Plavi Betoven u čitanju Aleksandra Đurića

Aleksandar Đurić gradi knjige kao poetsko-prozne sisteme, sa jasnom unutrašnjom građom, snažnim ritmom i izraženim osećanjem za društveni lom, urbanu teskobu, marginalne figure i čoveka pod pritiskom istorije, grada i intime. Čitaoci njegovih knjiga, od U šine i OD(A) BETONA do STRIPTIZA i zbirke između x između (NEOS), lako prepoznaju autorsku disciplinu koja motiv, formu i kompoziciju vodi kroz precizno osmišljene obrasce. Upravo iz takvog iskustva čitanja dolazi i njegov tekst o Plavom Betovenu: Đurić prati Tomićevu knjigu od epiloga ka prologu, kao da i samu analizu oblikuje po logici odbrojavanja, premotavanja i povratka ka ishodištu priče. U nastavku prenosimo autorski tekst Đurića u celini.

Premotavanja bremeplova

[strukturalno-bihevioristički aksiomi paralelnosti u zbirci priča Plavi Betoven]

Koje boje bi bio vetar kad bi imao boju?
Ako ga pustiš da te baci,
da te polomi,
ako ga pustiš da huči,
da ti urla na uši,
ako ga pustiš da ti zabije sve trunje
i suvo blato
i sve istine u oči,
onda je crn.
Sigurno je crn.
Kao sve crno što nije plavo …

– Nikola Vranjković: O vetru (iz zbirke pesama Bremeplov)

Zbirka priča Plavi Betoven erudite Vladimira Tomića je snop svetlosti koji, kroz bodljikavu žicu savremene srpske književne scene, demistifikuje sklepane (a lovorikama ovenčane!) domaće knjige pesama i kratkih priča i zauzima svoje zasluženo mesto poput postamenta u sveopštem mraku.

Tomićeve futurističko-fantazmagorične priče obiluju postapokaliptičnim i postpank elementima (bogovi od metala, satovi koji ne važe, stolovi koji se pretvaraju da su kvadrat, krug koji nema centar) i zbirku Plavi Betoven čine efektnom i izrazito angažovanom.

Ova zbirka pseudo-autobiografskih priča je jedna od većih istina koje su se probudile u srpskoj literaturi u poslednjih desetak godina. Otvorenih krajeva Tomićeve priče nagone čitaoca da istražuje i promišlja o danu koji mu je stavljen na korišćenje, uz paralelno konfigurisanu muzičku listu koja prati narativni tok knjige, iz kog god je pravca konzumirali (kao u romanu Pas i kontrabas Saše Ilića).

Autor je priče u svojoj zbirci složio u logičko-gramatičku celinu, ali se one mogu čitati i primenom teorije brojeva, teorije verovatnoće, teorije grupa, teorije haosa, … , i konačno primenom teorije premotavanja u rikverc (zasnovanoj na kognitivnim postulatima teorije boja – plava je kontrola stvari posmatrana sa kraja ka početku).

BREMEPLOV = VREMEPLOV + BREME

e p i l o g

Tomić svoj snažan pesnički glas implementira u svoje priče sa posebnom metafizičkom funkcionalnošću (granate nisu ispaljivane, već došaptavane). Sve priče u zbirci Plavi Betoven vrve poetizovanim jezičkim minijaturama, što bi se moglo definisati kao limes između versa i poetske proze.

Plavi Betoven su boje do pucanja, traktati, diktati, besede, teorijsko-empirijska filozofska istraživanja, gramatičke strukture, hronologije, metodologije, beležnice, napomene, … i (pra)krajevi.

I V
[oči su prazne ne zato što nemaju izraz već zato što nemaju kome da ga upute]

U Tomićevim pričama mnogo je svedoka nestajanja. Direktno se ukazuje na modernu stvarnost koja je sva od linkova, korupcije i nepotizma. Veoma pedantno se seciraju protagonisti savremenog srpskog (pa i svetskog) „džet seta“.

U žiži brojnih priča su bogati sinovi bogatijih očeva i sponzoruše koje čekaju svoj red. Nezaobilazna je i radnička sirotinja koja kritikuje sinove i očeva, a zapravo im zavidi bez ustezanja.

Tomić upire prstom i u menadžera Satanu iz eminentnog restorana, lažne masone koji u njegovom restoranu večeraju, kao i korumpirane inspekcijske službenike koji ipak imaju svoju cenu.

Konstrukcija iz priče Šut (NE BACAJTE ŠUT, LUDI SU UNUTRA!) nije nikakva greška – jednostavno je teška.

Kroz poluzatvorenu dramsku formu Tomić ilustruje „okrugli sto“ čiji su akteri kanta, ranac, plastična kesa sa lekovima i novčanica – potpuno personalizovani.

Britkim stilom se razračunava i sa televizijskom propagandom, ali i sa negativnim učenjem po modelu iz video-igara i društvenih mreža (po uzoru na učenja američkog psihologa Alberta Bandure).

U priči Crveni traktor, koja je verovatno i najupečatljivija u čitavoj zbirci, Tomić nudi svoju viziju jedne studentske i građanske pobune u borbi za pravednije društvo (traktor koji stoji pokreće sve(t)).

I I I
[život curi niz nogavice bespolnog bića]

Tomićeve priče su distopijske, nihilističke i tehnokratske (skele za popravku neba, tuče balona u prasku, digitalni svetovi drvenih lakiranih lica, silikonskih maski i porcelanskih lutki).

Poput Hakslija i Krasnahorkaja, Tomić opisuje slobodu kao autokratsko-tehnokratsku anomaliju. Zbog toga je za njega fajt geometrija (Euklid vs. Lobačevski) pitanje hrabrosti a ne dokaza.

