Knjiga Tako nekako Nikole Stanića skoro je izašla iz štampe, a sa njom je stigao i glas koji ne traži aplauz ni saglasnost, nego prisustvo. Ovaj razgovor sa autorom otvara prostor iz kog je knjiga nastala: između tuge i humora, sela i grada, zagrljaja i sistema, jezika i zamora jezika. Posle intervjua donosimo i Reč urednika, a zatim i osvrt na knjigu koja kratkom formom udara tačno tamo gde savremeni čovek najčešće ćuti.
Intervju sa Nikolom Stanićem
Pitanja iz redakcije Nove POETIKE:
1. U predgovoru kažete da knjiga nije nastala da bi se nekome dopala, nego zato što je morala. Da li je to najpošteniji mogući ulazak u knjigu, ili najlepši način da odmah upozorite čitaoca: „vežite se, biće istine”?
Ne znam ni da li je najpošteniji, još manje da li je najlepši način da čitaoca upozorim na tekst sa kojim će da se susretne u tekstu moje knjige. Znam da nije pomoglo puno kada je postojeći tekst bio živa reč, pa se nadam da će u pisanom obliku pomoći nekome, nekada, kako bi kao takav pomogao svima. Do sada, kao dijalog koji obostrano živi kod dve ili više osoba, nije doneo boljitak, pa smatram da ga kao istinu stavljenu na papir neko nekad u budućnosti korisno može koristiti.
2. „Ma da”, „Pa da”, „Tako da” i „Ti znaš” kod vas nisu samo uzrečice, nego gotovo mala filozofija svakodnevice. Kada ste shvatili da se u te četiri fraze zapravo može spakovati pola našeg mentaliteta?
Kako je vreme prolazilo, sve sam više shvatao kako te uzrečice nikome ništa ne znače, dok ih sa ponosom i čak izvesnom dozom arogancije izgovara. Izgovore ih, čisto da ne bi ćutali. Shvatio sam da nisu svesni šta pre te uzrečice čuju i šta sve može da sledi posle nje, jer su skoro uvek svi bitni samo sami sebi. Oni izgovore tu uzrečicu, tek kao signal da su živi, da su čuli razgovor i učestvovali u njemu, ali ne i da su shvatili.
3. Pišete da kratka forma ovde nije stilska igra, nego nužnost. Da li danas istina najbolje prolazi kad je kratka, jer čovek više nema živaca za duga objašnjenja, ili baš zato što preduga istina počne da boli?
Danas istina ne prolazi nikako, jer je skoro i nema. Čovek, ili to što je od njega ostalo, ima živaca samo zato što se stopio s masom, pa mu je svejedno za sve, ili zahvaljujući sedativima, alkoholu, ili nekim pomoćnim sredstvima koji pomažu u lakšem podnošenju stvarnosti.
4. U vašim tekstovima stalno se sudaraju nežnost i bes: zagrljaj i sistem, dete i tržište, čovek i protokol. Da li vam je bilo teže da ostanete nežni, ili da ostanete besni a da ne skliznete u pamflet?
Nikada nisam besan, to je jedina istina. Samo mogu da budem tužan ili razočaran. Zbog nedostatka radosti u ovom društvu trudio sam se da ne skliznem u pamflet, kako bih radost izazvao i prizvao.
5. U knjizi grad često deluje kao mesto puno svega, ali bez smisla, dok selo ispada poslednje utočište smisla. Da li je to književna idealizacija sela, ili ste jednostavno jednom proverili i ustanovili da asfalt stvarno lošije pamti čoveka od zemlje?
Grad je super stvar za ljude koji su na njega navikli, odnosno za sve one koji su se ušemili u transhumanizam i potpuno im je logično i normalno da žive život za koji bi se njihove babe i dede zabrinuli, jer nema logike ni u najlogičnijim stvarima u gradu. Selo ne traži idealizaciju, pošto za to nema potrebe. Ono je samo po sebi idealno, svrha, snaga društva i smisao svega. Asfalt ne pamti lošije čoveka, jer asfalt čovek ni ne zanima.
6. Vaši tekstovi umeju da budu vrlo gorki, ali i vrlo duhoviti. Koliko vam je humor ovde alat, a koliko odbrambeni mehanizam? Drugim rečima: da li se lakše preživi stvarnost kad joj se malo podsmehnete?
Nikad nikoga ne napadam, niti se ikad od nekog branim, pa tako i ovi moji tekstovi nisu ni napad, ni odbrana. Oni su baš taj pomenuti alat, ali u svrhu da pozitivno utiču baš na te koji napadaju i ove koji se brane. Meni je humor način života, a stvarnost realnost.
7. Jedan od najjačih motiva u knjizi je zagrljaj, gotovo kao poslednja ozbiljna institucija koja još funkcioniše. Mislite li da ste ovom knjigom napisali svojevrsnu odbranu zagrljaja u vremenu kada svi imaju mišljenje, a malo ko ima prisustvo?
