Predstavljamo zanimljivu i duboku knjigu u izdanju Nove poetike. Prva promocija knjige Kamile u ušima Petra S. Jevtića biće održana 15. maja s početkom u 18 časova, u ambijentu Beti Ford kluba na adresi Zetska 3, Skadarlija.
Reč urednika
Po jednoj legendi, kamila kroz ambis prenosi vodu u sebi odnosno jedina je životinja koja može preći ambis, jer jedina nosi unutrašnju zalihu. Po jednoj drugoj priči, „iglene uši” bile su tesna kapija pred kojom je kamila morala da skine teret kako bi uopšte prošla. Između te dve slike, nošenja i rasterećenja, otvara se i simbolički prostor knjige Petra S. Jevtića. Zato naslov Kamile u ušima deluje kao precizan znak za ono što ova knjiga radi: ona nosi unutrašnju rezervu života kroz teskobu prolaza, a u isti mah otvara pitanje tereta, nasleđa, pamćenja, bola i svih naslaga koje čovek pronosi kroz sebe da bi stigao do glasa. U pozadini se može naslutiti i Ničeova figura kamile, duha koji nosi i podnosi, ali Jevtićeva knjiga tu simboliku širi dalje, prema telesnom iskustvu, unutrašnjoj izdržljivosti i jeziku koji prolazi kroz tesna vrata sopstvene gustine.
Već na početku stoje reči koje otvaraju celo njeno jezgro: „plaču kamile u ušima” i „osvestio sam sebe kao biće koje pati”. U te dve rečenice već leže naslov, postupak i duhovna klima knjige. Uho postaje prolaz, tunel, pećina, unutrašnja kapija kroz koju svest puzi prema sopstvenom središtu, a kamila figura izdržljivosti, tereta, unutrašnje vode i strpljenja. Zato Kamile u ušima deluju kao knjiga unutrašnjeg nošenja. Ona nosi bol, detinjstvo, žulj, dah, glas, stid, zvuk, sećanje, drhtaj, sluh i ranu pažnju prema svetu. U drugom odeljku, „o puzanju kroz ljudsko uho”, pojavljuju se „cerumenska čudovišta”, „ostaci odsvirane muzike”, „trubi sličan hodnik”, a u središtu tog iskustva stoji jedna od ključnih rečenica knjige: „Žuljevi su trag mog kopanja i rada.” Tu se Jevtić pokazuje kao pisac koji telo uzima kao glavni organ saznanja. Sve važno prolazi kroz kožu, limfu, grlo, uho, suzu, kost i dah. Čovek u ovoj knjizi misli celim telom.
Otuda i njena posebna gustina. Jevtićev jezik pritiska iznutra. Rečenica radi isto što i iskustvo koje nosi: steže, otvara, gradi prolaz, pa tek onda daje sliku. U tome se čuje tamna sabijenost Momčila Nastasijevića, ona vera da jezik u sebi krije dublje slojeve nego što ih svakodnevni govor otkriva. Tu je i osećaj da svaka reč ima svoju podzemnu komoru, svoju tajnu akustiku, svoj unutrašnji mrak iz kog izbija značenje. Kad Jevtić zapiše „U jednom U su sadržani svetovi”, on zapravo daje malu poetičku lozinku čitave knjige: uho, unutra, ulaz, udubljenje, usna školjka, početak glasa i pećina jezika sabiraju se u jednom slovu i iz njega šire u čitavu knjigu.
