Nova Nova Poetika: Roman Sa druge strane zida biće objavljen kao pobednički rukopis konkursa ROMANOPOLIS 2026. Pre nego što knjiga stigne do čitalaca, razgovaramo sa autorom o iskustvu iz kog je roman nastao i o načinu na koji se stvarnost, kada prođe kroz književnost, pretvara u nešto dublje od same činjenice.

Iskreno, nisam teatralno ustao sa kreveta i izgovorio: „Stefane Megiću, napiši roman o iskustvu u bolnici.” Jer realno, toliko je romana o bolnici da nisam imao potrebu da dodajem svoju kap u taj bunar. Ali ne mogu reći da sam mahnito zapisivao kao za blog, niti pisao dnevnik. Kao, dragi moji, dobar dan, danas gledam kako me bockaju trideset i sedam puta da bi mi pronašli venu. Ne, to bi bilo previše egzibicionistički, a ono što zameram današnjoj književnosti jeste potreba da bude previše ispovedna.

Mislim, ona je donekle uvek lična, ali ako ne zakači opštu ideju, ostaje samo ispovest bez odjeka. A to je kao da se hvališ kako sviraš gitaru godinama, a onda dođeš u park i vrtiš „Crnog leptira” u nedogled. Poenta je da počneš da se poigravaš. A meni je zaista bilo dosadno. Jer taj bolnički svet je mračan, a književnost je bila jedini način da mu promenim osvetljenje. Da pobegnem kroz reči.

Zatim su zapisi počeli da se ponašaju kao živa bića. Tražili su više prostora. Još vazduha. Krenuli da puštaju korenje po papiru. Bolnica je kulisa, scenografija, čovek u specifičnim okolnostima. Savršeno za eksperimentisanje koje od početka do kraja ima nit koju kontrolišem. Za mene je književnost čudna zverka. Čim nešto uđe u rečenicu, prestane da bude stvarnost. Počne da menja oblik.

Ali ne mogu reći ni da je automatsko pisanje, jer nije. Došlo je iz glave. Kao moler kada pogleda sobu, on nesvesno stvara varijante, zamišlja boje, kako da zaštiti prostor, koju opremu da koristi, i tako dalje. A kad započne rad, onda pusti omiljenu pesmu na zvučniku i samo radi. I to nije automatizam, već iskustvo i znanje. Kod mene je svaki haos unapred određen da izgleda kao haos. I možda je baš to razlika između dnevnika i romana.

Mislim da su bolnice opasna mesta za ljude koji previše razmišljaju. Jer tamo nemaš mnogo mogućnosti da pobegneš od sebe. Napolju je previše mogućnosti. Gužva, grad, posao, alkohol, ljudi. Unutra jedino što imaš su knjige i telefon. I previše vremena.

A onda te život ubaci u sobu sa nekoliko kreveta, mirisom asepsola, čovekom koji gleda Kineze kako jedu bez slušalica dvanaest sati dnevno. I odjednom shvatiš da nema mnogo prostora za glumu.

Naravno, bolnica je tu da te izleči, kombinacija belih svetala, rendgena i konstantnog čekanja. Mene su toliko puta slikali da verujem da sam počeo da sijam. Svako ko prođe, zaustavi se, pogleda me i kaže: „Otkud ti tako mlad ovde?” Pa onda dođe čovek i gurne mi sondu tamo gde ni misao ne bi trebalo da zalazi. Ali čovek brzo skapira da telo nikada samo ne strada. Uvek sa njim krenu da cure i neke potisnute stvari. Stari strahovi, emocije koje si elegantno sklonio pod tepih i pravio se da ne postoje.

Znaš šta je genijalno? To što te probleme kreneš prvo da vidiš u drugim ljudima. Kao, u jebote, i ja sam ovakav. Čekaj malo. I posle nekog vremena, drugi te svojim ponašanjem ogole. I raspadne se identitet koji si gradio godinama. Jer niko nije bitan. Nema titula, nema filtera. Samo čovek u pidžami koji pokušava da se uspava.

Zato je bolnica genijalna, jer je međuprostor između života koji bi mogao da se desi i života koji ne sme da se desi. Raskršće, kao da si se suočio sa svetom, jer nisi slučajno došao unutra. I onda kreće vrteška.

Većina dođe zbog tela, a usput ih sačeka nešto drugo. Neki unutrašnji hodnik koji nisu želeli da obiđu.

Mene je oduvek fascinirala ideja da između dva potpuno različita sveta stoji samo jedan običan zid. Sa jedne strane ljudi planiraju more, piju kafu, svađaju se oko parking mesta i gledaju serije. Sa druge neko pokušava da udahne bez bola i čeka rezultate koji će mu promeniti život. A fizički su udaljeni možda svega nekoliko metara.

