Povodom romana Osmorica, Mirjana Hrnjak govori za Novu NOVU POETIKU o istoriji Rima kao prostoru rada, vlasništva, vere, propagande i pamćenja. Ovaj razgovor otvara pitanja o arhivi i romanu, o Agripini, Kaliguli, hrišćanstvu, Marksu, Platonu, milosti, vrlini i telu kao mestu na kojem se svaka velika ideja na kraju proverava. Posle intervjua donosimo i Reč urednika, osvrt na rimski ciklus Mirjane Hrnjak i njegovu snažnu vezu između rada, jevanđelja poniženih i istorije kao borbe za pamćenje.
Intervju sa Mirjanom Hrnjak
Pitanja iz redakcije Nove NOVE POETIKE:
1. Roman počinje Agatonikinom tvrdnjom da bi mogla da prikaže dokumente iz crkvene arhive, ali da se ipak odlučuje za roman. Zašto Vam je bilo važno da istinu o Agripini ne ispriča „dokaz”, nego svedok koji priznaje da izmišlja scene, razgovore i pejzaže? Šta roman može da sačuva bolje od arhive?
Agatonika bi možda mogla da predstavlja mene kao laičkog istoričara. Nemam dokaze ni za jednu svoju tvrdnju, pa zato valjda govorim kroz roman, baš kao Agatonika. Sve premise na kojima gradim svoje romane jesu moja lična, krajnje intuitivna viđenja Rima u periodu od 60. godine p. n. e. do 80. godine n. e. U svom prvom romanu Bauk kruži Rimom, na primer, Kleopatra nije Cezarova ljubavnica, nego obrazovana mlada žena, revolucionarka, farmaceutkinja i Cezarova saborica. Cezar nije samo vojskovođa, nego je upravo on prvi kralj-filozof o kojem Platon govori, odnosno mašta, u svom dijalogu Republika.
2. Osmorica antičku istoriju ne koristi kao dekor, nego kao prostor u kojem se ponovo ispituju vlasništvo, rad, vera, propaganda i pamćenje. Kako ste došli do odluke da se istorija Rima prepiše upravo iz radionice, bazilike, kožare, škole, porodilišta i crkvene administracije, a ne iz dvora, senata i vojnih pohoda?
Ne zaboravimo da u to vreme nema sekularnosti. Crkva i država su jedno te isto. Nastanak rimske crkve zapravo je nastanak rimske države, odnosno imperije. Ako je to tako, onda sam razmišljala kako da nekim crkvenim stvarima nađem ekvivalent u običnom građanskom životu. Na primer, lično sam ubeđena da krštenica nije ništa drugo nego izvod iz matične knjige rođenih. Slično tome, „pokrštavanje” bi, po toj logici, bilo samo registrovanje ljudi u nekoj opštinskoj evidenciji. Istorijska je činjenica da se u to vreme vrše prvi popisi stanovništva.
Mi zamišljamo da su se ljudi u prošlosti samo molili po tim nekakvim crkvama, bazilikama, hramovima. Ubeđena sam da su se u tim zgradama odvijale aktivnosti potpuno istovetne današnjim: ljudi su išli u školu, radili, lečili se, stajali u redu da plate račune za vodu.
3. Agripina Ahenobarb je istovremeno radnica, tehnolog, učiteljica, majka, mislilac i neko ko gotovo fizički reaguje na laž. Ona nije klasična „jaka junakinja”, nego figura izdržljivosti, tihe radikalnosti i moralne osetljivosti. Kako je nastajala Agripina i šta je u njoj, za Vas, najteže imenovati?
