Nikica Banić: „Mala pesma u većoj ljubavnoj”

MALA PESMA U VEĆOJ LJUBAVNOJ

(Od mnogih ljubavi ostaju samo klupe u parku)

Reka je uzmicala praveći mesta za našu igru¹

Gledam duž puta, preda mnom se mota u daljinu, suzio se toliko da i ja sam ne bih mogao proći tuda.
Pođoh njime, on se opet širi i opet tamo daleko suzi. Pita me korak: Da li nas on rado prima, ili samo puzi,
ili nas samo želi da proguta, ili tako idemo nemirom? Na kraju puta dočeka nas cvet – crvena ruža,
bačen pokraj pune linije puta. Podižem je: Ako ljubav umre, ona je kamen, pauk ili ostaje ovakav cvet.
Za takvom ljubavlju ispadaju se kiše, krupne i jadne, izubijaju prašinu
da joj godinâ i godinâ treba da se u oblake povrati sasvim malo.

Nego, Daleka, kad je već tako, prstom – upri njime – pokaži daljinu; pogledom u visine odi. Tamo i ostani:
oko tebe su polja žitna; u njima još više klasja, povi se: kad mogu oni, možeš i ti.
Zbog radosti što si s njima, a još više što nisu sami – prvi klas do tebe, u njihovo ime, poveriće ti:
Put će nas i danas spasiti: njime će kombajn, ne gledajući nas, samo proći.

Senke su nam postajale sve manje i manje da bi nestale pod našim telima

Oči su se pozdravile, mi smo jedno drugom uputili samo zdravo. Bila si lepša i radosnija no pre,
obradovala si se našem viđenju. U tren smo se podsetili da su prošle godine između nas brojne.
Oboje smo se prisetili godina koje smo proveli zajedno. Ja sam nastavio niz stepenice,
ti si nastavila da popunjavaš obrazac za overu zdravstvene knjižice, –
„prvi put kad smo se sreli, umesto da budemo usamljeni, predložio sam da budemo jedno“,
niz stepenice pratilo me je ovo od nekad.

Iza toga smo se divili figuri koja je nastala u pesku. Ostala je da je talasi brižno zaobilaze

Kod mene na stolici i dalje majica, tvoja, polegla, crvene boje, u rukavima savijena,
ostali joj mirisi iza godina u vreme kad si je nosila.
Kraj prozora prolete kos, na tren iza njega proleće mu jato celo.
Eto, vrati se i vetar, izazvan tim preletom, otresa oblake za sobom.
Padajte, oblaci, padajte, ako se kos vrati, poslaću po njemu, duše tvoje zaostali deo.

Kada si otišla, bila je nedelja. Koja godina, nemoj me pitati. Priznajem, ne znam. Kad god se zapitam,
dođem dondekle, i redovno odustanem i uveravam se iznova: Zaborav je dug, on još traje,
njegovi tragovi su kud god zastajem.

Ma koliko je puštao, samoća nikako da odmakne, ne izlazi van zajedničkog nam kruga.
Iznova me mami pa me ukoriti, kaže, da sam pogrešno ispisao datum rođenja na svom grobu;
da sam na njemu ispremeštao sve do poslednjeg znaka i slova.
Šta drugo očekivati od tebe, tako mi kaže, Bog te odabrao: zgrčio ti prste na desnoj ruci,
a s levom se niko ne krsti.

Što se samoća više udaljava od mene u krugu, sve je jasniji, sve više isijava tvoj lik, Daleka.