Zagrljaj, kao i poljubac, ili lepa reč, bore se u ovom vremenu da ne postanu vrsta slična dinosaurusima. Svi danas imaju mišljenje i pravo da isto iznesu javno, bez obzira na to da li je ono tačno ili ne. Zato čak i pogrešno mišljenje zaslužuje prvo zagrljaj, da se smiri i još jednom razmisli šta ono zapravo donosi. Otuđeni smo. Zagrljaj je jedan od poslednjih pokušaja da se približimo sebi i drugima.
8. U više tekstova secirate savremene trendove, od društvenih mreža do mode, javnih poza i opšte potrebe da se bude „kao svet”. Da li vas više zabavlja ili više plaši to naše kolektivno trčanje za novim pravilima?
U početku su me nova pravila čudila, a onda zabrinjavala. Kada sam video da se većina sa njima složila, krenuo sam da se zabavljam sa svim tim stvarima, kako bih duže trajao nekome kome sam bitan i neophodan.
9. U jednom trenutku deluje kao da autor govori iz pozicije „dvorske lude” koja sme da kaže ono što drugi prećute. Da li pisac danas, da bi ostao iskren, mora malo da bude i luda, i svedok, i komšija, i filozof?
Samom činjenicom da je pisac odlučio da nešto piše i to nešto podeli, on sam sebi već u potpisu stavlja termin „dvorske lude”. Svako svoju ulogu pronađe, tako i pisac.
10. Pošto već sami nudite naslov „tako da eto”, moram da pitam: da li je sledeća knjiga već negde na pomolu, ili biste za početak voleli da čitaoci ovu prvo malo prežive, pa tek onda da im zadate novi udarac?
Najviše bih voleo da ovo što mi nazivamo društvom i sistemom bude baš to, pa onda ne bih imao potrebe ni da govorim, ni da pišem, ni da zadajem udarce. Onda bih samo živeo. To „samo” možda zahteva još jedan udarac, ili dva, ili nijedan. To ne znam. Znam samo da bih voleo da ovo bude država u koju svi ostali žele da dođu i u njoj žive, počev od njenih građana.
Reč urednika
Kad poštapalica postane sudbina
Nikola Stanić ovu knjigu otvara bez ukrasa, bez zavese, bez književnog parfema. Ulazi pravo u stvar i odmah postavlja ton: „Ovo su kratki zapisi o dugim ćutanjima.” Odmah zatim daje i ključ za čitanje: „Ova knjiga nema radnju, ali ima trag.” Tu se već vidi šta Tako nekako želi da bude: knjiga zabeleženih trzaja savesti, knjiga kratkih udara u svakodnevicu, knjiga koja hvata čoveka baš onda kada zastane između reči, između dužnosti, između stida i glasa. Stanić piše kao autor koji je dugo slušao tišinu oko sebe, pa joj onda prišao sasvim blizu i zapisao njen unutrašnji šum.
Najveća vrednost ove knjige leži u tome što od uzrečica pravi dijagnozu epohe. „Ma da”, „Pa da”, „Tako da” i „Ti znaš” ovde rade kao stepenice istog glasa. To više nisu usputne reči iz zamora govora. To postaju znaci pristajanja, ironije, samoodbrane, gorčine, unutrašnje kapitulacije. Stanić tu radi precizno. On razume da se duh vremena često sakrije baš u frazi koju čovek izgovori skoro nehajno. Zato njegova kratka forma ima snagu uboda. Dolazi brzo, ostaje dugo. Rečenica kod njega često radi kao čioda zabodena u tapaciranu udobnost savremenog života.
Knjiga stalno kruži oko jednog velikog rascepa: grad i selo. Kod Stanića grad gomila sadržaje, ekrane, brzinu, betonske navike, dok selo čuva ritam, pamćenje i meru. Zato rečenica „u selu je smisao” zvuči mnogo šire od nostalgije. Ona pada kao presuda poretku koji je zamenio bliskost funkcijom i život logistikom. U istom tonalitetu dolazi i jedna od najlepših rečenica u knjizi: „Ulica moja, u selu mom, nikad me nije izdala.” Taj iskaz nosi gotovo metafizičku težinu. Prostor ovde poseduje vernost, pamćenje, karakter. Adresa u ovoj knjizi nema veze sa geografijom; ona pripada mestu koje čoveka prima celog.
