SAN PRED ZABORAV – Nemanja Nikić

U vremenu kada poezija često biva svedena na estetski ukras ili ličnu ispovest bez unutrašnje arhitekture, Nemanja Nikić u zbirci „San pred zaborav“ uspeva da vrati poeziji njenu izvornu snagu: da bude molitva, misao, krik i tišina u isto vreme. Ova knjiga nije samo lirski dnevnik jedne duše, ona je svedočanstvo o čovekovoj borbi sa sopstvom, sa Bogom, sa svetom, i sa onim što ostaje kada sve nestane: sa nadom.Nikićev stih je čist, ali ne naivan. On ne beži od metafizičkog već ga doziva. U pesmi „Voleo bih”, on piše „Voleo bih da mogu u srce tvoje usaditi, zrno nade koje će u cvet sreće proklijati.”

Ovaj stih podseća na ranu Ristićevu poetiku, ali bez njene hladne distance. Kod Nikića, nada nije koncept već je seme, živo, ranjivo, ali sposobno da proklija u najtamnijoj noći. Njegova poezija je prožeta duhovnošću, ali ne dogmom; ona je lična teologija čoveka koji se ne boji da postavi pitanja na koja nema odgovore.U pesmi „Magnovenje” pesnik kaže: „Bez sna duša u tami iznova sanja, u stanju večnog magnovenja.”

Ovaj stih je u dijalogu sa Crnjanskim, ali bez njegove istorijske melanholije. Dok Crnjanski traži spas u seobi, Nikić ga traži u unutrašnjem preobražaju. Njegova duša – ostaje, luta, ali ne odustaje. Upravo u tome leži snaga ove zbirke: u odbijanju kapitulacije pred prazninom.

Tematika samoće, slobode, tišine i svrhe prožima celu zbirku kao četiri stuba na kojima počiva čovekova egzistencija. U „Odi slobodi”, pesnik ne slavi slobodu kao apstraktnu vrednost, već kao bolnu, ali nužnu istinu „Sloboda od sebe samog, je ta koju smo izgubili kada je čovek iz raja pao.”

Ovaj stih je filozofski i teološki istovremeno. On ne poziva na revoluciju, već na pokajanje. Nikić ne želi da menja svet već on želi da preobrazi čoveka.Poetski jezik u zbirci „San pred zaborav” je bogat, ali ne pretenciozan. On je muzikalan, ali ne dekorativan. Svaka pesma ima svoju unutrašnju simfoniju, svoju tišinu i svoj vapaj. U tome leži njena lepota – u sposobnosti da bude i intimna i univerzalna.