Vasilije Miletić ne piše stihove, on ih izdiše. Njegova poezija u zbirci „Kolone gladnih u potrazi za smislom“ nije konstrukcija, već raspad, nije forma, već bolno traganje za formom koja izmiče. Pesnik ne traži dubinu – on je već u njoj, u mulju, u pepelu, u praznoj beloj sobi gde „lupanje iznova i iznova“ postaje jedini ritam postojanja.
Njegove pesme ne koriste svet kao scenografiju, već kao ranu. Slike koje donosi su intenzivna iskustva, a ne puke metafore: „Očajničko mlataranje davljenika“, „šake pepela“, „zmije koje klize kroz uho“. Njegovo proročanstvo („Kao što je meni danas, tako će biti i vama zauvek“) nije pretnja, već proživljavanje sudbine u realnom vremenu.
Miletić je pesnik dvojezičnog bola – stihovi na srpskom i engleskom nisu prevodivi, već se direktno prenose kao ogoljeno osećanje. On je lirski nomad, izgupljen u vremenu, ali ne i u smislu. Njegova poezija je kao bazen u koji se skače, ne znajući da li je voda ili pepeo. U tom skoku i tom riziku, nastaje umetnost.
U duhu Bodlera, Disa i Silvije Plat, Miletić ne piše da bi bio pročitan, već da bi bio prepoznat. Njegovi stihovi nisu ogledala, već prozori – ne prikazuju, već pozivaju čitaoca da uđe, bos, bez naslona i bez straha.
Nema proizvoda u korpi.
Recenzije
Još nema komentara.