Ali ta druga strana nikada nije bila samo prostor bolnice ili bolesti. Ona je više stanje svesti. Mesto na kom čovek više ne može da laže sa istom lakoćom kao ranije. Jer dok si sa ove, šatro normalne strane zida, svuda oko tebe je buka. Posao, ambicije, tuđa mišljenja, gomila klipova, jurnjava. A onda te nešto prebaci preko i odjednom ostaneš sam sa sobom, i tišina postane glasnija od svega.

Znaš šta je meni najzanimljivije? To što se pretpostavlja da je ta druga strana mračna, jer ljudi očekuju pakao. Ali zapravo tamo često pronađeš mnogo više života nego napolju. Više humora. Više iskrenosti. Više nežnosti među potpunim strancima. Kao da čovek tek kada dodirne prolaznost počne stvarno da primećuje svet.

Možda je zato druga strana zida zapravo mesto gde maske polako otpadaju. Ali samo dok si tamo. Čim se vratiš ovde, odmah se sve menja i zato mi je drago što sam iz te perspektive napisao roman. Jer neka iskustva ne mogu da se zamisle sa druge strane zida. Moraju da se prežive.

Često ljudi imaju pogrešnu predstavu o mestima na kojima se čovek susreće sa strahovima, smrću i bolestima. Većina zamišlja večnu tragediju, violine u pozadini i neku scenu iz „Titanika”. Ljude koji filozofiraju gledajući kroz prozor dok pada kiša. A realnost je potpuno drugačija. Neko upravo prima ozbiljnu terapiju, a u isto vreme raspravlja da li je bolja punjena paprika ili sarma.

Humor je tu potpuno prirodan, kao neki poslednji refleks života. I iskreno, mislim da bez njega roman ne bi mogao da diše. Jer čim kreneš da pišeš o strahu, identitetu i bolesti bez ironije, bez apsurda i bez tog sudara sa banalnom svakodnevnicom, već si duboko u patetici. Do brade. A ona me užasava. Najgore je kada tekst moli čitaoca da ga sažaljeva. Poenta je igrati se na granici, ali uvek izneveriti očekivanja.

Mnogo mi je bliži čovek koji usred haosa napravi glupu foru, nasmeje se sopstvenoj nesreći, opsuje ili komentariše život kao da je u kafani. Jer upravo se tu nalazi dostojanstvo. U sposobnosti da zadržiš duh, čak i kada se vidno raspadaš. A ja sam to posmatrao. I divio se tim ljudima.

Kad bolje razmisliš, život je groteska. U isto vreme ti guraju sondu u pluća dok pričaju o bifteku koji su pojeli. Ti se suočavaš sa ozbiljnim stvarima, a mozak ti razmišlja o pljeskavici. I taj sudar je prirodan, jer je odbrambeni mehanizam, a ne samo humor radi humora. Tekst mora da ostane živ, prljav, duhovit i ranjiv, jer bez toga sve bi zvučalo napisano.

Iskreno, nisam pisao dnevnike ni kada su bili popularni. A često sam zazirao od ispovednih blogova, jer bi to značilo samo prepisivati doživljeno, a to me nikada nije zanimalo. Književnost postaje zanimljiva tek kada prestane da bude puka reprodukcija stvarnosti. Jer realno, kada bi poenta bila samo da prepričaš šta ti se desilo, zvučalo bi kao otpusna lista. A mene je više zanimalo šta se dešava između činjenica. U onom prostoru između njih, kada stvarnost počne da se krivi pod pritiskom svesti, straha, umora, ludila, želje i mašte.

Naravno da postoji lični nerv u tekstu, nemoguće je pisati o emociji bez emocije. Ali meni nikada nije bio cilj da napravim autobiografski izveštaj ili da kažem: „Vidite šta mi se desilo.” Pisac nije stenograf sopstvenog života, čak i kada piše u prvom licu, a ovo je roman iz svih lica.

Pisac je više neki čudni falsifikator istine. Uzme delove stvarnosti, razbije ih, ispremešta, doda nešto što se nikada nije dogodilo i odjednom sve to počne da govori više istine nego bilo koja činjenica koju bi neko skicirao. I tu se pojavi problem.

Čim tekst počne da diše kao književnost, narator prestane da bude ono što ja želim. Dobije svoje želje, svoj ritam i počne da govori kada on želi, a ne kada ja planiram. Nekada nerado. Često se svađamo, ali ko sam ja da mu objašnjavam da nije stvaran. I tu meni postane interesantno, jer u isto vreme znam šta radim, jer sam savršeno zamislio lika, a sa druge strane lik me bacaka s jednog mesta na drugo. Ali desi se neka sinergija između nas dvojice, kao dobrovoljna šizofrenija, gde ipak funkcionišemo i završimo tamo gde je trebalo da budemo.

