WUNDERKAMMER Pavla Zeljića – pobednička zbirka 24-časovnog konkursa Nove Poetike

Tokom trajanja konkursa „(U) lice ljubavi”, koji je u redovnom formatu trajao od 3. februara do 3. marta 2026, otvorili smo i jedan poseban, 24-časovni poziv za cele rukopise, 14. februara. U tom izdvojenom krugu, među 74 pristigle zbirke, po odluci redakcije Nove Nove Poetike, za pobednički rukopis izabrana je zbirka WUNDERKAMMER Pavla Zeljića. Odluka nije doneta ni zbog zvučnog naslova, ni zbog učenosti kao poze, ni zbog toga što ova poezija na prvi pogled deluje „velika”. Doneta je zato što je pred nama bio rukopis koji od prve do poslednje stranice ima sopstveni unutrašnji zakon, sopstvenu temperaturu jezika i ono najređe: osećaj da se radi o pesniku koji gradi sopstveni svet.

Ne radi se o zbirci koja se otvara čitaocu udobno. Ona ga ne mami time što će mu biti bliska na prvo čitanje. Naprotiv. Ona ga uvodi u prostor kostiju, memle, kamena, krvi, faune, alhemije, raspadanja i preobražaja, ali ne da bi od toga pravila dekor, nego da bi iz tog gustog materijala izvukla pitanje čoveka. Već u ranim pesmama vidi se da Zeljić ne piše iz navike, niti iz potrebe da „zvuči pesnički”. On kamen naziva „vitez geološki, stražar eona”, telo vidi kao „topli splet tvari”, a čoveka smešta u jedan senoviti, stenoviti dom u kojem se neprestano preispituje odnos između materije i duha, prirode i istorije, nagona i samosvesti.

Naslovna pesma osim što je dobro mesto u rukopisu, ona je i ključ za čitanje cele knjige. Kada autor kaže da je „komora čuda” u stvari „čudilište iz kog nova istorija sveta iskri”, on ne opisuje bukvalno neku baroknu sobu punu predmeta, nego i samu poeziju kao prostor u kojem mrtve stvari, naslage epoha, talog kulture i tamna unutrašnja iskustva ponovo progovaraju. Još važnije, u toj istoj pesmi stoji i možda najprecizniji razlog zbog kojeg je ova knjiga izdvojena: potreba da se iz „memljivih, prašnih” i „lažnih” komora izađe ka nečemu što prevazilazi pozu, i postaje iskušenje stvarnosti, pa i odnosa sa drugim. Zato je presudan stih: „mirisnim mesom smeniti ritual predanosti za delatnu ljubav dati”. Tu se ova zbirka lomi i tu postaje veća od sopstvene ikonografije. Jer ispod čitavog njenog mračnog muzeja ne stoji hladna fascinacija raspadanjem, nego potraga da se iz ukočenosti pređe u odnos, iz rituala u život, iz simbola u delatnost.

Zato ova knjiga, iako nije nastala za tematski konkurs o ljubavi u uskom smislu, ipak duboko pripada jednom širem razumevanju ljubavi. Ne sentimentalne, ne deklarativne, ne dnevničke, nego ljubavi kao sile koja pokušava da vrati svet iz mrtve građe u pokret, iz samodovoljnosti u otvorenost, iz zatvorenog ormara u rizik susreta. U pesmama poput „Sveopšte jedinstvo”, „Allegorija Caritasa”, „Prima Primavera” i završnim delovima rukopisa vidi se da je za ovog autora telo istovremeno i opomena i mogućnost, i tamnica i prag, i mesto rasapa i mesto nade. Dovoljno je pogledati stihove: „telo tvoje topla utopija” ili „princip nade nam stope utisnute u još nehođenom”. To je pesnički pokušaj da se čovek misli do kraja, bez idealizacije, ali i bez odricanja od smisla.

Druga velika snaga ove zbirke jeste u tome što je njena erudicija organska. U njoj ima i Brojgela, i Surbarana, i Botičelija, i Tihoa Brahea, i alhemijskih pojmova, i teoloških slika, i anatomskih prizora, i bestijarijuma, ali ništa od toga nije zalepljeno spolja da bi tekst delovao učenije. Naprotiv, kulturni slojevi su ovde stavljeni u pogon. Oni rade. Oni nose ritam, ton, viziju. Zato su pesme kao „Wunderkabinett”, „Experimentum mundi”, „Himna esnafu poetičeskom” ili „Mapiranje neba” više od niza dobrih slika: one pokazuju autora koji razume da je pesma istovremeno i misaoni instrument i telesni događaj. Kada napiše da je „pesnika je telo osetljivi alembik”, Zeljić daje i jednu tihu poetiku cele knjige. Ovaj rukopis upravo tako i funkcioniše: kao alembik u kojem se mešaju istorija, prah, krv, znak, kost, nagon, vera, strah i čežnja za preobražajem.

Treba, međutim, reći i sledeće. Ova zbirka nije bez rizika. Ponegde ide do ruba hermetičnosti. Ponegde traži od čitaoca više sabranosti nego što će mnogi odmah biti spremni da joj daju. Ali upravo tu vidimo njenu ozbiljnost. Ovaj rukopis ne podilazi. Ne pravi se manji da bi bio lakše prihvaćen. On zna da poezija ne mora da bude pitoma da bi bila živa. I još važnije, iza sve te gustine ne stoji praznina, nego stvaran pesnički rad. Stvarna arhitektura. Stvarna kontrola tona. Stvarna unutrašnja napetost. To se vidi od početnog pauka u srcu, preko „mračne mreže grada”, preko „velikog opita sveta”, pa sve do završnih suočavanja sa nasleđem, materijom i ljudskim mestom u jednom istovremeno čudesnom i opasnom kosmosu.

Redakcija je ovu knjigu izabrala zato što je u njoj prepoznala dovršen rukopis. Zato što je ona, u konkurenciji jakih i različitih glasova, imala najjasnije izgrađenu unutrašnju celinu, najviši stepen jezičke samosvojnosti i najubedljiviji osećaj da je pred nama knjiga, a ne slučajan zbir pesama. WUNDERKAMMER Pavla Zeljića nije pobedila zato što je najlakša, ni zato što je najprijemčivija na prvo čitanje, nego zato što je najdublje i najdoslednije ostvarila ono što ozbiljna poezija mora da uradi: da nam vrati svet kao problem, telo kao tajnu, jezik kao opit i čoveka kao biće koje još nije završeno. Zbog toga je, po odluci redakcije Nove Nove Poetike, ovaj rukopis izabran kao pobednik specijalnog 24-časovnog konkursa otvorenog 14. februara, a javno proglašen 8. marta 2026 u umetničkom ambijentu kluba Beti Ford.