Vladimir Tomić: Mi u savremenom društvu kao da smo opsednuti tom rečju „post”, a i sam je često koristim. Sve je nekako post: postmodernizam, postkapitalizam, postistina. Čekam samo da neko sasvim udomaći i izraz postčovek, pošto posthumano već postoji. Neki bi u tome videli zaveru, ali ja vidim nešto drugo: jedan duboki predosećaj koji mnogi delimo. Sama ta upotreba reči „post” kao da govori da i pojedinačno i kolektivno osećamo da smo se nekako iscrpeli, potrošili, da su se značenja istanjila, a da stari smisleni obrasci više ne pomažu da svet postane bolji.

Zato svet „Plavog Betovena” ne bih nazvao postapokaliptičnim. To bi značilo da se nešto već razotkrilo, a to bi, na izvestan način, bilo i dobro. Apokalipsa u svom izvornom značenju označava otkrivenje, razotkrivanje istine, ma koliko ono podrazumevalo opasnost i razaranje. Pre bih rekao da ova knjiga pripada jednoj vrsti interregnuma, prostoru između potrošenog smisla i tek nadolazećeg apokaliptičkog, koje se u zbirci samo predoseća. Način na koji će se ono ispoljiti ostaje zagonetan, i možda je to misterija koju svako mora da razreši za sebe.

Vladimir Tomić: Pravi odgovor je: sve to zajedno.

Na nivou istoimene priče, u jednom gradu koji po atmosferi ponegde podseća na prizore iz filma „Blade Runner”, što mi je bilo važno pre svega na atmosferskom planu, pojavljuju se i Morison i Vorhol. Tu je Plavi Betoven simbol našeg vapaja za onom vrstom visoke umetnosti koja bi mogla da nas sabere, da nas ujedini u nekom velikom koncertu, horskom pevanju, u nečemu toliko lepom pred čim i vuk zastaje, kao u Andrićevoj priči o Aski i vuku.

Na nivou cele knjige, Plavi Betoven sam i ja, i svaki njen čitalac. Verujem da u većini ljudi, bez obzira na profesiju, diplomu ili društvenu ulogu, postoji neki talenat, neka iskra, nešto što mogu, a što još nisu osvestili do kraja. Betoven je, naravno, prisutan i kroz muziku, kao i drugi kompozitori koji povezuju mnoge priče. Muzika se ovde ne pojavljuje iz banalnog razloga što je svi vole, nego zato što je, po mom osećanju, ona možda najsposobnija da premosti granice među ljudima. Kako što je rekao jedan mudar čovek: Kosmos bez muzike bio bi greška.

Vladimir Tomić: Mogu se čitati i kao zasebne celine, ali su istovremeno povezane dubljim unutrašnjim tokom. Iako na prvi pogled deluje da je ovde reč o fantastičnoj prozi, svaka priča zasnovana je na nečemu što mi se zaista dogodilo, bilo u javi, bilo u snu. Recimo, priča „Šut” direktno polazi od stvarnog prizora sa jednog beogradskog gradilišta koji sam gledao sopstvenim očima pre gotovo šest godina.

U tom smislu, ja ovde nisam pisac u bukvalnom značenju, nego  neka vrsta medijuma, neko ko pokušava da kroz napisane reči prenese nešto iz doživljenog spoljnog i unutrašnjeg sveta. Naravno, u tome se ne uspeva uvek do kraja. Ali mene ne zanima gola introspekcija, zatvoreni krug sopstvene nutrine. Važno mi je da ono što dolazi iznutra pronađe put do drugih, jer verujem da su se i njima, u nekom obliku, dogodile slične stvari. Tu nastaje mogućnost zajedničkog prostora, tog tajnog grada koji povezuje priče.

Vladimir Tomić: Mislim da je sasvim ključna. Tajni grad nije negde van nas, nego u nama. U porodičnom domu imam sliku koju je donela moja sestra, rad Mome Kapora, na kojoj je naslikana žena iz čije glave raste grad. To je za mene pravi grad: onaj koji nosiš u sebi, civilizacija koju si u sebi izgradio.

U tom smislu, čovek može živeti i sam na planini, među životinjama, a da ipak pripada visokoj civilizaciji, ako taj grad nosi u sebi. Takvo shvatanje grada, odnosno polisa, poznato je još od drevnih vremena, ali smo ga kao društvo uglavnom izgubili. Danas pod gradom zamišljamo solitere, aerodrome, gužvu i infrastrukturu. Mene zanima grad kao unutrašnje stanje, kao oblik svesti i duhovne organizacije.

Vladimir Tomić: To je nastavak postupka koji sam već koristio u „Svetom bordelu”, gde sam takođe uvodio poznate ličnosti iz književnosti, umetnosti i nauke u prozu. Delimično jesu omaži, delimično promene atmosfere, ali možda najviše od svega oni su kipovi, u smislu da su za nas već postali ukočene figure kulture.

Mrtve autore najčešće pretvaramo ili u idole obožavanja ili u demone odbacivanja. Moj postupak je pokušaj da ih demaskiramo, da ih skinemo sa postolja i vratimo u razgovor. Da sa njima govorimo kao sa prvim komšijom iz zgrade, a ne da ih slepo gledamo kao autoritete i velikane. Važno mi je i to da u knjigu ne ulaze samo mrtvi duhovi. Tu su i živi, savremeni umetnici, koji takođe dobijaju svoje prisustvo i posvete, poput Majka Oldfilda. Kultura me zanima kao živo strujanje, a ne kao mauzolej.