Na kraju, i ja sam on, i on je ja. Ali tačka je ipak u mojim rukama.

Za mene „naučiti da dišeš” znači prestati sa konstantnim grčenjem pred životom. Prestanak onog unutrašnjeg stiskanja gde čovek pokušava da kontroliše baš sve, uključujući emocije, prošlost, druge ljude, sopstveni identitet, budućnost, ljubav, strah. A život ti sve vreme govori: „Smiri se, manijače, nećeš nikada imati potpunu kontrolu.”

I mislim da se to prenelo i na jezik romana. Rečenice nekada ubrzavaju, ostaju bez daha, guše se u mislima, pa onda stanu i počnu da plešu. Kao čovek koji pokušava da uhvati ritam samog sebe. Jer književnost je, takođe, disanje. Ako previše stegneš tekst, ugušiš ga. Ako ga potpuno pustiš, raspadne se. Mora da postoji ritam. Kao tango nekog neurotičnog plućnog bolesnika koji tripuje da razgovara sa zidovima i krevetima, a u stvari prvi put iskreno sluša sebe.

A ljudski… Naučiti da dišeš je možda samo prihvatiti da nećeš rešiti misteriju postojanja, ali da uprkos tome možeš da sedneš negde, pogledaš Sunce i kažeš: „Ostaću čovek, iako volim oranž moku.”

Iskreno, nisam seo i rekao sebi: „E sad ću da napravim simbol.” To ostavljam profesorima književnosti. Ja uglavnom slušam glasove koji mi se motaju po glavi i trudim se da ih ne izgubim usput.

U tim situacijama, pogotovo kada si zatvoren između četiri zida i kada ti se svakodnevnica pretvori u strukturu tipa vizita, temperatura, drenaža, parče neba, stvarnost počne da menja oblik. Krevet prestaje da bude krevet, postane spomenar. Zid prestaje da bude zid, počne da ćuti na agresivan način. A čovek, kada je dovoljno dugo sam sa sobom, prirodno krene da deli sebe na više glasova, jer je lakše pregovarati sa sobom ako sopstvene strahove prebaciš u druge likove.

Tako da, nisam seo i rekao: „Aha, sada ćemo da stvorimo simbole”, to bi bilo besmisleno. Već je narator tražio načine kako da reši samog sebe. Govorio sam mu, glupo ti je ovo, nemoj ovako, nekada me je slušao, češće nije, šta da radim. Ali zavoleo sam ga, šta ću. Jer on je čudesno biće. Izmislio je čitav metafizički teatar jer nije smeo da izgovori jednu prostu rečenicu naglas. Za to mu moram odati priznanje.

A opet, sa druge strane, tu sam ja. Onaj hladniji deo koji zna da haos mora da ima ritam. Jer da sam pustio naratora da vozi, on bi odleteo kao grozničavi san posle bensedina. Tako da postoji taj čudni spoj. Kombinacija spontane emocije i svesne kontrole jezika. Kao kada džez muzičar improvizuje, ali ipak zna okvire i harmoniju. Deluje kao ludilo. A možda književnost i jeste samo kontrolisani oblik ludila.

Ne mogu da se ogradim od čoveka koji je toliko učinio za mene, ali moram da priznam, jer znam da neće ovo videti, moj narator je malo čudan. Ali mislim da on to duboko zna. Samo što dugo pokušava da svoje bežanje predstavi kao potragu. A postoji razlika između lutanja i bežanja. Lutalica ide ka nečemu, begunac samo pokušava da ne bude tamo gde jeste. Drugačija odredišta.

Roman nije pokušaj da se bežanje zaustavi, jer verujem da bežanje često menja oblike i nikada ne prestaje. Čak i kada smo u potpunosti iskreni sa sobom, hodnik je i dalje tu. I čeka. Ali jeste pokušaj da se pogleda u oči tom mehanizmu. Da se kaže: „Dobro, majstore, zbog čega ti zapravo trčiš celog života?”

Ali tu nastaje problem, jer čim iskreno to pitaš sebe, počnu da se ruše zidovi. A ljudi vole zidove. Oni su komforni. Zid kaže, ovo si ti, ovo nisi ti, ovde je sigurno, ovo zaobiđi. A kada zid pukne, odjednom vidiš koliko je svet ogroman, a ti toliko mali u njemu. A to je divno. I užasno.