Etimologija reči Agripa, odnosno Agripina, vodi od značenja „rođen naopako” i misli se na karlične porođaje. Majke tada uglavnom nisu preživljavale porođaje, a deci u sirotištima nadevali su ime Agripa ili Agripina. Međutim, u mojoj knjizi Agripina jeste siroče čija je majka umrla na porođaju, ali je baš ona ta na kojoj je izveden prvi rez koji je bio uspešan i sačuvao i nju i njenog sina. Pratim je od početka kao nekoga koga život sprema da izdrži taj rez, izveden na njoj u nekom polusvesnom stanju, bez totalne anestezije, mada pod opijatima. Zato je od samog rođenja prati loša sudbina: sirotište, nedostatak oficijalnog obrazovanja, prinuda da radi na mnogo nižim pozicijama nego što njen intelekt zaslužuje. Ali ona u tome jača, dobija nekakvu nadljudsku snagu, i baš nju Bog odabira da izdrži najjače bolove.
4. U romanu je rad prikazan kao osnova dostojanstva, ali i kao mesto povrede, poniženja i eksploatacije. Bazilike nisu samo radni pogoni, već neka vrsta moralnog laboratorijuma. Da li je Osmorica pre svega roman o radu, o rukama, mašinama, cehovima, kanapima, koži, kamenu, ili roman o tome šta se događa čoveku kada mu se rad oduzme?
Ako zauvek odbacimo marksizam kao neuspelu filozofiju, Marksu se ipak mora odati priznanje da je dao odgovor na vekovno pitanje: kako napraviti hijerarhiju društva koja jeste pravedna. Po njemu, to je upravo ljudski rad. I ovde opet moram da naglasim, da se ne bi pomislilo da Marks misli isključivo na fizički, manuelni rad. Marks misli i na misaoni rad, rad lekara, zubara, uopšte na trud i ljudske zasluge. Rad je taj „najmanji zajednički imenilac” na osnovu kojeg možemo da uporedimo dva čoveka rame uz rame. Mislim da društvo od samog početka traga za tim imeniocem, ali tek Marks to prikazuje bez trunke nedoumice. Ima jedan zanimljiv deo u Kapitalu gde Marks, u svom duhovitom stilu, govori kako Aristotel pokušava nekako da izjednači vrednost gusaka i posteljine, ali Marks kaže: „Tu Aristotel zapinje…”
Neosporno je zaista da je rad, a posebno kreativan rad, svojstven jedino čoveku.
5. Vaše hrišćanstvo u romanu nije dogmatsko, nego gotovo radničko, cehovsko i antirobovlasničko: ono se prepoznaje u besplatnom lečenju, školovanju, zajedničkom vlasništvu nad sredstvima rada, milosrđu i zabrani izrabljivanja. Kako biste najkraće opisali odnos između hrišćanstva, Cezarove ideje, socijalne pravde i lične savesti u ovom romanu?
Da, moje hrišćanstvo je u svemu samo prosto platonizam. U početku je hrišćanstvo bilo samo filozofija življenja, a onda u jednom momentu dolazi do zaokreta. Čak imamo i epohe gde hrišćanstvo postaje samom sebi suprotnost. Ja sve svoje knjige gradim na premisi da je nastanak rimske države, odnosno crkve, samo pokušaj da se stvori Platonova idealna država, gde je na vrhu kralj-filozof, a uz njega su najbolji ljudi, aristokratija. Aristokratija znači vladavina najboljih.
Ako je hrišćanstvo samo platonizam, onda je „moje” hrišćanstvo najprostije rečeno sažeto u onome što Sokrat govori u raspravi sa Kaliklom u Platonovom dijalogu Gorgija ili o sofistima. Kalikle tvrdi da su lično bogaćenje, uživanje i status nešto za čime treba žudeti, ali Sokrat kaže sledeće:
SOKRAT: „Mudri ljudi”, moj Kalikle, tvrde da su prijateljstva, poštovanje reda, zatim umerenost i pravednost one snage koje povezuju nebo i zemlju, bogove i ljude, te zato vasionu oko nas nazivaju kosmosom, što znači red, a ne razuzdanost i nered, moj dragoviću. A ti, kao što vidim, ne pridaješ nikakve važnosti svemu tome, i pored toga što si filozof, i zato ti je ostalo nepoznato da geometrijska jednakost ima veliku moć među bogovima i među ljudima. Ti misliš da je najvažnije da se ima više, jer zanemaruješ geometriju. U redu, neka bude tako! Onda moramo ili opovrgnuti ovu postavku da su srećni ljudi takvi zbog pravednosti i umerenosti, a bedni da su nesrećni zbog nevaljalstva, ili moramo, ako ostane istina, videti kakve su posledice.