Vladimir Tomić: Umetnost ovde služi da nas trgne i podseti na lepotu stvaralaštva. I ne samo da verujem da ona ima moć da menja stvarnost, nego to i znam iz ličnog iskustva, isto onako sigurno kao što sada vidim ovo pitanje pred sobom.

Za mene je umetnost, na neki način, umeće umetanja lepote u stvarnost. Ona ne deluje uvek spolja, spektakularno, istorijski. Nekad menja život tiho, iznutra, tako što preobrazi pogled, ritam, osećaj smisla. Ali i to je promena stvarnosti, možda i najdublja.

Vladimir Tomić: Vrlo prirodno. Sve pesme koje se pojavljuju u plejlisti, kao i mnoge druge koje nisu pomenute, deo su mog života. One su direktno vezane za sećanja na događaje o kojima pripovedam, a često i za samo vreme pisanja priča. Nekad je neka muzika prisutna u samom iskustvu koje kasnije ulazi u prozu, a nekad prati nastanak teksta i postaje njegov unutrašnji ritam.

Zato muzika u „Plavom Betovenu” nije dodatak ni kulturna referenca radi efekta. Ona je jedno od vezivnih tkiva knjige, nešto što povezuje priče i drži njihov ton, njihovu vibraciju.

Vladimir Tomić: Mnogo mi je važnije da uđe u stanje. Da mašta svoje slike, da učestvuje, ali ne u mojoj viziji, nego u sopstvenoj. Voleo bih da priča u čitaocu pokrene nešto stvaralačko, ne nužno da ga odvede ka pisanju, nego ka nečemu lepom što može da ostvari u sopstvenom životu.

Jednom mi je jedan građevinski radnik rekao da je zaplakao čitajući moju pesmu na blogu „Oblak kaktusa”, pesmu posvećenu jednom mom prijatelju koji je imao veoma težak život. Zaplakao je zato što je, kako je rekao, osetio iskrenost. Takve stvari su mi važnije od književne kritike. Taj jedan događaj bio je za mene veći kompliment od mnogih pozitivnih osvrta, akademskih tumačenja i pohvala. Jer tada vidiš da je tekst stvarno stigao do drugog čoveka.

Vladimir Tomić: Zato što posmatramo nešto što suštinski ne znamo do kraja šta je. Ne znamo ni šta je svet, ni šta je univerzum, ni šta je taj tajni grad o kome stalno govorim. Mi slutimo, nadamo se, iščekujemo, ponekad očajavamo, pa opet nastavljamo.

Čovek ima sposobnost da razume ogroman broj stvari, ali je istovremeno biće ograničenih saznajnih kapaciteta. Ni najmudriji među nama ne znaju mnogo toga. Kao što kod Šopenhauera nikada ne možemo do kraja saznati volju, tu dubinsku stvarnost koju dovodi u vezu sa Kantovom stvari po sebi, tako ni svet nikada ne poznajemo potpuno. Ali to nije razlog da prestanemo da ga istražujemo. Život je često jednostavniji nego što mislimo, a mi ga svojim strahovima i konstrukcijama dodatno komplikujemo.

Vladimir Tomić: I jedno i drugo. Sve na ovom svetu ima neku dualnu prirodu. Čak nam je i fizika odavno pokazala da se svetlost ponaša dualno, da istovremeno ima i talasnu i čestičnu prirodu. To je zapanjujuće, ali i poučno.

Tako i pomerena stanja svesti mogu biti i bekstvo i približavanje istini. Sećam se da sam jednom u nekom davnom dokumentarcu čuo parafrazu koja je glasila da je realnost najbolja halucinacija. To se može čitati na više načina: ili kao realnost svesti, ili kao realnost sveta oko nas, koji nikada ne spoznajemo do kraja. Mene upravo zanima ta granica, mesto gde se ono što nazivamo stvarnim i ono što nazivamo unutrašnjim počinju mešati.

Vladimir Tomić: Apsolutno, s tim što taj dublji pogled ne shvatam kao komplikovanje. Naprotiv. Mislim da je to sve vreme pravi pogled, a da je čovek zaboravio svoju prirodu i odbija da je se seti. Ne zato što je nesposoban, nego zato što se boji promene. A promena boli. Ona traži rizik, smelost i hrabrost. Traži i da napustimo ono stalno pitanje šta će svet reći o nama.

Ništa se ne događa dok sami ne pustimo taj prvi signal. Taj pogled o kome govorim nije nikakva luksuzna duhovna nadgradnja. To je, po mom osećanju, elementarna budnost koju smo zaboravili.

Vladimir Tomić: Zašto si još uvek ovde?

To je pitanje koje se može čitati na više nivoa. Kao egzistencijalno pitanje, kao pitanje smisla, kao pitanje izdržljivosti, kao pitanje nade. Zašto si još tu, uprkos svemu? Šta te još drži budnim? Šta te još vezuje za život, za stvaranje, za druge ljude, za tvoj unutrašnji grad? Mislim da se u tom pitanju sabira mnogo toga što ova knjiga pokušava da dotakne.

Razgovor vodio: Miloš Toma
Sagovornik: Vladimir Tomić
Povod: zbirka priča „Plavi Betoven”. 

Recenziju knjige koju je napisao profesor i pisac Aleksandar Đurić možete pročitati ovde