Pitanja za intervju povodom rukopisa „Strane” – Ivan Viševski (Ivan Jocić)

Autor koji se potpisuje kao Ivan Viševski osvojio je treće mesto na našem konkursu. Rukopis „Strane” radi u tišini pragova: prozor, podrum, most, rečno korito, šuma. Govornik ne traži velike reči, nego tačnu skalu: lišće u vodi, riba u čkalju, list kraj izvora, vetar oko onog što je ostalo. Najjače pesme nastaju kada se priča pokuša udomiti u stvarnost, pa kuća popusti pod korenjem, ili kada „pesma” ode na drugu stranu i postane drvo. Ova poezija zna da je identitet nešto što se ne drži u ruci, nego se premešta, gubi i ponovo pronalazi u hodu.

U nastavku pročitajte razgovor sa autorom o motivima i poetici ovog nagrađenog rukopisa.

Redakcija: Šta za tebe znači naslov „Strane”: da li misliš na dve obale, dve verzije života, ili na stalnu granicu koju čovek precrtava iznova?

Ivan Viševski: Reč je o spoznavanju samoga sebe kroz različite životne pojave, odnose, paralele: unutrašnje spoznaje; odnos čoveka prema čoveku; jedinke u odnosu na društvo; grupe prema grupi; tradicionalnog u odnosu na moderno; urbanog prema ruralnom; realnog u odnosu na mitološko; odraslog prema detetu i obrnuto; stvaralačkog prema stereotipnom. Te granice se stalno prelaze i preispituju. U središtu je stvaralačko iskustvo na šta ukazuje i pesma, istoimena sa nazivom čitave zbirke, koja na neki način povezuje sve ostale. Stvaralac ipak misaono obitava u vanvremenskom i vanprostornom. Kroz pesme se nazire lirski junak koji tek nakon sticanja iskustva i znanja, odlučuje da se vrati osnovama, potom zalazi sve dublje u samoga sebe, sećanja, dolazi do detinjstva, odlazi u primarno, iskonsko, a odgovore traži ponekad i u mitološkom. Tako „strane“ postaju put samospoznaje, a završetak zbirke kroz kraću formu nudi tek nekoliko jednostavnih univerzalnih životnih istina čime se ukazuje na to koliko je ljudsko sagledavanje ograničeno.

Redakcija: Podrum se pojavljuje kao mesto pripovedanja i preobražaja; šta je u tvojoj poetici „podrum”: sklonište, kazna, radionica, ili izvor?

Ivan Viševski: Podrum se kao motiv u zbirci javlja i u pesmi „Vrhunski pevači se ne tuku”. Zbirka započinje ovom pesmom jer je ključna u razumevanju pozicije lirskog subjekta; a u programskom smislu, zajedno sa poslednjom pesmom pod nazivom „Manifest”, čini okvirnu kompoziciju zbirke. Lirski subjekat se u toj početnoj pesmi pomera kroz sva tri lica, polazi se od trećeg, preko prvog, da bi se u jednom trenutku kroz drugo lice obratio i samom čitaocu, brišući na taj način granicu između teksta i onoga ko ga čita; istovremeno predstavljajući i obraćanje same poezije.

Kroz poslednje stihove pesme „vrhunski pevači se ne tuku/ i ne razmišljaju o onome/ o čemu pevaju” progovara se i o prirodi stvaranja, o izolaciji i poetičkoj distanci stvaraoca prema svetu. Izolacija vrhunskog pevača nije bekstvo od sveta, nego prekid uobičajenog načina pripadanja svetu. On ne stoji ni izvan ni unutar stvarnosti, već u prolazu između iskustva i glasa. Podrum bi mogao biti mesto tog prolaza. Upravo je promena lirskog subjekta u ovoj pesmi i uslovljena njegovim silaskom u podrum, dok se u pesmi „San moga brata” subjekat već nalazi u podrumu, a u oba slučaja podrum očigledno predstavlja motiv preobražaja. Taj preobražaj nema uvek isti ishod i značenje.