Država i svet su običan cirkus, a pojedinac na momente smešan na momente tužan klovn. Sa Tomićevim pričama idealno korespondiraju stihovi Nedeljka Popadića iz Balade o klovnu (osta slika ta u meni / i svet neki mnogo fini / smešni nisu uvek klovnovi u areni / češće su smešni oni gore – na tribini).

Svuda su ljudi poput aplikacija kojima su nedovoljno podešeni parametri (tridesetpetogodišnjak misli da više ne postoji – misli da je drvo i krpa, kavezi od stakla i gipsa su prirodni ambijent, iskrenost na poslu se tretira kao incident, svi cimaju dilera da završe ženski polni organ, Kenovi su bez glava – Barbike su bez ruku).

„Svuda su misli koje su izgubile svoje mislioce“, tvrdi ingeniozno u jednoj od svojih priča Tomić.

i n t e r l u d i j u m

U ovoj zbirci fantastičnih priča Tomić istražuje aspekte tišine sa Umbertom Ekom. Zapravo, po sredi je nesređena zbirka metafora koja strpljivo čeka svog tumača.

Tomić razrađuje tezu Ur-fašizma (rat kao higijena sveta, metastabilni model ludila i lavirint kostiju) i pravi komparativnu analizu svih segmenata ove neobične pojave u odnosu na Ekove opservacije.

Tomić ulazi u konfrontaciju sa idejom „Mi smo bolji jer smo Mi – Oni su neprijatelji jer su Oni“.

I I
[nastavili smo da hodamo kroz tišinu koja nije bila pusta – bila je gusta]

Metalnim cerekom u Ulici brestova Tomić revitalizuje Fredija Krugera, kao sumu svih neuzvraćenih udaraca. Analitički se bavi traumama proisteklim iz vršnjačkog, porodičnog i svakog drugog oblika nasilja.

Tomić je u svojim pričama fasciniran zvucima iz ranog detinjstva (mljackanje), ali i snovima natopljenim tramadolom i gandžom.

Muzikom Džefa Baklija i Slobodana Tišme, kao vriskom, boldira trenutak suspendovan u vremenu. Konkretno ove pomenute Tomićeve priče su konstantna igra svetla i tame kojom koordinišu senke.

Muzikom Darka Rundeka uvlači u narativ priča srednjoevropski mrak ( … da ovaj dugi let je pad – u sumrak … ) koji je začinjen mnoštvom prevojnih mesta iz socijalnih bajki (konj sa osam nogu iz rumunskog sela Vaska Pope, nicanje policijskih lisica na drveću, kaktusi na mestu kukuruza, ptičiji let zakočen u kadru, nebo boje ispranog flomastera).

Tomićeve kuće u pričama imaju više tišine nego kvadrata, što teskobu čini još teskobnijom.

I
[um je ponekad spreman da prihvati nemoguće samo da bi pobegao od dosade]

Sve priče u zbirci Plavi Betoven teže da definišu relacije savremenih likova i istorijskih ličnosti negde na marginama. Bez griže savesti se ove priče mogu uporediti sa pričama iz Glinenih tablica i/ili sa onim što je zapisano u Sioranovim Sveskama.

Od kraja ka početku sve vodi do raspadanja. Sintagma „Plavi Betoven“ je zapravo prozna rupa kroz koju curi muzika. Na navedenu sintagmu Tomić sa lakoćom naslanja stvaralaštvo Endija Vorhola, Džima Morisona, Dejvida Bouvija, Milana Mladenovića i drugih muzičkih faca.

Sam Tomić deliće svoje književno-muzičke slagalice definiše kao „borhesovsku aleju ogledala“ – haos koji se ipak pretvori u strukturu.

Tomićevi junaci su često samo lica bez očiju, beskućnici koji se smelo smeju, degustatori meda pomešanog sa žiletima, aristokrate koje su pred bankrotom, svi izgubljeni koji ne pronalaze put nazad, oni što moraju i oni što su se jednostavno zajebali.

Kako sam Tomić piše „palanka je u likri / lice je mapa svih naših poraza / maska je histerična sreća“ – svaka njegova rečenica želi da (p)ostane metak.

Tomić je puno čitao Volta Vitmana i taj uticaj na priče u Plavom Betovenu je evidentan (koža ispisana sitnim fontom, krik koji priroda ispušta kad misli da je niko ne gleda, jeftina tuga čekanja).

Tomić se ne boji da u svoje priče udene i velike slikare praveći komparaciju između njihovih slika i lutaka – Velaskez, Munk i Predić (lutke nisu igračke – one su prvi svedoci naše samoće).

Sebe Tomić u pričama poistovećuje sa „utišanom tačkom“ i iz te jukstapozicije kritikuje tehnološku eru (misle da su doneli civilizaciju, jer su doneli digitrone).

Konkretno i apstraktno tvrdi da postojanje nije u glagolima – (po)plava istina.

p r o l o g

Tomić nameće motiv dece i zidova kroz čitavu zbirku Plavi Betoven, što je (pra)početak iz ništavila.

a) dečak koji je govorio sa senkama

Petar = dečak rođen iz kamena (u rušenju zidova)

b) devojčica koja je krotila kišu

Vera = devojčica koja najavljuje bolju budućnost (izlaskom iz podruma)

v) blizanci koji su crtali budućnost

Mateja & Marta = blizanci koji nisu govorili, ali su crtali put (kroz lavirint)

Vladimir Tomić je zbirkom priča Plavi Betoven obeležio savremenu srpsku književnost (ruke izlomljene pod neljudskim uglovima / telo izvijeno u položaj koji nije bio samo patnja / žrtva nije kraj – žrtva je spoznaja).

a k s i o m
p a r a l e l n o s t i

prof. msr Aleksandar Đurić

Požarevac, 2026.