Iskreno, meni je zanimljivo što narator sve vreme misli da traži slobodu, a zapravo traži dozvolu da bude ono što jeste bez konstantnog pravdanja sebi i drugima. Zato toliko luta kroz sopstvene glasove, kroz krevete, žene, gradove, bolest, besmislice i humor. Jer čovek nekada mora da napravi cirkus od sopstvene psihe da bi došao do proste istine.

Još kad bi istina bila prosta. Ali to je već za drugi roman.

Mislim da je pisac najveći lažov kada pokušava da zvuči „književno”. Tada uglavnom počne da piše kao da se obraća komisiji za dodelu večnosti, a ne živim ljudima koji psuju kada ih zaboli zub i filozofiraju dok jedu burek u dva ujutru. Mene je oduvek zanimalo kako stvarno zvuči svest. A svest nije sterilna. U istom trenutku možeš da razmišljaš o smrti, Sartru, ženi koju voliš i pljeskavici sa urnebesom. To je čovek. Čudesna mešavina metafizike i pijace.

Jezik u romanu nije nastajao po alhemičarskom principu: „E sada ćemo ubaciti filozofsku referencu, pa jednu poetsku sliku da vide da sam erudita. A zatim psovku radi dinamike.” Ja sve vreme osluškujem unutrašnji ritam naratora. On je lik koji u jednom trenutku može da priča o egzistencijalizmu, a u sledećem trenutku da opisuje dren koji visi iz rebra, dok zamišlja Big mek. I meni je to beskrajno ljudski.

Ali opet, postoji jedna velika zabluda oko romana toka svesti. Ljudi misle da je dovoljno pustiti misli da teku i da će iz toga nastati književnost. Neće. To je recept za haos. Pravi tok svesti je veoma težak za kontrolu. Zamisli da voziš formulu u gradu. E, to je ta priča. Mora da deluje kao da nastaje spontano, ali u isto vreme poseduje muziku, ritam i unutrašnju logiku. Kao džez. Deluje raspadnuto, ali svaki instrument zna gde mu je mesto.

Narator sme da bude haotičan, ali ja moram da znam kada da presečem rečenicu, kada da pustim tišinu, ubacim humor da bih razbio patetiku i kada dopuštam psovki da postane poezija. Jer nekada jedno jebote otkrije više o čoveku od tri uzvišene metafore.

Kroz roman sam pokušao da predstavim svoj odnos prema jeziku. Iskreno, ne zanimaju me čiste forme. Zanimaju me živi glasovi. Rečenice koje se znoje, dišu, kašlju, zaljubljuju se, raspadaju, a onda nastavljaju dalje kao da se ništa nije desilo. Kao ljudi.

Nezahvalno pitanje. Voleo bih da čitalac posle ovog romana oseti neku čudnu vrstu mira. Ne onu instagramsku smirenost sa citatima preko zalaska sunca. Nego onaj umorni mir kada čovek prođe kroz nešto gusto i kaže sebi: „Dobro je. Tu sam.”

Ne bih voleo da ljudi iz romana ponesu samo tugu. Više bih voleo da ponesu osećaj da čak i u haosu postoji neka suluda lepota. U bolnicama, u raspalim sobama, u ljudima koji kašlju i psuju život, u sestrama koje nose terapije kao da raznose sudbinu po hodnicima, u likovima koji pričaju o Titu, sudnjem danu, kobasicama i hemoterapiji. Čovek je neverovatno biće.

I možda bih voleo da neko, kada zatvori knjigu, pozove nekoga koga dugo nije. Ili da ode negde bez razloga. Ili da sedne na klupu i diše bez konstantne potrebe da sve razume. Jer mislim da je nekada previše naporno analizirati svet. Nekada je dovoljno voleti ga bez garancije da će vratiti istom merom.

A iskreno, voleo bih i da se ljudi nasmeju. To mi je baš važno. Jer ako neko pročita sve te zidove, temperature, halucinacije i na kraju se ne nasmeje makar jednom kao budala u autobusu, onda piši propalo. Humor je možda najlepši dokaz da čovek još uvek nije izgubio sebe.

I voleo bih da ponesu jednu veoma prostu stvar. Nije sramota biti ranjiv. Svi tripujemo jačinu i da smo face, nosimo oklope, pravimo se da kontrolišemo živote, a onda nas jedan pogrešan poziv, nalaz ili soba potpuno razmontiraju. I to je okej. Jer možda čovek tek kada pukne shvati od čega je napravljen.

I naravno, ako ste pisci, verujte svojim likovima. Kao što sam ja verovao svom. Hvala mu.

A ostalo… koga briga, ionako je sa druge strane zida.

Nova Nova Poetika čestita Stefanu Megiću na pobedi na konkursu ROMANOPOLIS 2026 i raduje se budućem objavljivanju romana Sa druge strane zida.