SOKRAT: Nevaljalac nema nikakve koristi od toga što živi, jer on ne može živeti drugačije nego kao nevaljalac.
SOKRAT: Držimo se rečenice do koje smo, kao do rezultata, došli; ona će nam pokazati da je najbolji način života ako i u životu i u smrti budemo pravedni i uopšte ako živimo u vrlini. Toga principa ćemo se pridržavati, a i ostale ćemo podsticati na to, a ne onoga u koji ti imaš poverenje i koji meni preporučuješ. Jer, on ništa ne vredi, moj dragi Kalikle!
6. Jedna od najjačih unutrašnjih rasprava romana jeste rasprava između vrline i milosti: Senekin stoički zahtev za razumom i disciplinom sudara se sa Paulinim insistiranjem na milosrđu prema palom čoveku. Gde je za Vas granica između opravdanog poziva na vrlinu i opasne gordosti obrazovanog, ispravnog čoveka?
Ubeđena sam da čovek u svemu mora da pođe od sebe i da mora sebe da dovede na jedan određeni nivo zrelosti, obrazovanja i lepog vaspitanja kako bi uopšte mogao da se usudi da gleda u druge, levo ili desno. A kada se taj nivo zrelosti dostigne, nažalost, to je onda tek početak. Tek onda se pred čovekom pojavljuju dva puta: prvi je put gordosti, a drugi je put milosrđa.
Put gordosti je zapravo mnogo logičniji, nekako ljudskiji, i zato mnogo češći. To je put kada čovek postaje svestan šta je sve postigao, kakve je tegobe preživeo, koliko se namučio, koliko je vremena proveo nad knjigama, i sasvim je opravdano da o sebi ima visoko mišljenje. Ali „začkoljica” je baš u tome. Taj čovek nije kriv za ono što je uradio, jer zaista ništa loše nije uradio. Njegov je greh što nije iskoristio svu tu naklonost bogova ili sudbine u bolje svrhe. Znate, kaže se u Jevanđelju po Luki: „Od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i zahtevati. Kome je više povereno, od toga će se još više zahtevati.” Gordost je greh koji ne ispunjava ovu zapovest. Vrlo, vrlo prefinjen i prosto neprimetan greh, toliko neprimetan da ga sam čovek ne može u sebi prepoznati.
Drugi put je onaj koji je mnogo ređi. To je put kada čovek, nakon što je stekao sve obrazovanje, nekako postaje svestan svoje ništavnosti, prolaznosti i slabosti, i shvata da se ni po čemu ne razlikuje od drugih. I tu nastaje novi izazov. Hrišćanski narativ za to jeste „strah Božji”, a Sokrat nam priznaje da zna da ništa ne zna. Kada čovek dostigne to stanje duha, on odjednom u svemu vidi da je samo on kriv za sve što mu se loše u životu desilo, ali uzima i krivicu svakog drugog i svu nesreću oko sebe. Na kraju krajeva, bar ne dopušta sebi da omalovažava druge, posebno ne one koji su socijalno ugroženiji, manje obrazovani, manje privilegovani. Takav čovek oseća da je njegov jedini zadatak da takvim ljudima na bilo koji način pomogne. To je sasvim suprotno gordosti, i čovek počinje da zrači skromnošću, skrušenošću i blagošću.
7. Kaligula je u romanu gotovo potpuno izmešten iz uobičajene slike ludog cara: on je Gaj, obućar, radnik, govornik, brat među radnicima i čovek koji pokušava da obnovi Cezarovu pravednost. Šta ste želeli da se dogodi čitaocu kada prepozna istorijsko ime, a zatim shvati da ga roman primorava da ga gleda iz sasvim drugog moralnog ugla?
