Zbirka Sećanja iz snova i magle Dušice M. Ognjanović gradi svet u kojem se sirova svakodnevica, porodična trauma i narodna imaginacija neprestano dodiruju i prelivaju jedna u drugu. Već u „Reči autora” jasno se nagoveštava da ove priče nisu pisane da bi čitaocu pružile utehu, već da bi ga suočile sa stvarnošću koju obično pokušavamo da ne vidimo.
Upravo zato njeni junaci najčešće pripadaju zaboravljenima, poniženima, siromašnima i onima čije sudbine društvo prećutkuje ili gura na margine. U pričama poput „Patike”, potresnost nastaje iz sudara dečje nevinosti i brutalne socijalne bede, dok se u „Šandoru” ljudska dobrota i metafizička uteha ukrštaju na mestu krajnje usamljenosti. Sa druge strane, priča „Ćerka” pokazuje koliko je autorki važan prostor između legende, nasleđenog straha i neobjašnjivog, gde folklorno i natprirodno deluju kao produžetak života, a ne kao puki ukras.
Poseban kvalitet zbirke jeste u tome što predmeti, prizori i detalji: patike, krstić, stara fotografija, vodopad – dobijaju gotovo sudbinsku težinu i postaju nosači emotivnog naboja. Jezik priča oslanja se na ritam usmenog kazivanja, na ispovedni ton i na lokalnu boju, pa tekstovi deluju kao da su istovremeno ispričani, zapamćeni i preživljeni. Autorka ne beži od pojačane emocije, ali njena osnovna snaga nije u sentimentalnosti, već u osećaju da iza svake priče stoji stvarno iskustvo bola, gubitka ili nečega duboko prepoznatljivog. Priroda u ovoj knjizi je aktivan prostor opomene, prelaza i tajne, mesto gde se vidljivo i nevidljivo dodiruju.
Kao prvenac, ova zbirka ostavlja utisak hrabre, tamne i emotivno guste proze, a njen najveći kvalitet jeste to što čitaoca ne ostavlja ravnodušnim, nego ga tera da se seti onih ljudi i sudbina koje književnost najčešće zaobilazi.
Sa autorkom smo razgovarali o motivima, simbolici i životnim iskustvima koja su oblikovala ovu nesvakidašnju zbirku.
1. U „Reči autora” nagoveštavate da u pojedinim pričama ima više istine nego što čitalac možda naslućuje. Koliko je ova zbirka nastajala iz stvarnih događaja, a koliko iz njihove književne prerade?
Uvek treba voditi računa šta govorite pred decom. Mogu postati pisci jednog dana! Šalim se, naravno. Kao dete slušala sam priče starijih uz njihova kafenisanja i često pomišljala u sebi: „Bajke su stvarne?!” U dečijoj glavi od priče o ciganskoj kletvi napravite gotov film sa još stotinu sporednih likova: veštica, vila… Knjiga je pisana kao jedna vrsta vremenskog spomenara satkana od mirisa kiše, kafe, vegetacije nakon oluja, sećanja i puštene mašte. Nažalost, ima istinitih elemenata, ali većinom, razume se, preovladava fikcija.
2. Vaši junaci su često ljudi sa margine, siromašni, odbačeni, prećutani ili poniženi. Šta vas najviše privlači upravo tim sudbinama?
Današnjica! To uporno, gotovo drsko ignorisanje realnosti! Zamislite: šetate parkom i pravite se da ne primećujete nijedno jedino drvo! Kakva drskost, zar ne? Oduvek je bilo siromaha, marginalizovanih duša, nevoljnika svake vrste. Istorijski spisi često spominju takve likove kao stvarne, autentične, sa gotovo identičnim problemima kao i njihovi savremeni sapatnici. To uporno ćutanje, guranje pod tepih, zatvaranje očiju pred problemom koji je evidentan. Prst u oko! Meni! Biće mi čast ako sam makar tihi šapat, ali sa jakim ehom onima čiji je krik u trenu ućutkan i izbrisan.
3. U pričama se realizam često prelama sa folklornim, mitskim i natprirodnim elementima. Da li taj spoj doživljavate kao estetski izbor ili kao prirodan način da se prikaže stvarnost našeg podneblja?
Nema „pakovanja”! Namera da bude lepše, pitkije… Ne! To nije moja opcija. Autentičnost je, mišljenja sam, glavni začin svake priče. Naš folklor je poput seoskih ćilima: pregršt jarkih boja isprepletanih u fantaziju. Iza svake potke krije se veziljina posebna priča.
4. U pričama poput „Patike” i „Šandor” sitni predmeti dobijaju gotovo simboličku snagu. Koliko svesno gradite tu vrstu simbolike kroz konkretne detalje?
