasan kao i sećanje – i jednako lako nestane.
Epilog, smešten godinama kasnije u Dablinu, ne zatvara ranu „srećnim krajem”, već nudi retku stvar: mogućnost da se trauma imenuje i da se život nastavi bez dogovorne amnezije.
U nastavku, pročitajte intervju koji je za redakciju nove Nove POETIKE dao autor:
Redakcija: Naslov „Balkanski ožiljci” zvuči kao istorijska dijagnoza, ali i kao intimna beleška. Šta je za tebe tačno „ožiljak” u ovom romanu: događaj, laž, krivica ili način preživljavanja?
Nikola Eić: Upravo tako. Naslov jeste istorijska dijagnoza koja nam je svima poznata, ali u ovom romanu pre svega funkcioniše kao intimna beleška. U središtu je porodična priča, smeštena izvan ratnih okolnosti, ali sa širim značenjem koje se krije iza naizgled jednostavne misterije i njenog razrešenja: priča o uzrocima i posledicama svega što nam se događalo u poslednjih nekoliko decenija. Za mene je „ožiljak” pre svega način preživljavanja. Ožiljci koji ostaju u ljudima ne mogu se izbrisati, ali se mogu razumeti. Tek kada naučimo da živimo s njima, moguće je nastaviti dalje i voditi koliko-toliko normalan život, uprkos svemu što nosimo iza sebe i u sebi.
Redakcija: Zašto si izabrao da roman otvoriš prologom u savremenom Beogradu, pa tek onda da nas vratiš u 1963. i požar – šta ti taj okvir omogućava u napetosti i u značenju?
Nikola Eić: Prolog u savremenom Beogradu služi kao signal da ova priča nije zatvorena u prošlosti. On odmah pomera fokus sa samog zločina na njegove posledice, sugerišući da ono što se dogodilo 1963. nije završeno požarom, već nastavlja da tinja decenijama kasnije. Čitalac već na početku sluti da će se ključ misterije razrešiti u sadašnjosti, ali da je njegovo poreklo duboko zakopano u prošlom vremenu. Takav okvir mi omogućava da napetost ne gradim samo pitanjem „šta se dogodilo”, već i „zašto to još uvek traje”. Vraćanje u 1963. nakon savremenog prologa daje požaru težinu ishodišta – ne kao izolovanom događaju, već kao tački iz koje se razliva lanac ćutanja, krivice i pogrešnih odluka koje oblikuju živote likova pedeset godina kasnije. Na značenjskom planu, prolog u sadašnjosti uspostavlja jednu od ključnih ideja romana: da prošlost na Balkanu nikada ne ostaje iza nas, već se neprestano vraća, tražeći da bude imenovana.
Redakcija: Stevan Dragaš je jedan od najtragičnijih likova: čovek koji nosi uzrok i posledice, ali ne ume da ih izgovori. Kada si shvatio da je baš njegov unutrašnji mehanizam krivice centralni motor priče?
Nikola Eić: Onog trenutka kada sam shvatio da jedna obična porodična priča u sebi krije odgovor na mnogo veće pitanje: ko je zaista podmetnuo požar na Balkanu. Stevan Dragaš je tada postao ključni lik – čovek koji istovremeno nosi i uzrok i posledice, ali nema jezik kojim bi ih izgovorio. Njegova unutrašnja krivica postaje motor priče upravo zato što ostaje neizrečena.
Citiraću veliku Radmilu Savićević: „Imam utisak kad bi svi ljudi u ovoj našoj zemlji samo pet dana rekli: ‘Neću nikoga da mrzim’, da bi sve bilo drugačije.” Parafrazirano, kada bismo svi prihvatili barem delić odgovornosti za ružne događaje iz prošlosti, siguran sam da bismo imali daleko svetliju budućnost. U tom smislu, Stevanova nemoć da prizna krivicu nije slabost lika, već precizan odraz društva koje decenijama izbegava isti korak.
Redakcija: Smiljka Zec je moralno najopasnija figura upravo zato što deluje „u ime dobra”. Kako si gradio njenu logiku: kao hladnu manipulaciju, kao paničnu zaštitu, ili kao nešto treće?
Nikola Eić: Pre svega kao paničnu zaštitu. Smiljku sam prikazao kao lik koji ima duboku potrebu da sačuva poredak za koji veruje da je dobar, čak i onda kada taj poredak počiva na laži. Takođe, želeo sam da prikažem duh jednog vremena i jednog podneblja kog više nema – barem ne u obliku u kojem je nekada postojalo; vremena u kojem su se ljudi međusobno štitili, a porodični prijatelj bio svojevrsni statusni simbol, znak pripadnosti i sigurnosti. U romanu se, međutim, jasno vidi koliko takva zaštita može biti pogubna. Jedna laž, izgovorena „u ime dobra”, proizvodi čitav lanac zla i dugotrajne posledice. U prenesenom značenju, kroz Smiljkin lik prikazuje se sistem u kojem su mnogi ožiljci koje danas nosimo posledica upravo gomile laži kojima smo decenijama bili hranjeni.
