Razgovor za Novu Novu POETIKU
Nikola Stanić, autor koji je kod Nove Nove Poetike prethodno objavio knjigu Tako nekako, vraća se novom knjigom „Neka”.
Ovo je razgovor koji ne glumi književni protokol, već prati ono što ova knjiga sama otvara: reč „neka”, hodanje, sistem, porodicu, glad, veru, stid, selo, grad, gnev i pisanje kao način da čovek ne ostane bez vazduha.
U ovom razgovoru Nikola Stanić govori o pomirenju i otporu, o porodici kao poslednjem toplom mestu, o hlebu, sistemu, veri, humoru i borbi da čovek ne bude rob. Pitanja postavlja redakcija Nove Nove Poetike.
Redakcija Nove Nove Poetike: 1. U ovoj knjizi reč „neka” zvuči čas kao uzdah, čas kao otpor, čas kao molitva, čas kao rečenica koju čovek izgovori kad nema više gde da spusti teret. Šta je za tebe to „neka”: pomirenje, odbijanje, pauza ili način da se nastavi dalje?
Nikola Stanić: Valjda pomirenje… Ne znam. Kao potvrda da je nešto i čekirano i da se svaki učesnik oko tog „neka” okrene i produži dalje. Najgore je kad ostanu u mestu. Sami. Namršteni.
Redakcija Nove Nove Poetike: 2. U tekstu „Idem” hodanje nije fitnes, nije putopis i nije beg, već neka vrsta moralnog stava. Šta se u tebi promenilo posle tih hiljada pređenih kilometara: telo, jezik, bes, vera ili odnos prema ljudima koje srećeš?
Nikola Stanić: Sve što si nabrojao samo se uzburkalo. Jedino bes ne, jer ga nemam. Tuga i radost su kod mene jedina stanja.
Redakcija Nove Nove Poetike: 3. Kroz knjigu se sistem pojavljuje kao nešto što svi pominju, a retko ko mu vidi lice. Kada si prvi put osetio da sistem nije apstraktna reč, nego nešto što čoveku uđe u kuću, u posao, u porodicu, u hleb?
Nikola Stanić: Kada sam kao dete gledao muku roditelja i starijih da svoj trud, znanje i znoj naplate. Zbog dinara razlike u ceni si gladan, a onaj u fotelji to ne oseti. On dobije dinar za protok vremena i buni se da život nije fer. Kada sam prvu poruku poslao za lečenje dece. Kada sam dobio redni broj u školskom dnevniku u prvom razredu. Kada sam dobio broj na dresu. Rano, uglavnom.
Redakcija Nove Nove Poetike: 4. Porodica je u knjizi prisutna kao poslednje toplo mesto, ali se to mesto ne štedi od stvarnosti. Kako pišeš o društvu koje puca, a da ti dom u tekstu ne postane ni sklonište od istine ni žrtva tvoje borbe?
Nikola Stanić: Porodica današnjeg modernog čoveka najviše trpi. Na svakom ćošku je iskušenje i pretnja da se ona raspadne. Ciljano se na porodicu ide i ovim putem bih svima savetovao da je čuvaju. Ne šalim se ni najmanje. Imitiramo druge zemlje u raznim stvarima, pa i u glumi supružnika i roditelja, te se plašim da će doći dan kad se nećemo prepoznati. Genetski ćemo izbledeti ako se ne probudimo. Iznenadićemo se kad uhvatimo sebe da smo postali hladni i tupi. Kad nam svejedno bude za stvari koje su naši preci gledali kao imperativ, neće biti zanimljivo nikom.
Redakcija Nove Nove Poetike: 5. Selo i grad kod tebe nisu razglednice, nego dva načina da čovek pogrešno proceni sebe i druge. Koja predrasuda te više boli: gradska nadmenost prema selu ili seoska vera da je spas uvek negde drugde?
Nikola Stanić: Obe. Dvadesetak kilometara jedni od drugih, a kao na dva kontinenta, dva različita ratna polja, dva različita sveta. Kasno obe strane shvate da je biti čovek jedina borba i diploma. Besni smo.
Redakcija Nove Nove Poetike: 6. U tekstovima o hlebu, gladi i policajcu vidi se da moral ponekad počinje tamo gde zakon kasni. Da li je krađa hleba u svetu sitih stomaka greh pojedinca ili potpis društva koje je zaboravilo da gleda u prazan tanjir?
Nikola Stanić: Najveći problem je u isto vreme i rešenje. Baš od tog tanjira se krenulo i na njega se zaboravilo, pa nije narodski za džabe: najeo se, pa pobesneo. Ljudi imaju svega u izobilju, pa od količine izbora tonu.
Redakcija Nove Nove Poetike: 7. Tvoj humor često stiže u trenutku kad bi neko drugi podigao spomenik patetici. Kako prepoznaješ meru u kojoj šala leči rečenicu, a kada bi mogla da sakrije bol koji treba da ostane vidljiv?
Nikola Stanić: Svaka reč u ovoj ili bilo kojoj knjizi me je bolela. Da nije tako, ne bih ni pisao. Humor me spasava samo da ostanem normalan u ovom vremenu. Kad osetim da tekst jako zaboli, da će da me popeče, tad presečem bol humorom, ako se to tako zove. Možda nisam normalan ako uzmem u obzir većinu, ali me svakako raduje činjenica da nisam isti, da sam drugačiji, makar prstom upirali u mene. Ostali prsti su upereni ka njima.
Redakcija Nove Nove Poetike: 8. U knjizi ne štediš ni „naše” ni „njihove”, ni vlast, ni opoziciju, ni narod, ni sebe. Gde je granica između gneva koji čisti pogled i gneva koji čoveka pretvori u ono protiv čega je krenuo?
Nikola Stanić: Ne štedi niko nikog od navedenih, pa ni mi sami. Često smo najveći problem sami sebi i ko tu igru dobije, pobedio je. Granice ne postoje. Čovek se često iznenadi kad vidi da je gori od životinje. Onda zažmuri, zaboravi i nastavi dalje da divlja.
Redakcija Nove Nove Poetike: 9. Vera se kod tebe pojavljuje tiho, a sujeverje i poza mnogo glasnije. Kako danas razlikuješ veru od navike, molitvu od javnog nastupa, krst od rekvizita, a tišinu od kukavičluka?
Nikola Stanić: Pored humora, za koji kažeš da posedujem, pa sam pristao da je to tačno, vera je takođe moj lek. O tome zna ko treba da zna, pa se trudim da je što tiša i manje vidljiva.
Redakcija Nove Nove Poetike: 10. Posle knjige „1247” čitalac može očekivati nastavak borbe, a „Neka” deluje kao mapa ožiljaka, razgovora i koraka. Šta bi voleo da čitalac uradi kada zatvori ovu knjigu: da zaćuti, da prošeta, da pozove nekoga, da se pobuni, da oprosti ili da najzad nešto kaže naglas?
Nikola Stanić: Nastavak neke od mojih borbi ujedno je borba da stavim na papir stvari, kao dokaz da sam uopšte prisutan. Borba, ili pokušaj da tekstovima dođem do što više ljudi, da se zapitaju da li su danas bili vredni i da li su zaslužili da im neko kaže da ih voli, da ih zagrli, poljubi. Borba da i sam sebi odgovorim na ta pitanja. Od drugih borbi sam odustao. Ne čuju se. Borba da čovek ne bude rob. Borba da se bude čovek.
Knjiga „Neka” dostupna je u knjižari Nove Nove Poetike.
Razgovor vodila redakcija Nove Nove Poetike.
Nema proizvoda u korpi.