Iz te zgusnute unutrašnjosti knjiga se otvara u horski prostor. Njena ambicija ide ka pevanju koje traži više od jednoga glasa. Tu se otvara podnaslov postanje horske lirike, a zajedno s njim i važna veza sa Ivanom V. Lalićem, sa pesničkom svešću o visokom poretku glasa, o spoju duha i daha, o pesmi kao prostoru sabiranja. Jedan od najlepših stihova u knjizi glasi: „Najljepša je pjesma / Kada pustiš da te drugi otpjeva”. Posle toga dolazi i poziv: „Uvježbavajte slavoslov / Združeni”. To je Jevtićev odgovor na pitanje šta pesma jeste: prostor u kome čovek dopušta svetu da prođe kroz njega, a stvarima dopušta da progovore. Zato i piše: „Besane i neme, stvari su se podigle, da pametno progovore o nama.” U tom trenutku horska lirika prestaje da bude naslovna ambicija i postaje živa praksa knjige. U organizaciji tih glasova oseća se i jedan gotovo muzički princip rasporeda, tema, povratka, varijacije, napona i predaha, tako da Jevtićeva knjiga često deluje kao tekst koji misli i diše kompoziciono, kao da iza svake slike stoji pažljivo slušanje unutrašnjeg sklada.
Srodnost sa Stevanom Raičkovićem otvara se već na samom pragu, kroz epigraf i kroz osećaj da se hoda po rubu. Kod Raičkovića taj rub ostaje tih, zategnut i senovit; kod Jevtića on prelazi u unutrašnju dramatiku, u tesnobu prolaza, u telesni napor i u zanos koji iz efemernog izvlači univerzalno. Služavka koja kuca na vrata, jaje koje ključa u lončetu, čaša na stolu, prazna fotelja, dečji dodir, uho, rukav, kupus, prozor, gradski prizor, sve ulazi u isti proces preobražaja. Iz kuhinjskog trenutka nastaju „snovorodice”, iz obične čaše nastaje časovnik ispovesti, iz noža nastaje jezik: „Nož je jezik koji je zalutao iz usta”. Tu se vidi jedna od najvećih snaga ove knjige: mikrostvarnost dobija dramsku punoću, a stvar svakodnevice otvara univerzalni odjek.
Važan sloj ove knjige jeste i svesno mešanje ekavice i ijekavice. Jevtić time otvara dodatnu ritmičku ravan srpskog jezika. Ekavski tok češće nosi ispovedno, narativno, telesno, grubo i neposredno, dok ijekavski sloj pojačava svečanost, zvučnost, mekoću i uzgon. Ta dvoglasnost gradi unutrašnju orkestraciju knjige. U samom ritmu jezika čuje se različitost iskustva, a ta razlika stalno vibrira između glasa i tela, između detinjstva i obreda, između blizine i visine.
U trećem delu, „Bosonoga lepota”, knjiga dobija svoje meko i bolno srce. Tu se pojavljuju usamljena deca, kućna toplina, nelagodnost, parkovi, žabe, kupus, čarape, strah, kosa, rana i usamljenost. Jevtić tu dostiže jednu od najdubljih tačaka svoje knjige, jer detinjstvo kod njega nosi ogromnu sposobnost čuđenja i podnošenja. Zato završni talas tog iskustva udara tako snažno: „da nas je, kroz vreme, bilo mnogo bolnih.” Ova knjiga tim glasom sabira mnoštvo unutrašnjih bića, mnoštvo ranih, povređenih, budnih stvorenja koja kroz jezik pokušavaju da se održe, da prođu, da izdrže.
Kamile u ušima ostaju zato kao knjiga koja u sebi nosi vodu preko bezdana. Ona zna za telo, za zemlju, za dah, za muziku, za patnju, za ritam, za sluh. Ona zna kako se iz efemernog prelazi u univerzalno. Ona zna i ono što pesma dugo pamti: da se čovek najtačnije oglašava onda kad u isti glas uđu i koža i duh, i dah i rana, i zemlja i svetlost.
Odlomak iz knjige:
Vinska čaša moga pokojnog oca
Za Miroslava, sužnja;
pisao sa njim u sećanje na Nebojšu
Ona stoji, a ja sedim
Na fotelji.
Prazna.
Slušam kako još izdržava.
Trostruko se pružila po stolu:
Sobom, odrazom u staklu.
Senkom koju sijalica stvara.
Nagoveštava se njeno deljenje, a slušam.
Ko će prvi prsuti, od žalosti, u staklenu prašinu,
Ona ili ja?
Nema proizvoda u korpi.