Redakcija: Robert Kubota je dugo „pogodan krivac”. Šta te je zanimalo u fenomenu žrtvenog jarca na Balkanu: društvena potreba za krivcem ili lična potreba da se krivica izmesti sa pravog mesta?
Nikola Eić: I jedno i drugo, ali tek u sudaru ta dva nivoa fenomen žrtvenog jarca postaje balkanski, prepoznatljiv i bolan. Na društvenom planu, Balkan ima duboku, gotovo ritualnu potrebu za krivcem. Krivac mora biti imenovan brzo i jasno, jer bez toga zajednica ostaje u stanju nelagodnog samopropitivanja. A samopropitivanje je ovde opasna zona: ono razara mitove, porodice, hijerarhije, čitave narative o sopstvenoj nevinosti. Zato je „pogodan krivac” uvek neko ko je dovoljno blizak da nosi teret, ali dovoljno drugačiji da ne bude „naš”. Robert Kubota savršeno ispunjava tu funkciju: Hrvat, izdvojen, već obeležen – idealna površina za projekciju kolektivnog straha i krivice.
Redakcija: U romanu su arhivi, presude, tužilaštvo i policija aktivni učesnici, ne pozadina. Koliko si se oslanjao na realne procedure, a koliko te je interesovala simbolika papira kao moći?
Nikola Eić: Na faktografskom nivou, oslanjao sam se na stvarne procedure: način na koji se formira predmet, kako dokumenti cirkulišu između policije, tužilaštva i suda, kako presuda nastaje iz fragmenata – zapisnika, veštačenja, izjava. Taj mehanizam mora da deluje uverljivo. Ako procedura nije adekvatna, čitava konstrukcija se raspada. Ali ono što me je zaista zanimalo jeste moć papira da zameni istinu. Na Balkanu papir ima gotovo magijsku težinu: ono što je zapisano postaje stvarnije od onoga što je proživljeno. Ali, kao što se vidi u romanu, papir nije uvek skladište sećanja, već mesto njegove selekcije i amputacije.
Redakcija: Rat devedesetih i izbeglištvo stoje u pozadini porodične priče. Da li si hteo da kažeš da Balkan proizvodi ožiljke „u talasima” – privatno i istorijski, jedno preko drugog?
Nikola Eić: Da, upravo to. Balkan ožiljke ne proizvodi jednokratno, već u talasima – privatnim i istorijskim – koji se stalno preklapaju. Često kažem da se Balkan može uporediti sa psom koji juri sopstveni rep i tako se vrti u krug već dvesta godina, ako ne i duže. Ono što nazivamo „ponavljanjem istorije” ovde nije apstraktna fraza, već svakodnevno iskustvo. Na Balkanu su lične sudbine gotovo uvek upletene u velike istorijske lomove. Rat devedesetih i izbeglištvo u romanu stoje u pozadini upravo zato što oblikuju privatne živote i porodične odnose – često nevidljivo, ali trajno. Tako se ožiljci prenose sa generacije na generaciju, ne samo kroz sećanja, već kroz načine preživljavanja, ćutanja i straha.
Redakcija: Epilog otvara pitanje mira: ne „oprosta” po svaku cenu, nego istine kao uslova za bilo kakav nastavak. Da li si završnicu pisao kao pomirenje, kao kaznu, ili kao treći put – tiho priznanje bez spektakla?
Nikola Eić: Završnicu nisam pisao ni kao klasično pomirenje, ni kao kaznu. Najbliži mi je bio taj treći put: tiho priznanje. Epilog ne nudi oprost po svaku cenu, jer oprost bez istine za mene nije mir, već zaborav. Roman počinje rečenicom „Mir u duši je zlata vredan” upravo zato što se tokom cele priče ispituje koliko je taj mir skup i šta sve mora da se plati da bi bio stvaran. Mir dolazi tek kada se čovek suoči sa sopstvenim greškama, prizna ih, zatraži oprost – ne da bi bio oslobođen, već da bi naučio da ih nosi, kao ožiljak i trajni podsetnik. Završnica donosi nadu da će neke nove generacije, koje nose imena svojih predaka, možda imati snage da učine ono što prethodne nisu: da pogledaju istini u oči. Ali istovremeno ostavlja otvoreno i jedno bolno pitanje: da li je Balkan uopšte sposoban da prizna sopstvenu krivicu dok nas još ima na ovim prostorima, ili je to moguće tek onda kada svi završimo negde daleko – rasuti po drugim jezicima, državama i sećanjima.
Nema proizvoda u korpi.