Vrlo je moguće da reč „lud” potiče od latinskog ludus, odnosno ludi, što je zapravo bio naziv za Panhelenske igre koje su odlučivale najboljeg među najboljima. I danas vrlo često možemo čuti da se za nekoga ko je izuzetno obrazovan kaže: „lud naučnik”. Sa druge strane, reč Kaligula potiče od reči za cipelu, odnosno čizmu. Nekakvo predanje kaže da je otac Kaligulu odveo u rat i da je on navodno nosio neke čizmice, pa su ga zato prozvali Kaligula. Njemu se, takođe, pripisuje da je svog konja proglasio za senatora, što je besmisleno, jer je Rim tada bio i ostao najozbiljnija država. U mojoj knjizi Kaligula je obrazovan mlad čovek koji je prodoran, radoznao i radi u kožarskoj industriji, baš u radionici za proizvodnju obuće.
8. Ženski likovi u Osmorici nisu prateće figure istorije: Agripina, Paula, Livila, Milonija, Drusila, Mesalina, Basa i Agatonika nose znanje, rad, pobunu, administraciju, medicinu, brigu i svedočenje. Da li ste od početka znali da će roman imati ovako snažnu žensku unutrašnju mrežu, ili se ona razvila iz same logike priče?
Ja svakako nisam znala kakve su moje junakinje pojedinačno, ali čim se žene na neki način okupe, uvek se nekako radi o promenama ka levici: deljenje dobara, briga za starije, decu, nemoćne. To je upravo nekako ženski princip. I u mojim pričama se baš dešava ta promena ulevo: zabrana trgovine, zabrana mešetarenja, kamata i, pre svega, robovlasništva. Verujem da su žene bile nosioci te promene.
Isto tako, ima jedna zanimljiva stvar oko žena koje su istorijske ličnosti. Njima se redovno pripisuju mnogobrojni brakovi, nebrojene ljubavne afere, često i incesti. Za Agripinu, Drusilu i Livilu se navodi da su Kaliguline sestre i da je svaka od njih imala ljubavnu vezu sa Kaligulom. Međutim, ja mislim da oni nisu bili ni u kakvim krvnim vezama. Sestrinstva i bratstva upravo tada nastaju, i u mojoj knjizi oni su svi saborci, bez ikakvih porodičnih veza.
9. Roman stalno spaja udaljene tekstove, epohe i registre: Platona, Bibliju, Ovidija, Seneku, Marksa, Dostojevskog, Lenjina, radnički govor, administrativni zapis, fusnotu i viziju. Kako ste odlučivali koliko daleko smete da idete u tim anahronim i intertekstualnim sudarima? Da li je taj „višak mišljenja” za Vas opasnost romana ili njegova namerna poetika?
Epohe su udaljene samo vremenski, ali se ništa, baš ništa nije promenilo. Evo jednog odlomka iz Platonove knjige Zakoni, iz poglavlja „Šta je vaspitanje? Njegova prva definicija”. Platonov Atinjanin kaže ovako:
Ako neko, na primer, želi da postane valjan zemljoradnik ili graditelj, ovaj se mora igrati tako da gradi kakvu dečju zgradu, a onaj drugi obrađujući zemlju. Njihov vaspitač mora da i jednom i drugom nabavi malo oruđe, mali alat, koji imitira istinski alat. Oni moraju takođe steći sva ona prethodna znanja koja su potrebna; na primer, građevinar merenje ili poznavanje viska, ratnik mora naučiti jahati konja u igri, i druge slične stvari. Ukratko rečeno, treba nastojati da se pomoću igre usmere sklonosti i želje dečaka na ono u čemu će postići potpuni razvoj, kad do toga stigne. Tvrdimo da je glavna stvar u vaspitanju pravilno upućivanje, koje će dušu dečaka koji se igra ispuniti ljubavlju prema onome što treba da postigne kad postane zreo čovek, da bude savršen u majstorstvu u svojoj struci.
