MUZIKA PRE SVEGA: Na današnji dan rođen je Pol Verlen

Redakcija Nove poetike, iz rubrike Dogodilo se na današnji dan, podseća na važne datume u svetu književnosti. Na današnji dan, 30. marta 1844. godine, rođen je Pol Verlen, jedan od najvećih francuskih liričara, pesnik koji je krenuo od parnasovske discipline, a zatim postao jedna od ključnih figura simbolizma i dekadencije. Malo je autora čiji se uticaj tako jasno oseća i u istoriji pesničkog jezika, i u muzici, i u kulturnom mitu o „ukletom pesniku”.

Verlen je bio pesnik nijanse, polusenke i unutrašnjeg podrhtavanja. Dok su mnogi njegovi savremenici još verovali da se pesma gradi pre svega od jasne ideje, on je slutio da je pesma pre svega ton, drhtaj, zanos, neizvesnost, muzikalni talas značenja koji ne udara čitaoca u čelo, nego ga polako obuzima. Upravo zato njegova poezija i danas deluje moderno: ne nudi gotove istine, nego atmosferu, ne zatvara smisao, nego ga otvara. Njegove ključne zbirke, od Saturnovskih pesama (Poèmes saturniens) i Galantnih svečanosti (Fêtes galantes), preko Dobre pesme (La Bonne Chanson), do Romansi bez reči (Romances sans paroles) i Mudrosti (Sagesse), ispisuju jedan od najfinijih lukova evropske lirike 19. veka.

Biografija Pola Verlena odavno je prešla granice književne istorije i postala deo kulturne legende. Njegov brak sa Matildom Mote, susret sa Arturom Remboom, burna homoerotska veza, lutanja po Londonu i Briselu, a zatim i pucanj iz 1873. godine, posle koga završava u zatvoru u Monsu, učinili su od njegovog života gotovo paradigmu modernog pesničkog rascepa: između nežnosti i nasilja, žudnje i griže savesti, pobune i potrebe za milošću. Verlen je, međutim, važan baš zato što nije samo „živeo skandal”, nego ga je pretvarao u poeziju, i to poeziju vrhunskog reda.

Treba sasvim jasno reći i zašto je bio u zatvoru. U leto 1873. godine, u Briselu, posle jednog od brojnih burnih sukoba sa Arturom Remboom, Verlen je u emotivnom rastrojstvu potegao pištolj i ranio Remboa u ručni zglob. Zbog tog pucnja belgijski sud ga je osudio i zatvorio, dok je celokupan moralni skandal oko njihove veze verovatno samo doprineo teškoj atmosferi tokom procesa. Taj događaj svakako prevazilazi biografsku senzaciju i predstavlja mračnu tačku iz koje se vidi koliko su u Verlenovom životu eros, očaj, samorazarajuća strast i pesničko nadahnuće bili opasno isprepleteni.

Zatvor u Monsu nije u Verlenovom slučaju tek anegdota iz života velikog boema. To je prelomno mesto njegovog duhovnog i stilskog preobražaja. Romanse bez reči (Romances sans paroles) su objavljene 1874. dok je Verlen bio u zatvoru, ali su najvećim delom nastale pre zatvora, tokom njegovih putovanja sa Rembom po Belgiji i Engleskoj. Ipak, zatvorsko iskustvo snažno odzvanja u kasnijem, religioznijem i introspektivnijem Verlenu, posebno u zbirci Mudrost (Sagesse). Još je zanimljivije što je rukopis Cellulairement, sa pesmama nastalim tokom samog zatočeništva između 1873. i 1875. godine, ponovo otkriven tek 2004. godine, što dodatno potvrđuje koliko je monsko iskustvo bilo duboko upisano u njegov opus.

Ako bismo morali da izdvojimo jednu Verlenovu rečenicu koja je promenila tok moderne poezije, to bi bio upravo stih iz Pesničkog umeća (Art poétique): „Muzika pre svega.” Taj tekst mladi simbolisti su prihvatili gotovo kao manifest. U njemu Verlen ne traži od pesme da bude retorički sjajna, nego da bude gipka, nijansirana, laka, neparna, više rastvorena u vazduhu nego uklesana u tvrdi kamen značenja. Upravo tu počinje veliki preokret moderne lirike: smisao više nije samo ono što se kaže, nego i ono što se naslućuje.

Njegov uticaj na kulturu nije ostao u granicama književnosti. U Galantnim svečanostima (Fêtes galantes) Verlen stvara svet maski, pastorala i komedije del arte, prizivajući slikarske svetove Antoana Vatoa i Nikolasa Lankrea. Njegovi stihovi ubrzo su prešli i u muziku: Klod Debisi ih je pretočio u svoje cikluse nadahnute Verlenom, a Gabrijel Fore u svoje klavirsko-vokalne obrade, među njima i ciklus Dobra pesma (La bonne chanson). Tako je Verlen postao jedan od onih retkih pesnika čije reči nisu samo čitane, nego i pevana unutrašnja muzika evropske modernosti.

Verlen je uticao i na samu književnu samosvest moderne. Njegova knjiga Prokleti pesnici (Les Poètes maudits) nije bila samo niz portreta, nego i čin stvaranja jednog novog pesničkog mita. Njome je pomogao da se učvrsti figura pesnika koji živi izvan društvenih normi, na ivici samouništenja, ali i na izvoru novih formi osećanja i jezika. Time Verlen nije oblikovao samo sopstvenu legendu, nego i način na koji je čitava Evropa kasnije zamišljala pesnika kao biće raskola, pobune i preosetljivosti.

Iako su ga poslednje godine zatekle u siromaštvu, bolesti i iscrpljenosti, Verlen je pred kraj života doživeo i javno priznanje: savremenici su ga slavili kao Princa pesnika (Prince des poètes). Umro je u Parizu 8. januara 1896. godine, ali ne kao poraženi boem, nego kao pesnik čiji je glas već bio prešao u evropski kulturni krvotok. Njegovo delo nastavilo je da živi u književnosti, muzici, prevodima, teatru i samoj predstavi o tome šta znači biti pesnik koji vlastitu ranjivost pretvara u formu.

Danas, kada se prisećamo Pola Verlena, ne sećamo se samo jednog velikog francuskog pesnika. Sećamo se autora koji je pokazao da poezija ne mora uvek da viče da bi bila snažna, da ne mora da doslovno objašnjava da bi bila duboka, i da najfiniji stihovi ponekad nastaju upravo tamo gde se čovek lomi. Između greha i milosti, boemstva i pokajanja, erotike i molitve, Verlen je ostavio delo koje je deo evropskog osećanja sveta.

A završna pesma koju donosimo posebno je važna i zbog Artura Remboa. Ona nije formalna posveta u strogom smislu, ali na samom njenom ulazu stoji Remboovo ime, kao moto, kao senka, kao emocionalni ključ čitanja. Pesma „U srcu mi plače” (Il pleure dans mon cœur), iz zbirke Romanse bez reči (Romances sans paroles), nastala je upravo u periodu kada je Verlenov život bio nerazdvojiv od Remboovog prisustva. Zato je sasvim opravdano da se čita i kao pesma nadahnuta tim odnosom: ne kao otvorena ispovest, nego kao muzikalna unutrašnja tuga nad jednom vezom koja je bila i zanos i propast. Uz to, njen moto, preuzet od Remboa, „Polako nad gradom daždi”, još jasnije pokazuje da je Rembo u njoj prisutan već od prvog daha.