SEĆANJA IZ SNOVA I MAGLE – Dušica M. Ognjanović

Liminalni prostori i kolektivno pamćenje:književna anatomija sudbine

Zbirka Sećanja iz snova i magle Dušice M. Ognjanović predstavlja umetnički zaokruženo delo u kojem se prepliću socijalna svakodnevica i mitska imaginacija, realističko i nadrealno, kolektivna sećanja i intimna iskustva. U središtu ovih pripovednih tekstova nalaze se sudbine marginalizovanih i ranjivih, onih čiji se glas ret-ko čuje: siromašnih, obespravljenih, osramoćenih. Njihove životne priče nisu oblikovane samo kroz velike istorijske događaje, već i kroz sitnice i predmete koji postaju nosioci sudbine: par patika, stari sat,fotografija, krst, listić tombole. Ti predmeti, u rukama autorke, prerastaju u simbole čitavih egzistencija, otkrivajući raskošnu simboliku u naizgled skromnim detaljima.

Jedan od ključnih kvaliteta zbirke ogleda se u načinu na koji priroda u njoj funkcioniše kao aktivni činilac narativa. Kiša i poplave u priči Spartanac razotkrivaju karaktere i iskušavaju zajednicu; vodopad u Ćerki otvara liminalni prostor između stvarnog i vilinskog sveta, gde se susreću ljubav, kletva i iskušenje; noćni šumovi, ptice i neobične pojave kroz čitavu zbirku nagoveštavaju preokrete i uvode elemente slutnje. Priroda u ovim pričama nije scenografija,već pokretač i sudija, sila koja posreduje između realnog i mitskog.
Zbirka je snažno ukorenjena u narodna verovanja i kulturno pamćenje. Figure vila, limun-babe, vilinskog deteta ili ciganskih kletvi nisu dekorativni folklorni elementi, već interpretativni obrasci kroz koje zajednica razume nesreću i stradanje. Na taj način, mitsko i kolektivno znanje oblikuju i pojedinačne sudbine. Paralelno s tim, prisustvo religije i hrišćanskog etosa uvodi dodatni sloj značenja: krst, molitva, razgovori sa sveštenikom u pričama ne predstavljaju samo rekvizite vere, već etički okvir kroz koji se bol i nemoć prevode u smisao, a očaj u nadu.
Ono što zbirku čini osobenom jeste jasno izražena društvena kritičnost. Priče ne prikazuju samo intimne tragedije, već i nemilosrdne mehanizme kolektivne osude, ruganja i isključivanja. Zajednica se u njima pokazuje istovremeno kao čuvar i kao dželat: ona pruža utočište, ali jednako često nameće stigmu. U tom prostoru ambivalencije postavlja se temeljno pitanje odgovornosti. Da li je moguće biti čovek pred licem tuđe patnje i u kojoj meri pojedinac učestvuje u nepravdi zajednice?
Ove priče se ne oslanjaju samo na fabulu, već i na pažljivo izgrađenu simboliku. Predmeti koji se pojavljuju nisu neutralni rekviziti, već nosioci značenja: patike su znak nade i poniženja, sat neumitnosti vremena, fotografija veza sa izgubljenom prošlošću, krst obećanje transcendencije. Autorka ume jednostavne detalje dapretvori u književne simbole, dajući tako tekstovima slojevitu gustinu. Time se ostvaruje efektan spoj dokumentarnog i poetskog, realnog i univerzalnog.

Posebnu vrednost zbirke čini način na koji se individualne sudbine ukrštaju sa kolektivnim pamćenjem. U sudbinama junaka odražava se šira istorijska i društvena panorama: nemaština, isključenost, tradicija, religijski i mitski obrasci, sve ono što oblikuje život zajednice. Na taj način, priče izrastaju iz lokalnog i postaju
opšta slika ljudskog postojanja.
Jezik Dušice M. Ognjanović je precizan, pročišćen i ritmičan, sa izraženim osloncem na usmeno pripovedačko nasleđe. Dijalozi nose obeležja narodnog govora, a narativni glas spaja saosećanje i distancu, lirsku sugestivnost i realističku jasnoću. Time se ostvaruje sptradicije i savremenosti: autorka gradi atmosferu koja podseća na arhetipske obrasce narodnog pripovedanja, a istovremeno je smešta u aktuelni, prepoznatljivi društveni kontekst.
Sećanja iz snova i magle svedoče o književnom postupku u kojem se siromaštvo i bol, priroda i religija, mit i stvarnost ne suprotstavljaju, već međusobno osvetljavaju. U tom ukrštanju nastaju tekstovi koji su i dokument i opomena, i slika i simbol, i društvena kritika i metafizičko traganje. Zbirka se izdvaja kao delo koje nadilazi granice realističkog pripovedanja i ulazi u prostor gde književnost postaje produžetak narodnog pamćenja i prostor iskupljenja.

Milica Atanacković