Podrum se može posmatrati i kao izvor, tj. granica uklapanja u svet ili povlačenja iz njega. Nakon te granice pronalazi se prostor stvaranja, ali ne uvek uzvišenog, već ponekad stvarnosnog, pomalo grubog, gde se piše, nazdravlja, pije, oblikuje biografija, u atmosferi sličnoj radionici. Može se tumačiti i kroz značenje skloništa, kazne, a svakako može biti i mesto gde se čovek susreće sa onim što je potisnuto, neprijatno, nerazrešeno; s tim što podrum nikada nije konačno odredište, nego faza u procesu preobražaja, prostor kroz koji se prolazi.

Redakcija: U „Snevanju” smrt je nejasna po lokaciji, ali jasna po telesnom sećanju. Zašto ti je bilo važno da govornik „možda i nije bio u parku”, a jeste bio u reci, kiši, dodiru?

Ivan Viševski: Pesma „Snevanje” sumnja u spoljašnju stvarnost, lokacija smrti je zamenljiva, gotovo nebitna. Sećanje pak nosi veću težinu i stvarnost od sveta koji je pred očima u tim trenucima. Određena iskustva, koja mogu delovati sitno i beznačajno, ponekad su najdublje upisana u čulno pamćenje, najčešće su to iskustva iz detinjstva. Ona ne moraju biti ni istinita ni precizna, ali su istinita kao osećaj, i u „Snevanju” su data kroz simbolična značenja: dodir riba u čkaljama, kiša sačuvana u krošnjama, uspavljujući žubor… Moglo bi se reći i da lirski subjekat ne zna kako je umro, ali zna kako je živeo.

Redakcija: „San moga brata” završava rušenjem kuće. Da li je ta kuća porodica, jezik, zavičaj, ili sama forma „priče” koju san pokušava da nastani?

Ivan Viševski: Brat predstavlja motiv onog što nam je poznato i drago ili pak obrazovanja, težnji. Dakle, to može biti i porodica i zavičaj i jezik, tradicija na koju se nadovezujemo. On donosi poziv da se stvarnost zameni pričom, predstavljajući i određenu poetsku tradiciju i predodređenost. Sve što nas čini, stvara određenu formu. Lirski subjekat nalazi se u otežanim okolnostima, u podrumu, noseći u sebi talenat i mimo svoje volje. Njegov unutrašnji život postaje prevelik za formu koja ga nosi. I s obzirom da izrasta u drvo iz podruma, on jedino i može da razori kuću, ne zato što želi da ruši, već zato što više nema gde da stane. Sama stvaralačka energija postaje prekomerna, a njen rast neminovno razoran. Rušenje kuće tako postaje slika prekoračenja, s atmosferom neostvarenosti potencijala. Paradoks rasta je u tome što subjekat shvata posledice tek nakon što je srušio kuću. Ukoliko govorimo o formi koju san pokušava da nastani, pesma ukazuje na to da forma ne može da zadrži san.

Redakcija: Motivi šume i prirode kod tebe nisu dekorativni: u šumi „zaćutimo” i nestanu hijerarhije. Da li je šuma prostor istine, zaborava, ili poslednje jednakosti?

Ivan Viševski: Šuma u pesmi predstavlja arhetipski prostor, jedno od najstarijih ljudskih unutrašnjih iskustava, povratak u prvobitno stanje bića — u trenutak kada čovek još nije bio „neko“, već samo živo prisustvo u svetu. Lirski subjekat u trenutku kada dodirne svežinu tog ogoljenog lista, zapravo dolazi u dodir sa onim što je iskonsko. Tišina u šumi nije samo odsustvo zvuka, već prepoznavanje nečeg duboko poznatog: drevnog iskustva da smo, ispod svih uloga i imena, jednako izloženi svetu i jednako deo njega. Upravo zato postaje i prostor poslednje jednakosti — mesto gde se sve razlike gube prirodnim utihnućem, tišina u kojoj istina i zaborav zajedno proizvode tu jednakost. Svi prolazimo istim putem, dodirujemo isti list, gledamo isto kroz grane nebo.

Redakcija: U „Lazarevim vodama” sukob vode i krvi zvuči kao rasprava o dugu i žrtvi. Šta je bio početni impuls: folklorni obrazac, lično iskustvo, ili potreba da se mit spusti na materiju?