Da čovek ne zna da je u pitanju Platon, koji je ovo napisao pre 2500 godina, pomislili bismo da je to nešto što je ministar prosvete uputio današnjim predškolskim ustanovama kao nekakav ukaz na osnovu kojeg treba da se napiše plan i program za predškolske ustanove. To što mi po muzejima ne možemo da nađemo dečje lopatice i kantice iz antičkog vremena jeste samo pitanje toga što je trajnost drveta ograničena. To ne znači da se mali Atinjani nisu igrali u pesku.
Naš veliki problem je što zamišljamo sve nekako „muzejski” i na osnovu eksponata koji su preživeli. A to su nekakvi bronzani plugovi, bronzana vojna oprema, kameni spomenici, ostaci kamenih kuća. Često vidimo filmove iz antičkog doba u nekakvim polupraznim kućama, bez nameštaja, bez zavesa, bez tepiha, jer jednostavno tekstil i drvo nemaju rok trajanja kamena i metala.
10. Završnica romana vraća nas telu: carski rez, ženska utroba, krv, medicina, naučni napredak i Agripinina smrt spajaju se u jednu od najpotresnijih slika knjige. Da li je za Vas Agripinino telo mesto stradanja, mesto istorijskog preloma, ili poslednji dokaz da se svaka velika ideja na kraju proverava na konkretnom ljudskom bolu?
Cezar je titula koja će se nositi godinama nakon Gaja Julija Cezara. Vremenom će se preobličiti u kajzera u Nemačkoj, cara u Rusiji, ćesara na ovim prostorima. Car i Cezar su, dakle, jedno te isto. Ako je to tako, kada kažemo „carski rez”, mislim da to upućuje na to da se taj rez izveo još u Cezarovo vreme. Deo odgovora na ovo pitanje dala sam i u prethodnim odgovorima.
Reč urednika
Bauk rada i jevanđelje poniženih: rimski ciklus Mirjane Hrnjak
Mirjana Hrnjak je u tri romana otvorila jedan drugi istorijski rukavac. U tom rukavcu Rim teče prema nama, a mi prema njemu, kao dve vode koje su mislile da ih dele dve hiljade godina, pa su se srele u istoj mutnoj reci rada, vlasništva, straha, vere i ponavljanja. Njeni romani Bauk kruži Rimom…, Merkur i obućar i Osmorica čine ciklus o svetu koji se gradi rukama, zatim gubi preko papira, pa se ponovo traži u arhivama, među ranjenim radnicima, u fabrikama, školama, crkvama, sudnicama, tržnicama i zaboravljenim sobama.
Ovaj ciklus počinje kao istorija pobune, nastavlja se kao istorija posrednika, završava se kao istorija falsifikata. Prvi roman govori o rađanju pokreta koji iz Spartakovog krsta, Cezarovog rada i Fulvijine knjige pravi novu društvenu mogućnost. Drugi roman razotkriva Merkura kao božanstvo trgovine, glasništva i preprodaje, a Gaja vraća u radionicu, među obućare, zanatlije, decu radnike, kože, kaligule i ruke. Treći roman, kroz Agatoniku i Agripinu, ulazi u arhivsku groznicu: ko je napisao istoriju, ko je preuzeo ime, ko je od čoveka napravio mit, ko je od grupe napravio cara.
Kod Mirjane Hrnjak istorija ima oblik rada. Rad je prva metafizika ovog sveta. Pre svake države, pre svake crkve, pre svakog cara, pre svakog datuma, stoji čovek koji nešto pravi. Hleb, sandalu, brod, zid, knjigu, tabelu, kanap, jedro. Zato Agripina u Osmorici, gledajući brod, pita „čije su ruke” stvorile jedra, a zatim vidi „ljudsku ruku” kao pravu veličanstvenost sveta. To nije estetski detalj, već njena prva molitva proizvodnji. Njena vera počinje u predmetu koji je napravilo „mnoštvo ljudskih ruku”.
Tu se otvara i pitanje koje me najviše drži uz ove romane: koliko smo stvarno odmakli od antike? Imamo druge alate, druge mašine, druga imena za zakone, druge reči za dug, drugu vrstu osvetljenja u kancelarijama i fabrikama. Ali čim radnik ne vidi celinu onoga što proizvodi, čim gazda govori jezikom zahvalnosti, čim posrednik prisvaja smisao, čim škola počne da proizvodi poslušnog trgovca umesto slobodnog čoveka, Rim se vrati. Samo promeni obuću.
U Bauku taj povratak počinje iz krčme, iz mirisa vina, krvi i besciljnosti. Pokret se rađa među ljudima koji još ne znaju kako se postaje istorija. Fulvija dolazi kao pisar, ali pisar koji čita, misli i ranjava svet zapisivanjem. Kada se kaže da ona piše jer drugi govore, „ona beleži”, tu nastaje jedna od najvažnijih linija ciklusa. Rad bez zapisa nestane u telu. Zapis bez rada postane administracija. Fulvija pokušava da spoji ruku i pamćenje.
U istom romanu javlja se i prva velika formulacija bauka. Pokret dobija reči „Bauk kruži Rimom”, a zatim i „bauk kršćanstva”. To hrišćanstvo u Mirjaninom svetu raste iz Spartakove smrti, iz robova razapetih duž puta, iz Cezarovog pokušaja da zemlju vrati onima koji je obrađuju, iz potrebe da se čovek oslobodi gospodara u sebi i gospodara nad sobom. Krst je tu znak muke, ali i opasno mesto budućeg fetiša: znak koji jednog dana može pokriti kamatu, najamni rad i tuđi znoj.
Zato je pokušaj pomirenja marksizma i hrišćanstva kod Mirjane Hrnjak tako zanimljiv. Marksizam joj daje anatomiju izrabljivanja, hrišćanstvo zahtev za milošću. Jedno pita ko poseduje zemlju, radionicu, alat, školu, brod i knjigu. Drugo pita šta si uradio sa bratom koji je gladan, slab, grešan, poražen, neuk, umoran. U njenim romanima ta dva pitanja traže isti sto. Za tim stolom nema udobne teorije. Ima hleba, ruku, duga, straha, knjiga, dece i staraca.
Cehovi su prva politička forma tog pomirenja. Oni uređuju cenu, razmenu, poverenje, ritam zajednice. U Bauku se kaže da je sve zasnovano na tome da je „cena definisana” radom, a upravo zbog te misli „glava leti”. Moć može da podnese uvredu božanstva, može da istrpi psovku, ali jedva trpi napad na profit. U trenutku kada neko kaže da cipela vredi onoliko koliko rada i veštine stane u nju, a ne onoliko koliko strah, monopol i preprodaja mogu da izvuku iz kupca, počinje prava opasnost.
Tu se istorija ponavlja gotovo mehanički. Robovlasnik postane latifundijaš, latifundijaš postane senator, senator postane trgovac, trgovac postane bankar, bankar postane savetnik, savetnik postane „stručnjak”, i taj „stručnjak” postane neko ko objašnjava radniku zašto je dobro da ima malo. U Bauku se taj sistem naziva „prevara vladajućih klasa”. Ratovi se vode za „veliki Rim”, a iza velikih reči stoji rad na zemlji i tuđe bogaćenje.
Merkur i obućar ulazi u sledeću fazu: istorija se više ne vodi samo između gospodara i roba, već između proizvođača i posrednika. Gnej devojčicama objašnjava Hermesa kao „boga trgovaca”, a zatim izgovara zlatnu dijagnozu: „trgovci i razbojnici”. Merkur stoji sa strane table za latrones. Ne igra, a igra ga hrani. Ne ore, a zna cenu žita. Ne šije, a zna cenu haljine. Ne pravi sandalu, a zna kako se sandala pretvara u status.
Nasuprot Merkuru stoji obućar. Gaj, Kaligula, dete sa kaligulom, čovek zanata, čovek koji ne dolazi iz legende, već iz radionice. Drusila u drugom romanu pokušava da složi njegovu sliku: Gaj kao politička figura, Gaj kao arhitekta, Gaj kao dečak, Gaj kao radnik. U njenoj svesti javlja se „mali obućar”, a u masi vidi dete sa „kaligulom u ruci”. To je romaneskni udar na zvanični portret Kaligule: autorka ga ne pravda, već ga vraća na pod radionice, u materijal, u obuću, u težinu ranog rada.