„Daj mi onu srećnu narukvicu!”, „Nosiću danas onu srećnu majicu!”, „Daj mi onu taličnu kravatu!” Verujem da ima istine. Predmeti mogu nositi određenu vrstu energije. Kako pozitivnu, tako nažalost i onu drugu, mračnu, nepoželjnu. Svaka duša je izvor određene energije i smatram da je u stanju da emituje istu kroz svoje telo na predmete. Primer: predmeti koji su dolazili u dodir sa svetiteljima tvore čuda i dan-danas. Takođe, i ukleti predmeti naširoko su poznati po svom učinku.
5. Priroda, naročito voda, noć, magla i ambijenti izdvojeni od svakodnevice, ima vrlo važnu ulogu u vašoj prozi. Šta za vas predstavlja taj prostor između prirode i sudbine?
Taj prostor, ili kako ga volim nazvati „vremenski džep”, zapravo je ta kapija gde nastaje spona između realnog i natprirodnog. To su nerazdvojne komponente. Zbog te činjenice često napominjem da život u suštini nije ljubitelj ružičastih naočara. Što pre to shvatimo, lakše ćemo se miriti sa svakodnevicom. Koliko god želeli i upirali iz sve snage da baš sve imamo pod kontrolom, u većoj smo zabludi. Viša Sila, naravno, mnogo bolje razmišlja od nas. Ma kako se stvari činile, kakve god bile, baš takvim tokom i treba da teku…
6. Vaš stil često podseća na usmeno pripovedanje, kao da priče neko govori uz poverenje, u tišini. Koliko su na vas uticale porodične priče, usmena tradicija i lokalna kazivanja?
Prilično! Na početku sam nagovestila da su ta neka ćućurenja starijih uz kafenisanja ostala kao jaka osnova za nastanak nekih priča. Ukoliko zaboravim da ih pomenem, veliku nepravdu nanela bih svim divnim dušama koje su se našle na mom životnom putu, noseći sa sobom čestice ideja za nastanak nekih priča. Dakle, većina napisanog, nažalost ili na sreću, poseduje autentičnost! Kako bi dobile onaj začin koji ih čini lakšim i pitkijim, fikcija je glavni pomoćnik.
7. Kako pronalazite meru između snažne emocije i opasnosti od patetike kada pišete o smrti, siromaštvu, gubitku i porodičnim lomovima?
Po prirodi stvari, šta je potrebno, samo se raščlani. Kao i život. Dakle, prvo rođenje, ređanje uspomena jedna za drugom, dani i meseci koji se pretvaraju u godine i naposletku samo odvajanje duše od tela. Tako je slučaj i sa pisanim kazivanjem. Kada sazri u svojoj punoći, poput zrele jabuke, samo se odvoji od stabla u zrelu celinu.
8. U biografskoj belešci pominju se Verona, Atina, Berlin i Beograd. Na koji način su ta iskustva i gradovi oblikovali vaš književni senzibilitet?
Počela bih od Atine! Tamo sam uspela uz prijatelje, poznanike, pa naposletku i same meštane, da uhvatim čuvene grčke metode mudrovanja uz duboko lenstvovanje. Da, duhovito ali istinito! Interesantno, ali u Atini sam čula legendu o ukletoj Plavoj pećini o kojoj tek treba da pišem. Bez preterivanja, smatram da će to biti jedna od „najtežih” priča za čitanje koje sam napisala do sada.
Berlin je priča za sebe. U svom tom redu, disciplini i savremenoj kolotečini, krije se toliko sete iz nekih ne baš tako davnih vremena kojih se nerado sećamo. Ti divni ljudi su podsetnik da iver može pasti miljama daleko od klade.
Beograd? Srce uvek zatreperi na neki poseban način kada znate da su tu vama najdraži. Oni koji vas znaju u dušu. Međutim, Verona je moja konačna odrednica, grad u kom živim i centar glavnog događanja vezanog za nastanak zbirke Sećanja iz snova i magle. Baš tamo, jedna jutarnja šetnja kraj reke Adiđe, iznenadna sitna kišica i momenat kada odlučujem da sve što je živelo u jednoj fascikli bude uobličeno na stranice knjige. Mogu slobodno reći, moja Verona je grad divnih ljudi, neverovatnih arhitektonskih lepota, ali sa pravom nazvan – gradom ljubavi. I to je ono što nas, pa i mene, hteli da priznamo ili ne, veže zauvek za te neke posebne ljude i ulice.
9. Kada biste morali da izdvojite jednu priču iz ove zbirke kao njeno unutrašnje jezgro, onu koja vas možda najtačnije predstavlja kao autorku, koja bi to priča bila i zašto?
Ulijana! Svoja, beskompromisna, daleko od ultimatuma i samo ovozemaljskog. Čvrsta u svojoj veri i uverenju da nikada i ništa nije onako kako izgleda. Nikada bez duboke analize, nikada suditi drugima na prvu. Da. Definitivno bi to bila Ulijana…
Nema proizvoda u korpi.