Roditeljstvo u ovoj knjizi ima naročit sjaj, jer izlazi iz sentimentalnosti i ulazi pravo u oblast etike. U zapisu „Izlog” otac izgovara jednu od onih rečenica koje ostanu u telu čitaoca: „Mogu te jako zagrliti i mogu te jako voleti.” Malo zatim stiže i odgovor svetu robe, trke, statusa i manjka: „Osmehom i ljubavlju možemo svet osvojiti.” Tu Stanić dostiže svoj pun ton. Tada prestaje da bude puki komentator društva i postaje svedok elementarne ljudske istine: siromaštvo ume da sačuva dostojanstvo, a ljubav ume da vrati razmeru svemu. Takva mesta nose ovu knjigu. Tu njen glas dobija toplinu, težinu i pravo na trajanje.
Zagrljaj se kroz čitavu knjigu pojavljuje kao mera stvarnosti. Možda i najtačnije u rečenici: „To što u momentu zagrljaja osetio si, a sad juri da pronađeš osećaj sličan.” U tom jednom mestu stane čitava Stanićeva antropologija. Savremeni čovek juri zamene za ono što je nekad osećao neposredno. Zato autor i zapisuje: „Gledaj da danas usrećiš nekog, a ako ne znaš ni to, gledaj bar da ne rastužiš”, pa zatim i: „Gde god se pojaviš, važniji je utisak dok odlaziš, od utiska koji ostaviš kad ulaziš.” Ovaj pisac veruje u trag topline, u posledicu prisustva, u moral koji nastaje iz dodira, glasa i odanosti. U svetu protokola, aplikacija, trke i društvene šminke, takav stav deluje gotovo pobunjenički.
Kada uđe u zonu sistema, Stanićev glas postaje oštriji, ogreban, ponekad gotovo ranjen. „Sistem je baš uporan”, piše na jednom mestu, i tom kratkom formulom uspeva da obuhvati čitav registar poniženja, iscrpljivanja i tihog društvenog trovanja. U tim zapisima vidi se koliko ga zanima život čoveka pritisnutog partijom, procedurom, sastankom, dugom, poniženjem i ćutanjem. Ponegde ga ta energija povuče ka direktnoj poruci, pa sentenca stigne pre punog prizora. Poneki zapis traži još malo vazduha oko sebe, još malo tame pre završnog uboda. Ipak, baš ta ogoljena neposrednost čini njegov rukopis prepoznatljivim. Stanić piše kao čovek kojem vreme curi kroz prste, pa svaku rečenicu šalje odmah, dok je još vruća.
Posebna snaga knjige leži u tome što društvena kritika ovde stalno izlazi iz iskustva tela. Kod Stanića bol ide kroz žulj, kroz nesanicu, kroz pešački prelaz, kroz prazan papir, kroz zube sistema, kroz osećaj skučenosti u gradu, kroz pogled ka selu, kroz stid koji se negde istopio, a negde još peče. Tada nastaju upečatljive slike: „Od ‘hvala’ i ‘izvini’ nemam ništa ja, sem što sam njima napunio do vrha dva tavana”, zatim „Čovek je odavno postao retka kategorija”, pa onda i ono gotovo sumanuto tačno: „Čemu i što to radimo, niko ne zna odgovor.” Tu knjiga dobija dubinu koja prevazilazi aforizam. Tu ulazi u prostor egzistencijalne teskobe. Tu Stanić zaista pogađa živac epohe.
Kada hoće, Stanić ume da bude i vrlo duhovit, ali ta duhovitost nikada nema ukus lakog doskočnog šarma. Ona dolazi iz ogorčenja koje je prošlo kroz iskustvo i naučilo ritam. „Da bi razgovor bio uspešan, vodi se na nivou glupljeg”, piše on, i time secira čitavu društvenu komediju taštine, pakosti i ogovaranja. Na drugom mestu veli: „Strah ozbiljan protivnik je.” A onda ume da ode i u punu tamu, u rečenicu koja ostaje da zveči u glavi dugo posle čitanja: „Metak je jedini koji je pobedio, jer svoje postojanje jedino je on opravdao, ili?” Upravo tu se vidi raspon ove knjige. Ona ume da krene od ironijskog osmeha, a da završi u jezivom pitanju o svetu koji je izgubio meru za dete, za život, za budućnost.
Još jedna važna stvar stoji u samom nervu ove knjige: Tako nekako stalno bira čoveka umesto uloge. Zato u njoj i ljubav i roditeljstvo i prijateljstvo i selo i grad i gorčina i nada stoje na istoj ravni moralnog ispitivanja. Ova knjiga pita kakav trag ostavljaš, kako gledaš svoje, koliko te ima u onome što govoriš, koliko ljubavi stane u jedan zagrljaj, koliko istine izdrži jedan običan dan. U tome leži njena punoća. Stanićev svet traži obraz, prisustvo, vernost, zagrljaj, stid, sećanje, rad i dušu. Zato ova knjiga ostaje kao zapis čoveka koji još veruje da reč može da sačuva lice sveta makar na jednom malom komadu papira. Baš zato se Tako nekako čita kao knjiga traga. Baš zato njen trag ostaje dugo.
Nema proizvoda u korpi.