Milonijina parola „Bolje grob nego rob” u tom kontekstu zvuči kao stari natpis na novoj fabrici. Ona dolazi iz sveta gde dete radi, gde plebejac mora da se probudi kao svest, gde je prava klasa ona koja vidi svoje lance. Zato je jedna od najsnažnijih rečenica drugog romana: „Rob koji zna da je rob.” To je momenat političkog rođenja. Čovek do tada radi kao životinja, zatim vidi sebe kako radi, zatim vidi onoga ko živi od njegovog rada. U tom trećem pogledu počinje istorija.
Mirjana Hrnjak ne pravi idilu od rada. Rad kod nje zna da leči, ali zna i da melje. Zna da smiri um, ali zna i da napravi ranu. Zato Osmorica počinje povredom. Čovek krvave ruke, nadzornik koji viče, gazda koji odlazi, Agripina koja sve vidi. U tom pogonu čuje se rečenica: „Ovde se radi.” To je jedna od onih rečenica koje u romanu zvuče kao komanda, kao izgovor, kao pretnja, kao parodija morala. Radnik se povredi, a sistem brine da proizvodnja ne stane.
Agripina ulazi u baziliku sa snom o proizvodnji, a zatiče nervozu, strah i podeljenost. Njena mašta želi organizaciju, poluge, eolipile, usaglašavanje procesa, pravednu proizvodnju. Stvarnost joj daje dvanaest sati rada, pola sata ručka, povrede, ogovaranja i strah od gubitka plate. Milonija zato taj prostor imenuje kao „klaonicu ljudi”. Jedra koja su trebalo da otvore more postaju kanapi kojima se ljudi međusobno guše.
U tom prelazu od ceha do bazilike leži najvažnija istorijska kružnica ciklusa. Ceh se rodi kao zajednica rada. Zatim se privatizuje. Zatim neki postaju vlasnici. Zatim radnik proda svoj deo jer mu treba novac. Zatim isti radnik nastavi da radi u prostoru koji je do juče delimično bio njegov. Zatim počne da hvali upravu. Zatim počne da mrzi drugog radnika koji se pobuni. Zatim se istorija zove progres.
Osmorica zato traži „stvarni rad”. Agripina traži od Seneke da propoveda rad, ali rukama, u bazilikama, na strugu, na vretenu. Ona vidi opasnost od društva u kojem svi žele da žive od hrišćanstva, od uprave, od govora, od simboličkog kapitala oslobođenja, dok neko drugi i dalje kopa, vuče, šije i proizvodi. „Samo ne trguj” iz Bauka i „stvarni rad” iz Osmorice razgovaraju kao dve ivice iste zapovesti.
Ovde je pomirenje marksizma i hrišćanstva najčistije. Hrišćanstvo bez rada postaje ustanova koja hrani sopstveni činovnički sloj. Marksizam bez milosti postaje mašina raspodele koja lako zaboravi lice. Agripina traži ruke i vrlinu. Seneka donosi govor, ali ona ga vraća na zemlju. Hleb zahteva ruku. Vera zahteva delo. Delo zahteva srce.
Treći roman dodaje arhivsku groznicu. Agatonika kaže da je rešila da „napiše roman” jer dokumenti sami nose smrtne podatke, a roman nosi živu vezu. Ona govori o „moralnom pravu” da piše o Agripini, pravu koje ne dolazi iz titule, nego iz ljubavi, učenja i prisustva smrti. Ovim Mirjana Hrnjak zatvara krug sa Fulvijom: Fulvija beleži Pokret, Agatonika beleži Agripinu. Žene u ovom ciklusu čuvaju pamćenje od službenog zaborava.
Završni udar Osmorice dolazi kroz Oktavijana. Agripina izgovara: „Oktavijan nije osoba”, pa zatim: „Oktavijan su… Osmorica.” Time se istorija otvara kao konstrukcija, kao grupa interesa, kao politički kostim obučen preko praznog mesta. Jedan car, jedna legenda, jedno ime, jedna školska sigurnost, iza toga se pojavljuje grupa, tok novca, propaganda, odsustvo tela, odsustvo groba, odsustvo dokaza.
Ova ideja snažno povezuje sva tri romana. U Bauku radnik stvara svet. U Merkuru trgovac preuzima promet tog sveta. U Osmorici propaganda preuzima pamćenje tog sveta. Prvo ti uzmu proizvod, zatim ti uzmu cenu, zatim ti uzmu priču. Na kraju učiš istoriju onoga ko je najmanje radio, najviše posredovao i najduže ostao u arhivi.
Zato pitanje napretka boli. Naravno da smo napredovali u medicini, tehnici, putevima, komunikaciji, građevini, mašinama, pravu. Ali Mirjanini romani nas pitaju za drugu meru: koliko je napredovalo naše osećanje za rad? Koliko je napredovala naša sposobnost da vidimo ruku iza predmeta? Koliko je napredovala pravda ako dete i danas može biti radnik, ako čovek i danas može raditi za tuđi višak, ako se i danas govori o tržištu kao o božanstvu, ako se i danas tuđi rad prevodi u nečiji brend, akciju, proviziju, bonus, slavu?
Njeni romani zato stalno prave anahronizam kao ogledalo. Antika kod nje nije kostim, već mašina prepoznavanja. Čim se u Rimu pojavi bazilika, mi vidimo fabriku. Čim se pojavi Merkur, vidimo berzu, marketing, konsalting, trgovačku ideologiju, posredničku religiju. Čim se pojavi Gaj obućar, vidimo dete koje je prerano naučilo zanat. Čim se pojavi Oktavijan, vidimo propagandnu mašinu koja od grupe pravi lice.
U Merkuru i obućaru važan je i izraz „fer hijerarhija”. Mirjana Hrnjak ne piše o svetu uravnjavanja u blato, već o svetu u kojem se čovek sklanja pred boljim, hrabrijim, veštijim, plemenitijim. To je važno za njeno pomirenje Marksa i Hrista: jednakost dostojanstva, razlika vrline. Svako ima pravo na hleb, ali nema svako pravo da vodi. Vođstvo se ne nasleđuje, ne kupuje, ne preprodaje. Vođstvo se dokazuje služenjem. Zato Senekino Alteri vivas u tom svetu dobija političku težinu: živi za drugog, jer život za sebe bez drugog završava u Merkurovoj kesi.
Sve se ovde ponavlja, ali ponavljanje nije kruženje u prazno. Ponavljanje je ispit. Svaka epoha ponovo dobije svog Spartaka, svog Cezara, svoju Fulviju, svog Merkura, svog malog obućara, svoju Agripinu, svoju osmoricu. Svaka epoha ponovo bira: rad ili preprodaja, milost ili simbol, ceh ili privatizacija, škola vrline ili škola trgovaca, arhiva istine ili arhiva pobednika.
Najdublja humanost ovih romana leži u tome što Mirjana Hrnjak veruje da čovek može da se uspravi. Njen svet je grub, pun izdaje, povreda, mučnine, propagande, poniženja, ali u njemu postoji trenutak kada rob vidi robovanje, kada pisar počne da piše, kada obućar postane mera cara, kada žena u arhivi odbije da poveruje u glatku laž, kada neko izgovori „ne ponizuj se”. To je mala, čista revolucija kičme.
Na kraju, tri romana Mirjane Hrnjak čitam kao jednu dugu rečenicu o rukama. Ruke razapetih robova. Ruke Fulvije koja zapisuje. Ruke Cezara koji deli zemlju. Ruke Gneja koji pravi figure. Ruke Gaja koji pravi obuću. Ruke Milonije koja nosi tablu. Ruke Agripine uprljane mašinskom masnoćom. Ruke Agatonike koja u starosti piše roman. Ruke čitaoca koji okreće stranice i pita se: pod kojim jedrima plovim, i čije su ih ruke sašile?
Nema proizvoda u korpi.