Ivan Viševski: Početni impuls „Lazarevih voda“ pored ostalog je i spoj folklornog obrasca, motiva iz mitologije, ali i savremenog iskustva kroz saznanje da su zbog ljudskog nemara u ovom veku počeli da se gase i sahnu izvori, koji su tu od pamtiveka, i da voda menja tokove. Time se sama nametnula tema rasprave između prirode i čoveka. S obzirom da je raspravu najlogičnije dati kroz dijalog, te se, slično pesmama narodne književnosti u kojima se čovek obraća prirodnim silama kao živim bićima (gde voda npr. govori), i obrednim dijalozima radi prizivanja kiše i plodnosti (u, recimo, dodolskim pesmama); i dijalog opet sam nametnuo kao oblik kazivanja. Korišćeni su motivi đurđevskih pesama i običaja (umivanje u vodi u kojoj je potopljeno lekovito bilje uoči praznika radi zdravlja i lepote; spletanje venaca jagnjadima oko glava); kao i aluzije na određene slovenske obrede (puštanje suhog krsta niz reku).

Samo ime Lazar asocira na hrišćansku simboliku, okajanje greha, stradanje, vaskrsenje, ali žrtva ovde nije spasenje, već deo prirodnog kruga. On pregovara sa vodom koja je u mitskom mišljenju praosnova i izvor života, ulazi u sukob sa kosmičkim zakonom. Lazar zapravo predstavlja ljudsku samosvest koja je počela da želi da bude više od prirode, ali priroda je to prozrela i ne dozvoljava. Stari model više ne funkcioniše, jer u drevnim obredima žrtva mora biti „živa“ krvlju, sokom, vlagom, a ovaj krst je suh: bez života, bez sokova, bez plodnosti, bez obnove. To je žrtva koja ne donosi rađanje. Lazar ističe žrtvovanje svetlosti, mesečine, lepote i mladosti, stradanje, ljudsku cenu života. Voda mu kaže da je i to već njeno, da čovek ne poseduje ništa — on samo vraća. Lazar tvrdi da je krv vrednija i da je ljudska žrtva izuzetak. Voda odgovara da je i krv od vode. Voda kao praosnova života ima pravo da „sudi“. Ona predstavlja kosmički poredak prirode koji više ne prihvata ljudske postupke bez otpora. Zato voda ne odgovara kao izvor milosti, nego kao sila koja podseća: ono što činite ostavlja trag u samom tkivu sveta. Poremećaj je predubok i posledica je ljudskog delovanja. Priroda više neće tolerisati vašu samovolju.

Redakcija: U „Manifestu” govoriš o „manje reči” i izbegavanju „verovanja u jedno”. Kako taj stav utiče na tvoj izbor fragmenta, elipse i prekida; i gde povlačiš granicu između svedenosti i nedorečenosti?

Ivan Viševski: Pesma „Manifest” je programska pesma koja poput epiloga u zbirci iznosi zakone stvaranja koji se svode na težnju ka pronalaženju suštine i jednostavnosti; a izbegavanju suvišnog, jednoumlja i jednoobraznosti. Težnja, koja je, naravno u formi i na način savremene poezije, bliska načelu Bogdana Popovića da „pesma mora da bude cela lepa”, da se izbegavaju stihovi koji su u bilo kom smislu lošiji i remete celovitost estetskog doživljaja.

S druge strane, „Manifest”, nasuprot tradicionalnoj poeziji, svakako veštijoj u rimovanju, jasnijoj u osećaju i ideologiji, uzvišenijoj u jeziku, nudi svesno odricanje od ukrasa, preterivanja i „velikih“ reči. Ovakva poetika bira jednostavnost, sažetost i, čini se, suzdržanost, jer ne viče, ne svedoči, ne optužuje, ne trudi se da objasni svet, ali pamti. Bira, naravno poetski funkcionalan, svakodnevni govor da bi se njime neposrednije iskazala stvarnost koja se uvek bolje vidi kada se uklone suvišne reči i uobrazilja. Reklo bi se da ovakav stav može doprineti pažljivijem izboru karakterističnih pojmova i fragmenata koji se obrađuju u pesmi i istančanijem osećaju za meru kojom se postiže svedenost u poeziji; a od Nastasijevića smo naučili i da nedorečenost može biti funkcionalna ukoliko otvara prostor za unutrašnji doživljaj, intuiciju, slutnju.

Na kraju ovog razgovora, prenosimo Vam naslovnu pesmu iz nagrađene zbirke: